Mon. Jul 22, 2024
ћирилица /латиница

Сјекла је косу да би ратовала, добила ордење четири државе – ово је хероина Милунка Савић

Извор: Национална географија/Милан Рогић

Петог дана октобра 1973. године, преминула је Милунка Савић – Глигоревић, српска хероина Балканских и Првог свјетског рата. Била је наредница и највјештија бомбашица “Гвозденог пука” српске војске и жена са највише ратних одликовања.


Тачна година рођења Милунке Савић, никоме није позната. Постоје подаци који указују да је рођена крајем осамдесетих година деветнаестог вијека, али и они који сугеришу на ране деведесете. Радећи на имању око своје скромне, планинске куће у селу Копривнице, да би се одбранила од вукова и других опасних животиња, Милунка Савић, још од раног дјетињства, научила је како да користи оружје свог оца Раденка.

Милунка је одрастала у политички нестабилним приликама тадашње Краљевине Србије. Смјена краљевске династије, терор Османског царства над православцима, анексија Босне и Херцеговине, а затим – 1912. године и Балкански рат. Рат у којем се мале балканске земље први пут уједињују у борби против турске империје.

У жељи да заштити свог брата, мушкарца који би био мобилисан за рат, Милунка Савић, одлучила је да одсјече своју бујну косу, сакрије груди, а затим се у јесен 1912. године прикључује дринској дивизији српске војске и у рат креће као мушкарац – Милун Савић.


Након кратког војновања у Првом балканском рату, Милунка са дринском дивизијом учествује у још крвавијем – Другом балканском рату.

-Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће да сам женско – говорила је.

Прославивши се у Брегалничкој бици, Милунка је задобила повреде које су војсци откриле њен прави идентитет. Током превијања у болници, догодило се оно од чега је Милунка стрепјела скоро годину дана након прикључивања српској војсци – сазнали су да је женско.

Међутим, већ прослављена као добар војник, она одлучује да се наредном, Првом свјетском рату, никако не прикључи под маском, већ на фронт иступа под својим правим идентитетом – војникиња Милунка Савић.


Иако су овоме претходила неслагања војводе Радомира Путника, који је у почетку тврдио да “жени није место у рату”, нудио јој да обавља болничке послове, Милунка се ипак прикључује најхрабријем од преко сто пукова које је српска војска имала – Гвозденом пуку.

Милунка се трудила да свој пук, пук “гвоздењака” (како га је звала) не обрука, а у томе је руковањем оружјем, а посебно бацањем бомби, и успјела. Постигнувши огромне успјехе у Колубарској бици, она добија свој први од укупно шест ордена за храброст – Орден Карађорђеве звијезде.

У јесен 1915. године Милунка је у Македонији озбиљно повријеђена у главу, па се повлачи преко Албаније, да би се само неколико мјесеци касније вратила на Солунски фронт. Тада поново ређа ратне успјехе, од којих је најзначајнији био онај у бици на Кајмакчалану. Након ове битке, она добија мноштво одликовања, међу којима су и два француска ордена Легије части. Такође, Милунка је до данас остала једина жена одликована француским “Ратним крстом са златном палмом.”

Након ратова је чистила, кувала и бавила се хуманитарним радом

Након завршетка Првог свјетског рата, Милунка је 1920. званично демобилисана. Без школе и самоука, обучена само за ратне дјелатности – ова хероина наредних 15 година, провешће радећи различите послове.

У почетку је радила у Босни и Херцеговини, као болничарка, куварица и контролорка у фабрици војних униформи. А онда, године 1922, Милунка се удаје за осам година млађег Вејка Глигорића, а двије године касније добија и ћерку Милену. Касније је усвојила још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на жељезничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у Пошти. Касније је премјештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Раних 1920-их година, за ратне заслуге, од државе је добила имање у Степановићеву, надомак Новог Сада. Са сестром Славком је сређивала посјед, а своје ћерке одгајала као самохрана мајка. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, гдје је мјесецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу својих сабораца, 1929. године, Милунка се запослила као чистачица у Хипотекарној банци у Београду. Управо на овом мјесту, она ће провести највећи дио свог радног вијека.

Између два свјетска рата, поштовали су је широм Европе. Милунка је била неизоставна званица када су у питању прославе јубилеја, обиласци ратишта, полагање цвијећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

Препознавши њену храброст и изузетан допринос држави, Република Француска понудила јој је да се пресели у њихову и земљу и да тамо добије војну пензију. Међутим, она је ипак изабрала да живи у Београду, гдје су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то вријеме ишколовала је и одгајила тридесеторо дјеце коју је доводила из свог родног села.

За вријеме Другог свјетског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лијечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Недићеве полиције и шест мјесеци провела у злогласном логору Бањица.

Послије Другог свјетског рата, нова комунистичка власт додијелила јој је пензију, као знак поштовања за заслуге у Првом свјетском рату и држање током окупације.

Старост је провела у скромној, оронулој кући на Вождовцу, окружена унуцима. Скупштина града Београда додијелила јој је 1972. једнособан стан у насељу Браће Јерковић.

Умрла је 5. октобра 1973. у Београду и сахрањена у породичној гробници на Новом гробљу. Њени посмртни остаци пренијети су 10. новембра 2013. у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com