Mon. May 27, 2024
ћирилица /латиница

Народни гуслари, отац и син Момир – Моша и Срђан Авдаловић, његују традицију: Само се српска историја пјева

Извор: Глас Српске/Милош Васиљевић

Није чест случај да отац и син носе титулу народног гуслара, ипак, Авдаловићи из Гацка, отац и син Момир – Моша и Срђан, могу се похвалити том чињеницом, а у њиховом дому се пјева уз овај инструмент, учи историја, чувају обичаји и његује традиција.

За гусле, заљубљеници у овај инструмент, воле да кажу да је и свети. У гатачком селу Степен уз гусле одрастају генерације, а не може проћи ниједна свадба, слава или весеље да се не чује пјесма уз струне гусала.

Млађи од Авдаловића, Срђан на 30. фестивалу гуслара Србије, као члан Друштва гуслара “Стара Херцеговина” из Београда, заузео је друго мјесто. За “Глас Српске” присјетио се почетака те како је заволио гусле.

– Отац ми је народни гуслар и код нас се потврдила она народна изрека: “Не пада ивер далеко од кладе”. Док сам био мала беба отац ме узимао у крило и гуслао и тако ме успављивао па је звук гусала ушао у крв још одмалена. С три године сам у вртићу учествовао на приредбама уз гусле па могу рећи да моје дружење с гуслама траје цијели живот – каже Срђан.

Како каже, гусле су постале свакодневица и не прође дан да не загусла барем неколико минута.

–  Ако сам тужан, пјевам да се развеселим, ако сам срећан пјевам од среће и за гусле можемо рећи да су постале начин живота. Манастири и криво гудало то је српску вјеру сачувало. И много пута се покаже тачна ова тврдња. Гуслару је мјесто на свакој слави или прослави заједно уз свештеника, а црква и гусле требало би да буду два камена-темељца у животу сваког Србина – додао је он.

Према његовим ријечима, када се помену Ирци и Ирска међу првим асоцијацијама на њих су гајде, а ми треба да се трудимо да гусле буду прва ствар која ће некоме пасти на памет када помене српство.

– Историје свих народа се пишу и причају, само се историја српског народа пјева па од Косова до данашњег дана нема значајнијег догађаја или личности која није опјевана уз гусле и тако остала да се пјева док је свијета и вијека. И Карађорђе је имао гуслара који је прије боја пјевао и уз гусле дизао морал српским борцима. Гусле су 2018. године уписане на УНЕСКО-ову листу нематеријалног културног насљеђа – рекао је Срђан.

Животни пут одвео га је у Србију, а наступи су углавном везани за матицу.

– Најрадије се одазивам учешћу на хуманитарним догађајима или догађајима које организује наша света црква. Тако ми је можда срцу најмилији наступ у порти манастира Раковица приликом 10. годишњице упокојења Његове светости блаженопочившег патријарха Павла. Уз дружбу гусала која ево безмало траје готово 30 година Бог је дао па је било и различитих награда, а ја ћу истаћи ону мени најважнију а то је звање народног гуслара које сам стекао прошле године  – рекао је Срђан

Како каже, у прошлим временима постојао је оправдан страх за будућност гусала. Биле су склоњене у страну и препуштене забораву. Захваљујући божијој милости и групи ентузијаста гусле се полако, али сигурно враћају на пиједестал коме припадају.

– Све више је школа гусала које окупљају младе гусларе из Београда, Краљева, Фоче, Требиња, Никшића, Подгорице али и других градова. Организују се омладински фестивали који том приликом окупе веома много млађих гуслара од пет до 18 година па ако овако наставимо за будућност гусала не би требало да бринемо – рекао је Срђан.

На претходном фестивалу гуслара Србије који је одржан у Обреновцу од 20 финалиста чак 15 је било младих гуслара, односно гуслара чије вријеме тек долази и који ће своје најбоље резултате тек да остваре.

– Мени је Бог дао сина који је још увијек мали, али сам поносан што је једна од ријечи које је научио уз оне стандардне мама и тата и ријеч гусле па ако бог да једног дана да и он постане гуслар и тако настави породичну традицију – казао је Срђан Авдаловић.

Колики је историјски значај гусала свједочи и податак да је и краљ Александар имао свог гуслара Илију Вуковића из гатачког села Наданићи који је био краљев гуслар на двору.

Момир – Моша Адваловић уз гусле другује скоро пола вијека и у гусларским круговима важи за једног од најбољих. Каже како је почео да гусла прије него што је кренуо у школу.

– Гусле сам заволио од својих дједова и са очеве и са мајчине стране. У то вријеме гусле су биле прилично забрањене, највише од стране тадашњег система. А ми нисмо хтјели да традицију и обичаје пустимо низ воду. Сјећам се периода 1982-83. године, када се појавила епска збирка Радована Бећировића “Стабљике Српства” такве пјесмарице се нису могле купити. Жеља и инат пробуди у човјеку жељу да ради нешто добро – почиње причу Момир – Моша Авдаловић.

Уз гусле казивале су се и приче о борби за слободу, о јунацима, побједама, али и поразима.

– Као дијете највише сам научио нашу историју о страдању Срба о побједама и биткама. Много дједова и прадједова је било у ослободилачким ратовима, много њих је било на солунском фронту, а многи су се и вратили живи па смо преко гусала сазнали историју и истину. Уз то сам пуно свијета обишао, јер се гусле воле и у дијаспори – рекао је Момир – Моша Авдаловић.

Са 16 година постаје члан гусларског друштва “Милорад Лечић” из Требиња што је на терену Херцеговине било прво друштво, а то је био путоказ којим треба ићи. Послије тога пред почетак рата формирало се друштво “Алекса Шантић” у Мостару, а покојни Новак Шојић био је предсједник друштва.

– Мој први фестивал био је фестивал тадашње Југославије 1988. година у Требињу, а до сада сам био на свим могућим фестивалима. Од 1993. године формиран је Савез гуслара РС на Палама. Ове године је 29. фестивал по реду, који ће бити у Зворнику 2. и 3. јуна. На свим сам наступио и пјевао, осим на два када сам био у короти, али сам пратио. Одрадио сам 20 савезних фестивала, 12 пута сам био у финалу, а 2008. године сам добио титулу народног гуслара, за шта ми је требало пуних 20 година рада да заслужим ту титулу – рекао је Момир – Моша Авдаловић.

На републичким фестивалима заузимао је од првог до осмог мјеста.

– Прво мјесто освојио сам у Требињу 2006. године на 13. Фестивалу гуслара Српске. Срећан сам што се код нас преноси с кољена на кољено. То је божији дар – казао је Момир – Моша Авдаловић.

Некада је, прича Момир, гусларима било пуно теже, јер су имали и лошије инструменте.

– Квалитет гусала је напредовао и по звуку и изгледу. Раније су самоуки људи правили гусле и свака кућа у Херцеговини имала је гусле. У свакој кући знали су да гуслају па су их правили како би сами знали и умјели – рекао је Момир – Моша Авдаловић.

Оно по чему је Момир Авдаловић познат јесу здравице уз гусле на свадбама.

 – Што се тиче Херцеговине здравице су сачуване, послије рата је то кренуло узлазном путања. На пуно слава и свадби чује се звук гусала, не прође ниједна свадба у Херцеговини да нема здравица уз гусле. Имао сам срећу да будем међу првим гусларима, да гуслам здравице уз гусле и на свадбама – рекао је Момир – Моша Авдаловић.

Титула

Велика је разлика између гуслара и народног гуслара. Срђан Авдаловић нам је приближио како се долази до ове титуле.

– Прво се организују републички фестивали Србије, Црне Горе, Српске, а 10 најбољих иде на Савезни фестивал Српских земаља, односно заједнички фестивал Србије, Црне Горе и Српске и то је 30 гуслара. Најбољих 10 с прошлогодишњег савезног се пласира одмах и на сљедећи, што је 40 учесника. За титулу народног гуслара потребно је да будеш пет пута у финалу Савезног фестивала, односно да уђеш у 20 најбољих за ту годину или да једном побиједиш на Савезном фестивалу – рекао је Срђан Авдаловић.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com