Данас је Ђурђевдан, једна од најчешћих слава код Срба и празник са највише обичаја

Српска православна црква прославиће данас Светог Великомученика Георгија – Ђурђевдан, у спомен на дан када је овај светитељ пострадао 290. године нове ере.

Осим Ђурђевдана, овом светитељу се чини помен и 16. новембра – на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном мјесту.

Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја и једна је од најчешћих крсних слава.

Још средином 19. вијека записано је да Свети Георгије има веома специфичан и снажан култ код Срба као “ослободилац заробљених, заштитник сиромашних, љекар болесних, борац против царева, побједник и великомученик”. По предању, он је заслужан и за стварање немањићке Србије. Овај празник, који се “наслонио” на претхришћанску митологију и старог српско божанство плодности Јарило, везан је за здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усјеве.

Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и љета. За њега се вежу бројни народни обичаји, који се поприлично разликују зависно од краја у коме се празник обиљежава. Оно што је јединствено је “Ђурђевдански уранак” – плетење вијенаца од биља, умивање биљем, купање на ријеци…

У многим крајевима обичај је и да увече уочи Ђурђевдана или на сам дан али прије зоре, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, и капије. То се чини да би година и дом били берићетни, “да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору”.

Такође, оплету се вјенчићи од “ђурђевског цвећа”: ђурђевка, мљечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти вијенци стоје изнад врата читаву годину, до сљедећег Ђурђевдана. Многи праве крстове од љесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – “да би се сачували од града”.

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно прољећно биље, а онда одмах спушта: дријен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса, па се то затим стави под ружу у башти да преноћи. Велику важност има и купање на реци, прије сунца (понекад се у ријеку бацају вијенци од разног цвијећа, или се сипа млијеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвијећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем.

Народ на Ђурђевдан, рано прије зоре, одлази у природу заједнички на “Ђурђевдански уранак”, на неко згодно мјесто у шуми које се изабере, на пропланку или поред ријеке. За ово се припреми јело и пиће, обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано мјесто и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Пјесма, игра и весеље трају често и до подне.

Пошто се овим празником испраћа зима и дочекује прољеће, а до тада није ваљало спавати под отвореним небом, овај празник је и “дан окупљања хајдука”. Такозвани хајдучки састанак, када би почели да се окупљају одметници да би заподјенули борбу против Турака, или једноставно пљачкали имућне трговце и сељаке. На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем “да буду напредни као врба”, ките здравцем “да буду здрави као здравац”, копривом “да коприва опече болести са њим”, и селеном “да им душа мирише као селен”.

На Ђурђевдан не ваља спавати, “да не би бољела глава”, а ако је неко спавао “онда на Марковдан да спава на том истом мјесту”.

Ђурђевдан је најчешћа слава код Рома, а на тај дан јагњетина је обавезни дио празничне трпезе. Осим Ђурђевдана, овом светитељу православни хришћани чине помен и 16. новембра – на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном мјесту. На иконама за тај празник светац није на коњу већ стоји на земљи.