Sun. Apr 14, 2024
ћирилица /латиница

Србија прославља Дан државности – Сретење повезница кључних момената српске историје

Извор: Танјуг

Србија данас обиљежава Дан државности – Сретење, у знак сјећања на обнову српске државности почетком 19. вијека, односно зачетак нововјековние српске државе.

На Сретење 1804. године, прије 220 година, група истакнутих српских првака са простора тадашњег Београдског пашалука, званично Смедеревског санџака, изабрала је Карађорђа, Ђорђа Петровића, за вожда, предводника.

На збору је одлучено да се подигне буна против дахија, четворице самовољних господара у пашалуку у то вријеме. Њихов положај заправо није био легалан ни са становишта власти на Босфору, али је углавном невољно толерисан.

Самовољно, неодговорно понашање дахија изазвало је широко незадовољство, не само код Срба. Незадовољни су били и разумнији Турци. Овај термин у то вријеме ваља разумјети као синоним за муслимане. Ријеч је дакле била о људима најразличитијег етничког порекла, које је вјерски идентитет, припадност исламу, у складу са вјековним нормама османске Турске, чинио у сваком смислу повлашћеним и владајућим слојем.

Пошто су дахије започеле уклањање виђенијих и предузимљивијих међу Србима, несумњиво у нади да ће тим путем обезглавити потенцијални бунт и свеопште незадовољство, услиједила је реакција, отпор.

Снага и опсег тог отпора, Карађорђеве буне, данас знане као Први српски устанак, изненадиће савременике, не само турске власти, или њихове званичнике на терену, него умногоме и оновремену Европу.

Српска револуција


Отуда је Леополд Ранке, велики њемачки историчар, и један од очева те науке у модерном смислу те речи, догађаје започете у Србији на Сретење 1804. године, назвао Српска револуција, смјестивши их у ранг са великим покретима тадашњег свијета попут Америчке револуције, односно рата за независност САД, или Француске револуције.

Ранке је несумњиво имао у виду да преображај започет Карађорђевом буном, а уобличен тридесетих 19. века, мјерама до којих је поступно и мудро довео књаз Милош Обреновић, није био само крупна политичка промјена него и потпуни друштвени преображај, крај феудалних норми у ослобођеном дијелу Србије, односно стидљиви зачетак грађанског друштва.

Била је то такође изградња националне државе, што је за Нијемце Ранкеовог времена било веома важно. Надаље, Српска револуција послужиће као предложак, узор, и другима народима Југоистока Европе, посебно Грцима. 

Непосредан повод за збор у Марићевића јарузи, код Орашца, били су догађаји знани као Сјеча кнезова, убиства истакнутијих Срба, почев од угледне ваљевске куће Ненадовића. Намјера дахије била је да, поред бројних других, буде уклоњен и сам Карађорђе.

Збор у Марићевића јарузи код Орашца, у средишту Шумадије, донио је одлуку о неминовности буне, одлучног отпора, као и добро промишљен избор Карађорђа за вожда.

Његов избор извесно је био посљедица сасвим особеног угледа који је уживао. Важио је за жустрог, предузимљивог, оштрог и одлучног, али и човјека бритке памети. Био је такође вјешт трговац, стоком. Претежни извор знатнијих прихода оновремених Срба са простора Београдског пашалука био је извоз стоке у Аустрију.  Била је то, показаће се, сасвим изузетна личност, какве се у историји ријетко појављују.

Истина, познато је било и да не трпи непослушност, да је каткад пријек, па и да лако потеже оружје. 

Имао је такође, што је било веома важно у датим околностима, ратно искуство. Војевао је у аустријским фрајкорима 1788/1791 до Свиштовског мира. Фреикорпс, од немачког “слободни корпуси”, изворно, Фреие Региментер, у значењу “слободни пук” тадашње државе Хабзбурга углавном су, према Турској, попуњавали Срби. Претпостављени су им најчешће били граничарски официри. Упамћени су њихови заповједници тог времена, као пуковник Михаило Михаљевић или капетан Коча Анђелковић, о ком су испеване пјесме.

Терор дахија је тада умјесто да спута бунтовност Срба насупрот њиховим увјерењима довео до распламсавања буне. Ситуација је била утолико тежа што је међу Србима постојало живо сјећање на вријеме Хаџи Мустафа паше који је из Београда управљао 1793/1801. Била је то, како се чинило годинама доцније, подношљива власт. Мустафа пашу дахије су убиле децембра 1801, од када се самовоља, која је прерасла у терор, само увећавала.

Буна се, захваљујући одлучности Карађорђа, брзо ширила. Подигавши се на оружје, у чему је Карађорђе имао много муке, српски устаници ослободили су већи дио пашалука, почев од Колубаре, преко Шумадије, потом источних крајева, Поморавља, Подриња, одакле су буна надаље ширила према југу.

Када је њихов положај постао немогућ, а пад Београда био надомак, дахије су покушале бијег низ Дунав. Претходни покушај преговора, чему су се досјетили пошто се буна распламсала, Срби нису прихватили. Посјекао их је војвода Миленко Стојковић, јула 1804, на дунавском острву Ада Кале, у Ђердапу, које су тада настањивали Турци. Одстрањивање дахија догодило се уз подршку представника легитимних власти на Босфору.

Пошто намјера примиривања устаника ауторитетом Бећир паше, из Босне, није донијела резултате, Султан на Србе шаље Хафиз пашу. Био је то преломни момент. До тада је постојала представа да се устаници боре против узурпатора, које је настојала да уклони или претходно уразуми и Висока Порта. Од пораза Хафиз паше на Иванковцу, постаје несумњиво да су Срби у устанку против турске власти уопште.

Послије Боја на Иванковцу, недалеко од Ћуприје, августа 1805, слиједе побједе Срба на Мишару, августа 1806, и на Делиграду, септембра.

Услиједиће преговори, током лета и јесени те године, знани као Ичков мир, којима је требало да се постигне обострано прихватљиво мировно рјешење.

Проблем ће међутим бити захтјеви Русије да Срби наставе борбе пошто је Русија заратила са Турском.

Читав Београдски пашалук ослобођен је током 1807. године.

Коначну судбину Првог српског устанка одредиће исход Руско турског рата, пошто су Русија и Османска Турска потписали мир у Букурешту 1812. Русија се тада, суочена са Наполеоновом инвазијом, окреће рату против Француза и широке коалиције коју су они предводили.

Турска је Карађорђев устанак угушила 1813. Услиједио је егозодус устаничких првака, и самог Карађорђа, потуцање “од немила до недрага” по Аустрији и Русији.

У Србији, Турци у то вријеме спроводе страховит, неописив терор.

Хаџи Проданова буна


Догодиће се потом неуспјела Хаџи Проданова буна 1814, такође угушена у крви, а затим Други српски устанак априла 1815. године, на Цвети, у Такову. Књаз Милош Обреновић који га је предводио, показаће се не само као вјешт ратник него, још важније, као мудар и вјешт преговарач. Управо он је, поступно, издејствовао повлачење Турака, осим из утврђених градова, подјелу земље сељацима и даље тихо ослобађање.

Иако угушена брутално, Карађорђева буна поставила је темеље нове српске државе.

Такође, Српском револуцијом започиње процес ослобађања хришћанских народа Југоисточне Европе од Турске. Устанак Грка 1821. услиједио је по српском узору. Истина, Грцима је успјело да потпуну самосталност извојују битно прије Срба, чему је помогла њихова широка популарност, углавном због античког насљеђа. Такође и чињеница да је међу њима било много предузимљивих, добростојећих људи, трговаца, са јаким везама у европским престоницама.

Срби тако нешто нису имали.               

Карађорђеви устаници добијали су помоћ само од Срба са простора Аустрије, углавном потоње Војводине, одакле су пристигли први учени људи попут Доситеја Обрадовића, Ивана Југовића, Михаила Филиповића, писари, наставници Велике школе, школовани официри, наоружање, муниција. Из окриља карловачког митрополита Стратимировића потекла су и прва хералдичка знамења, обликована по европским стандардима, али ослоњена на српске традиције, која ће устаници усвојити.   

Први устав

На Сретење је 1835. донијет је и први, краткотрајни устав Књажества Србије. Његов творац Димитрије Давидовић, претходно је у Бечу, гдје је студирао медицину, основао 1813. “Новине сербске”. Уређивао их је и водио заједно а Димитријем Фрушићем, такође студентом. Обојица су били Сремци. Лист је угашен фебруара 1822, усљед финансијских недаћа. Давидовић је потом прешао у Србију књаза Милоша гдје наставља да објављује новине, али обавља и бројне друге званичне функције, између осталог пише и устав. 

Устројен по узору на најслободоумнија уставна рјешења оновременог свијета, попут Француске, односно Белгије, Давидовићев устав, иако усвојен, остао је формално на снази свега 55 дана. Већина земаља ондашње Европе није ни имала уставе, па ни ни Аустрија, Турска и Русија, које су издејствовале  његово повлачење.

Сретеновић: Симбол борбе за слободу, уставност и државност
Историчар Станислав Сретеновић оценио је да Дан државности – Сретење повезује кључне моменте српске историје који симболишу борбу за слободу, уставност, државност као и за тековине европске цивилизације.

-Ове године 15. фебруара славимо 220. годишњицу од избијања Првог српског устанка 1804. године, али у исто време славимо и 189. годишњицу од усвајања првог српског устава 1835. То су два кључна момента српске историје, јер симболишу борбу за слободу, после вишевековног ропства под Османским царством, а у исто време симболишу и борбу за државност, за уставност и за неке тековине које су биле уграђене у европску цивилизацију – рекао је Сретеновић.

Сретеновић објашњава да је Први српски устанак важан и због тога што је показао да су устаници, односно млада српска држава у рађању, били у стању да изграде институције.

-То су прва министарства, управитељства, Совјет који је требало да буде нека врста прве владе. Први српски устанак је веома важан и у економском смислу, јер је српског сељака, који је представљао више од 90 одсто целокупног становништва тадашње државе, ослободио од намета, од кметства, од феудалног система који је сматран као најзатворенији и најтежи у тадашњој Европи – објашњава Сретеновић.

Сретеновић је истакао да 31 годину након Првог српског устанка, један од најученијих Срба, Димитрије Давидовић пише документ, који се данас назива Сретењски устав, а који је у то вријеме сматран једним од најдемократичнијих и најлибералнијих устава.

-Он је рађен по моделу Белгијског устава, тада најнапреднијег, и Швајцарског устава, а корени Сретењског устава се налазе и у достигнућима Француске револуције -, рекао је Сретеновић.

Он је подсјетио да је Сретењски устав важио кратко вријеме и да га је кнез Милош Обреновић под притиском страних сила, првенствено Русије, Аустрије и Турске, укинуо после само неколико недјеља.

-Симболички, он нама данас пуно значи зато што показује да су Срби још пре 200 година, развијали своју државност на основама достигнућа тадашње Европе – истиче Сретеновић.

Сретеновић је оцијенио да су идеје и достигнућа Сретењског устава веома важна у данашње време, када је српска државност, како је рекао,  оспоравана од дијела међународне заједнице.

-Мислим да је Народна скупштина добро урадила 2001. године када је усвојила Закон о државном празнику Сретењу, који је први пут прослављан 15. фебруара 2002. године – рекао је историчар.

Он истиче да се у Сретењу среће и важна народна традиција која је симболизована и кроз хришћанску традицију.

-У народу се сматра да се на Сретење спајају зима и лето и да је то тренутак од кога дани по народном вјеровању постају топлији – рекао је Сретеновић.

Он наглашава да код хришћанског вјеровања Сретење описује тренутак када је 40 дана послије рођења Христа, односно Божића, Марија одвела младог Христа у Јерусалимски храм, гдје су великодостојници у њему препознали Божијег човјека.

-И тај тренутак такође симболише нешто лепо. Он је везан за љубав, за развој, за нешто позитивно. Тако да се на те две традиције практично надовезује датум када прослављамо Дан државности – закључио је Сретеновић.

Поводом Дана државности Србије – Сретења, предсједник Републике Српске Милорад Додик  и председник Србије Александар Вучић   договорили  су синхронизовани ватромет који ће бити уприличен у вечерњим часовима, у свим градовима Републике Српске, као и у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com