Fri. Apr 19, 2024
ћирилица /латиница

Сјећање на Бранка Ћопића: Јеретик који није избјегао црне коњанике

Извор: Глас Српске/Илијана Божић

“Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.”

Ријечи су ово којима се завршава једна од најљепших приповијетки српске књижевности “Башта сљезове боје” Бранка Ћопића којег се овим текстом присјећамо.

Прошло је 40 година од тих невеселих дана, од дана кад је један од омиљених писаца трагично преминуо. Једног мартовског јутра 1984. године у штампи  је осванула тужна вијест да је велики југословенски писац окончао живот.  Тог 26. марта Ћопић је напустио овоземаљски живот. Десанка Максимовић је два дана касније написала за “Политику”, између осталог, и ово: “Не могу да замислим да ће човек који је засмејавао цео наш свет, сада расплакати све оне које је тако дуго засмејавао. Цео народ ће Бранка жалити и као човека и као писца који је нашем народу много дао”.

Бранко Ћопић и данас живи у сјећању народа, али и у сјећању својих Грмечлија. Његов дух се и данас осјети у родним Хашанима иако село више није пуно као некада и иако у школи нема много ђака. Маестрално је Ћопић дочарао тог нашег добродушног човјека и осликао душу грмечког сељака кроз дједа Раду. Дјед Раде и његов унук пролазећи кроз многе авантуре заправо су савршен приказ схватања свијета из перспективе дјечака и старца који о животу у ствари знају највише. Непоправљиви маштар који нас је провео кроз “Јутра  плавог сљеза” и “Дане црвеног сљеза”  подаривши нам на длану један свијет дјетињства, између сна и јаве, разоткривши нам свијет маште и паралелно приказавши зрелије доба и боје рата. У “Башти сљезове боје” приказао је најбољу алегорију човјекове подијељености између свијета маште и сигурног живота.

Описао је Ћопић све те грмечке бркајлије, Николетине Бурсаће, све те скитнице, самарџије Петраке и Јовандеке који су свраћали у двориште дједа Раде у грмечком селу пуном брежуљака и људи. Са извора Јапре и из простодушности својих сељака, са тих воденичних млинова напајао је Ћопић душу исписујући најљепше странице српске књижевности. Нема дјетета које не зна за “Јежеву кућицу”,  “Магареће године” и “Орлови рано лете”.

Често је долазио у родно село, причао је с људима, осјећао њихов менталитет, слушао њихове приче и доживљаје које је уткао у своја дјела, што њима и није баш сједало. Био је једноставан, шалџија и духовит, омиљен гост у свим школама које је често посјећивао поклањајући књиге школским библиотекама и дружећи се са ђацима.

Бољело је Ћопића много тога. Осјећао је и те како негативне промјене у друштву и није могао да ћути на искривљеност која је обузимала све поре друштва. То га је коштало. Морило га је све што се дешавало на друштвено-политичкој позорници Југославије, јер разоткрио је лажи на којима је почивао југословенски систем у доба Јосипа Броза Тита. Због тога је много пропатио.

Колико је био снажан, свједочи и то да је написао “Јеретичке приче” објављене у београдским “Књижевним новинама” 22. августа 1950. године, након чега је услиједио прогон, јер се подсмјехнуо генералима и директорима, министрима и њиховим свастикама које на факултете долазе луксузним аутима. Једном приликом, говорећи о томе, казао је:

– Ту је почела да туче тешка артиљерија. Мене је то необично изненадило. Мислио сам да ће ме похвалити због тога. Многи су ме, додуше, почели хвалити преко телефона, али кад је дошло до велике гужве и великих чланака у “Борби”, онда су сви они који су ме хвалили, богами  прећутали… Телефон је престао да звони. Међутим, прошло је низ година, а у Антологији српске послератне сатире на првој страни нашла се моја “Јеретичка прича”, као почетак сатире у новој Југославији и од тога, касније, нико није правио проблеме, нити је било коме падало на ум да је забрањује. Ни њу, ни све те моје јеретичке приче које су се низале једна за другом.

Прогоњен је и искључиван и након објављивања романа “Глуви барут”, као и због “Одумирања међеда”.

Уз ове, написао је Ћопић важне романе као што су “Не тугуј бронзана стражо”, “Пролом” и друге, али и чувену збирку поезије “Мала моја из Босанске Крупе”.

О Ћопићу се може говорити данима и писати до бескраја, али једно је сигурно – ни он такав какав је био није био несаломив. Знамо и да би то све исто опет написао.

Нажалост, није избјегао те црне коњанике од којих се бранио ријечима, јединим оружјем које је имао.

Језик

Говорити о Ћопићу, а не споменути јединственост језика који краси његова дјела, просто је немогуће. Писао је специфичном комбинацијом крајишких израза уносећи довитљиве кованице. Код њега се све нешто “сронда” и “мандрчи”, сви су ту неки “згубидани” и “рођене бене”. Велика је вриједност његовог књижевног опуса.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com