Праја

Пише: Жељко Стојановић

Када сам у Београду, а чекам неке састанке, сатнице скоро увијек обиђем мурал Душка Радовића на Дорћолу и одем до Хумске улице. Прођем, застанем, уђем, разговарам, будем…Очи дјечака ме тамо вуку. Исте оне од 7 љета када сам, са стрицем, први пут на утакмици видио :”Из Сарајева армија цијела и крв нам је црно – бијела”. 
Касно прољеће године неке, послије Добрачине на Дорћолу, из Улице Драгана Манцеа шетам Хумском… Од Храма Архангела Гаврила, поред “Храма фудбала”, “Блатуше” до тениских терена. Тамо се игра.

Скренем међу ријетка стабла високих крошњи, тражим и нађем мјесто међу људима на малим трибинама. Бацим поглед на шљаку. Шта сам гледао, кога – мање важно. Сунце, неки вјетрић разгони гласове, какофонија коментара, шале, досјетке и глас близи мог десног уха:” Па зашто ову децу уче да су довољна сама себи”? Окренем главу и дан – данас не могу да похватам све осјећаје тог тренутка. Човјек се обраћа мени. Једноставно, љубазно. Гледа ме. Знам да сам брз на ријечима но тада сам био “револвераш”. Сав важан испуцах: “Па тешко је бити Праја”. Широк осмијех, гласан смијех, окреће се око себе, смије се са друштвом с којим је дошао до тениских терена ТК Партизан. Упознамо се, зову ме на пиће, а у мени “Везув”. Много важан посао ме чекао за 40 – так минута. У Београду је то цајтнот. Видио је да се колебам. Дражен Далипагић ми даде број телефона уз ријечи “јави се”. Да, управо тако на “ти”. 
Срамота ме је Прајо што ти се тек сада овако јављам. Омажом. Опрости. Тражим опроштај од свјетског, олимпијског, европског, државног шампиона, најбољег стријелца у историји црно – бијеле кошарке, становника куће славних, једног од 50 најбољих ФИБИНИХ кошаркаша…
Опеости што ти тада бар не рекох колико си среће, поноса пружио овом “твом другу”  док је као играо кошарку и поготово док је често око себе причао о “изненадном другу” на Партизановим тениским теренима у Хумској…

Видим један кошаркашки терен. Никога. Само усамљену кошаркашку лопту на њему… Почивај у миру Прајо, “друже” мој.