Егзодус сарајевских Срба: Tуга и пркос

Извор: Срна

На данашњи дан прије 29 година федералне полицијске снаге ушле су у Вогошћу, коју је прије тога напустила српска полиција, тако да је то била прва општина која је прешла у надлежност Федерације БиХ /ФБиХ/, а комплетном операцијом почетка егзодуса сарајевских Срба руководио је тадашњи федерални министар унутрашњих послова Авдо Хебиб.

Током егзодуса сарајевских Срба најпотресније сцене биле су сеобе посмртних остатака српских бораца, јер су поносне српске породице одлучиле да ексхумирају своје мртве и да их пренесу у Републику Српску, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.

Након три и по године успјешне одбране Илиџе, Илијаша, Хаџића, Грбавице и дијелова општина Нови Град и Центар, погибија, рањавања, губитка имовине, а потом принудног избјеглиштва, сарајевским Србима егзодус је дјеловао као узалудна жртва, али и неминовна судбина.

Према историјским подацима и званичним документима, егзодус сарајевских Срба, који у ФБиХ називају “мирном реинтеграцијом”, почео је 17. фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручја требало да буде 19. марта те године.

Посебан проблем представљала је управо та чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА ЊЕМА ПРЕД СТРАДАЊЕМ САРАЈЕВСКИХ СРБА

Српско Сарајево представљало је јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским споразумом од више од 150.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.

Између дејтонског и париског самита, сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у ФБиХ и бити шеријатски озакоњени.

Међутим, париски скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева.

Међународна заједница је тада саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Према попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.

СРБИ СУ СЕ ОДУПРЛИ ЗЛОЈ НАМЈЕРИ ЗАТИРАЊА ЊИХОВОГ ПОСТОЈАЊА

Историчар Драга Мастиловић изјавио је раније Срни да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био веома дуг, вишевјековни континуитет трајања и затирања, јер колико дуго Срби трају на овим просторима, толико трају и настојања да се они, ако не сасвим затру, оно барем сведу на мјеру и простор који другима одговара.

“Оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење које, нажалост, и данас траје”, појашњава Мастиловић присјећајући се трагичног егзодуса сарајевских Срба који је почео 22. фебруара 1996. године.

БИБЛИЈСКА СЕОБА ЛЕДОМ, ТУГОМ И ПРКОСОМ ОКОВАНА

Он је подсјетио да је зима тих мјесеци 1996. године показала најсуровију страну, снијег је падао сваки дан, наноси су били високи, а температура је ноћу падала и испод минуса 20 степени Целзијусових, тако да се егзодус сарајевских Срба одвијао под изузетно тешким условима.

Према његовим ријечима, тражење новог дома на Палама, у Братунцу, Бијељини, Зворнику, Требињу, Милићима, Сокоцу, Рогатици, Гацку, Билећи, Брчком, Бањалуци, Добоју или Приједору била је својеврсно магновење, кошмар и готово библијска сеоба.

Режисер Драгољуб Драган Елчић рекао је раније Срни да је око 130.000 Срба у фебруарском и мартовском невремену 1996. године кренуло у неизвјесност, из отетог им града у јединственом догађају у савременој историји, постдејтонском преселењу егзодусу у коме су одлазећи са вјековних огњишта понијели са собом и своје мртве.

“Срби у колони напуштају град /Сарајево/. То је колона живих и мртвих. Око 3.500 погинулих српских бораца ископано је из гробаља свих сарајевских општина. А та глина је тешка, много тешка. Сваки дан сам копао гробове са својим сународницима и саборцима и снимао камером. Копали смо мртве да би заједно кренули са живима у непознато”, каже Елчић.

Он сматра да је егзодус сарајевских Срба догађај који говори о посљедицама трагичног сукоба у БиХ и посебно симбол самоожртвовања сарајевских Срба зарад мира и стварања Републике Српске.

САРАЈЕВСКИ СРБИ СУ СЕ ЖРТВОВАЛИ ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ

Демобилисани борац Војске Републике Српске Васо Елез каже да је многим Србима лакше било преживјети рат бранећи своје породице у одбрани слободе и достојанства, него прихватити и проживјети егзодус из тадашњих сарајевских општина Илијаш, Хаџићи, Илиџа, Вогошћа, Ново Сарајево, које су након Дејтона припале ФБиХ.