Fri. Apr 12, 2024
ћирилица /латиница

Љиљана Капор: Момо Капор цијели живот носио Сарајево у себи

Извор: Срна

Момо Капор цио живот је носио Сарајево у себи и први је прогнани умјетник из овог града у којем му није штампана ниједна књига нити организована изложба, а посветио му је своју трилогију, каже супруга великог српског писца Љиљана Капор.

Момо Капор и Сарајево

Момо Капор у Сарајево није ушао више од 40 година, а у Источном Сарајеву је добио своју улицу и у њој спомен-плочу, у Парку великана биће постављена његова биста, па ће тако са неком зебњом и чежњом и одавде гледати на свој родни град одакле је протјеран.

“Он је Сарајево гледао цео живот. Сањао га је и имао у глави. Неке дивне ствари су му се дешавале у Сарајеву у време његове младости. Дошао је у Београд са девет година, ишао у школу, па је избачен из београдских школа. Онда је завршавао школе у Сарајеву, па је долазио ту као студент одређених година, имао овде прве љубави… Интересантно је, а то је он рекао, да му се прва љубав звала Љиљана као и посљедња”, открива Момина супруга.

Она наводи да је Сарајево Мому као таквог формирало, али и да су управо одатле касније на њега долазили напади, те да се може рећи да је први умјетник прогнан из тог града.

“Сви остали писци и уметници прогнани су за њим. Кулминација је била у овом последњем рату, када су и они који су мислили да то никада не може да се деси, отишли из Сарајева”, констатује Љиљана.

Она напомиње да је интересантно да у Сарајеву никада није организована ниједна Капорова изложба, нити штампана ниједна књига иако је тај град један од ријетких који има посвећену трилогију.

“Те три књиге су његов опроштај са Сарајевом. Написао је тамо све што је знао о Сарајеву и цела ова манифестација не зове се случајно `Момо Капор: чувар адресе`, што је наслов једне од те три књиге. Најдража из те трилогије му је књига `Хроника изгубљеног града`, где се у ствари опрашта и први пут говори о својој мајци. То се све дешава на Хиландару, када је боравио тамо и после тог боравка он је написао ту `Хронику изгубљеног града`”, каже супруга великог српског писца.

Чињеница је да се Сарајево Моми Капору није одужило за сву љубав коју је имао према том граду, а можда је писац свој сан и љубав према том граду однио и на онај свијет.

Капор и читаоци

На питање да ли довољно пажње интелектуална, књижевна и сликарска јавност даје дјелу Моме Капора, Љиљана одговара да то њега ни за живота није интересовало, али да се сада полако однос према његовом дјелу мијења.

“Мома Капор и сада има читалачку публику. Има улицу, трг у Београду, спомен-обележје на Ади. Његове књиге се и даље штампају и оне су и сада можда међу најчитанијим. Он је на друштвеним мрежама цитиран, читан је у иностранству, као и код нас. Многа Момина дела се преводе и на енглески језик и тамо воле људи да га читају”, напомиње Љиљана Капор.

Што се сликарства тиче, истиче она, организовано је пет великих изложби гдје је током само једне приређене у једној од највећих галерија у Београду за свега мјесец дана дошло од 15.000 до 20.000 посјетилаца.

“Изложбе прати књига утисака где ме неки написани утисци које са задовољством читам одушеве, а неки ме и расплачу”, каже Љиљана.

Момо туговао што није знао гдје му је мајчин гроб

Капорова наводи да је доживјела шок када јој је прије извјесног времена декан Филозофског факултета из Источног Сарајева Владан Бартула рекао да је пронађен гроб Момине мајке Бојане.

“Информација је већ сама по себи била шок, с обзиром на то да Мома није знао где му је мајка сахрањена и да ли уопште постоји њен гроб јер је мислио да је прекопан, да је она сахрањена у заједничкој гробници негде на неком новом месту.

Када смо посетили и освештали њен гроб схватила сам да пут којим пролази мост и који раздваја једно гробље на два, да му је вероватно неко рекао да је она била покопана ту, да су ти гробови раскопани и премештени на неко друго место”, прича Љиљана.

Она додаје да је Момо увијек носио дубоку тугу што никада није могао да посјети мајчин гроб.

“Момо је отишао са овога света са неким дубоким осећањем туге што није могао да посети гроб своје мајке, коју једва да је памтио јер је имао четири године када га је она за време бомбардовања прекрила својим телом и спасила. Подарила му је један живот родивши га, а исто тако му је подарила други живот – спасивши га од смрти током бомбардовања 1941. године”, истиче Љиљана.

Љиљана Капор је недавно заједно са пријатељима Моме Капора и свештенством посјетила гроб Момне мајке, који је освештан.

“Посетили смо и освештали гроб. Служен је помен и Моминој мајци Бојани на њеном гробу, као и оцу и Моми, коме је и четрнаестогодишњица смрти”, напомиње Љиљана.

Свијетли гробови

На констатацију Срне да се одређене ствари у животу на чудан начин поклапају, што потврђује и чињеница да су у некада истом гробљу биле покопане мајке два велика писца Иве Андрића и Моме Капора, Љиљана истиче да је то, заиста, чудесно.

“Посетили смо и гроб мајке Иве Андрића. Мома је био у гимназији у клупи у којој је седео Иво Андрић. Мислим да се многе ствари, а можда и цео живот не одвијају случајно. Све што нам се дешава, не дешава се случајно. Свако од нас послат је на овај свет са одређеним циљем и задатком”, констатује Љиљана Капор.

Она наводи да није случајно што је Момо остао жив и као дијете, а и касније као ратни репортер јер је на овом свијету имао одређени задатак.

“Мома је имао одређен задатак и остао је жив. Могао је да погине као дете, могао је да погине на ратишту као ратни репортер све ове године јер је отишао да пише трагедију у том грађанском рату, о тој трагедији коју је доживљавао српски народ. Био је на првим линијама фронта и писао. Стао је уз свој народ онако како је најбоље знао, и то са оловком и као сведок трагедије нашег народа. Није могао да седи у фотељи у Београду и да изиграва интелектуалца да пише, а да његов народ нестаје и гине”, наглашава Љиљана.

Упознали се случајно, а завољели случајно намјерно

На питање како је упознала Мому, Љиљана открива да су се “упознали случајно, а заволели случајно намерно” када су се видјели.

Она каже да је била млада девојка, а да је о свему томе Мома причао много духовитије и љепше.

“Када ме је видео у том авиону, а у то време сам била стјуардеса, рекао је да се боји, да има страх од летења, па ме је замолио да га држим за руку… Држала сам га за руку цели живот до задњег момента. Чак сам га држала и буквално када је затворио очи и када више није био свестан да је на Војномедицинској академији, у болници”, сјећа се Љиљана.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com