Обиљежене 33 године од смрти 12 беба: Наше звјездице ће заувијек сијати

Извор: Независне новине/Дијана Петрушић

Полагањем вијенаца и цвијећа на спомен-обиљежје “Живот” у центру Бањалуке данас је обиљежено 33 година од смрти 12 беба у Kлиничком центру у Бањалуци, које су умрле због недостатка кисеоника за инкубаторе.

Жељка Тубић, секретар Удружења “12 беба” и мајка једне од настрадалих беба, казала је да је ово период када српски народ, нажалост, обиљежава многе годишњице страдања.

“За нечије злочине сви смо проглашени кривима, па су одлучили да нашој дјеци ускрате право на живот. Тог дана ми мајке нисмо ни слутиле шта нас чека. Њима смо сви били криви – само зато што живимо у Републици Српској. Поред свих апела и молби да се кисеоник достави, те 1992. године почињен је злочин о којем је чуо цијели свијет – убијено је наших 12 беба. Данас, 33 године касније, наше бебе стоје на бранику отаџбине и управо њихова жртва била је знак да Војска Републике Српске мора кренути у нашу одбрану.

С овог мјеста сваке године шаљемо поруку – да се никада више не понови овакав злочин. Наше звјездице ће заувијек сијати у нашим срцима, а док има сјећања – оне ће живјети“, казала је она.

Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац рекла је да се овај страшан злочин никада не смије заборавити.

“Kада бисмо могли да вратимо вријеме, да се вратимо у тај мај 1992. године, када су мајке рађале своју дјецу, сви бисмо урадили исто што и оне – вапили за помоћ, молили да се спасу животи невиних беба. Да су моћници тада чули њихове јауке, њихове молбе, можда би све било другачије. Али тада су радили о нашој глави – и страдала су невина дјеца.

Нема тог дана када се родитељи не сјете своје дјеце. Нема тренутка када се не запитају – шта би било да су остали живи. Ово је трагедија једног времена у којем питање живота није имало вјеру ни нацију. Бебе које су тада рођене биле су и српске и бошњачке. Свима је био потребан само кисеоник да преживе.

Наше је да вјерујемо да ће они који су починили овај злочин одговарати, ако не пред људима, онда пред Богом – јер Бог је тај који суди.

Нико никада није преузео одговорност, а сви знамо да одговорност постоји. За ратне злочине нема застаре”, казала је она.

Градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић казао је да сваки споменик нешто говори, али овај плаче.

“Сваки споменик нешто говори, али овај – овај споменик плаче. Плаче јер прича о 12 беба које су требале да упознају свијет. О 12 живота који су могли да буду, али нису – јер им то није дозвољено.

Плаче и због међународне заједнице, оне исте која данас говори о људским правима, а тада је остала нијема. Само један позив, само једна одлука могла је спасити животе. Није се радило само о тих 12 беба – то је значило 12 дјетињстава, 12 одрастања, 12 будућности.

Данас би свако од њих требало да има свој живот, своје снове, своје породице. Али то им није дозвољено. И зато овај споменик не ћути – он вјечно плаче”, казао је Станивуковић.

Из Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, која је организатор обиљежавања, подсјећају на нехуману и нецивилизовану одлуку свјетских моћника из 1992. године којом је онемогућен транспорт кисеоника за Бањалуку због чега је у Kлиничком центру Бањалука умрло 12 беба.

“Тринаеста беба умрла је 13 година касније, док је четрнаеста беба преживјела са тешким менталним и физичким оштећењима”, подсјећају из ове организације.

Наиме, одлуком Савјета безбједности УН у мају и јуну 1992. године били су забрањени међународни летови, чак и они са боцама кисеоника из Београда за Бањалуку, због чега је преминуло 12 тек рођених беба које су биле у инкубаторима.

Прва беба умрла је 22. маја 1992. године, након чега је услиједила агонија и смрт осталих беба.

До 19. јуна исте године у Бањалуци је умрло 12 беба које су постале симбол кршења људских права и нељудскости међународне заједнице.

Тринаеста беба Слађана Kобас изгубила је битку за живот са 14 година, а четрнаестој беби Марку Медаковићу недостатак кисеоника оставио је посљедице за цијели живот.

Агонија је прекинута пробојем коридора и спајањем бањалучке регије са осталим дијеловима Републике Српске и Србије.