Прочитајте рад Милице Боровчанин о теми “Егзодус сарајевских Срба”

Извор: Филтер

Аутор текста је Милица Боровчанин, ученица трећег разреда Средњошколског центра “Василије Острошки” из Сокоца.

Њен рад проглашен је најбољим литерарним радом на конкурсу за ученике средњих школа о теми “Егзодус сарајевских Срба” који је организовала Градска управа Источно Сарајево.

Егзодус сарајевских Срба

Опанак. Влажан, потпарен и каљав од снијега и блата. Запамти тај опанак, Мишо. То је опанак твог ђеда. У њему је вунена чарапа, сива, подерана, закрпљена па опет подерана. Мокра. Запамти ту чарапу, Весна. Твоја је баба исплела једне зиме, крај шпорета, шкиљећи уморним очима под свјетлошћу петролејске лампе, што је неко донио из рата. Како и одакле, то се не пита. И свјетло обавезно упамти, Перо, јер ово је прича о опанку, чарапи и свјетлости. Ово је прича о вама.

            Јоване, волиш ли небо? Плаво и бескрајно, високо до ваших глава, а можда и зерицу више. Вазда присутно, а никад ту, већ увијек негдје далеко. Хајде, реците да га волите. Ви сте дјеца неба, Оца небеског. Са мном то исто небо вјекује овдје, у срцу Босне, већ дуго. Знамо се из виђења. Гледа оно мене, ја њега… И тако се гледамо, и живимо, и ћеифимо. Ту сам необичну турску ријеч начуо случајно и можда ми се баш због тога нарочито допала. Баш је овако било. Мумла он себи у браду, тресући догорјели опушак тако да му пепео пада по панталонама: „Е, ‘вако смо ти ја и моја стара некад уз каву и цигару ћеифили. Па ја… И дође зло доба. Траг му се замео“. И понавља  то „па ја“ некако тешко, уздишући и отпухујући велике колутове дима у прохладну фебруарску ноћ. Било је то оног дана кад је нестало неба, и мој цијели видик одједном поста само избрадани гумени ђон једног опанка, над којим спава мрак. Онда су дошли и остали опанци, гумене чизме, цокуле, точкови и брундање претоварених тамића, што су дисали плитко и заморно као плућни болесници. Туберани умиру кад цвјетају тикве, а ти су камиони са товаром „прња, ‘ране, женскадије и максумчади“ испустили своју душу тог фебруара, на Задушнице. „Ееее, па ја“.

            Мене су само газили, пролазили нада мном оборених глава, ни не наслућујући моје присуство, док се „глава у торби ругала глави на коцу, а глава с коца смијала глави на пању“. Нису ни помислили да све те ситне, случајно изговорене ријечи и болне уздахе неко слуша, да све остатке некадашњег живота који, попут пепела, спадају с њихових усана у, од гара поцрњели снијег, неко сакупља и крпи у приповијест о вама, у које они у том тренутку вјероватно и нису вјеровали.

            Пертле од тешких радничких цокула вукле су се по блату, остављајући кривудаве линије успорених и неодређених корака, који су се вртјели укруг, по путањи која није случајно кружна, већ безулазна и безизлазна, око преврнутог пара опанака, који су вјероватно испали из неке вреће, или једноставно одбачени да би се понијело нешто важније и неопходније. Ти трагови од пертли су знакови којима приповиједам ову причу, која се испредала док је пар опанака са чарапама, дрхтећи, обилазио око пара опанака без чарапа. Колона се кретала споро и несигурно, идући као Марушка – у маглу.

            „А она моја бабускара све јеца и ромори некак’е молитве у себи… И све кȏ бива чврста, још ми нешто звоца и тура ми дебеле чарапе у руку, да ми се нађу, а ја их држим и видим влажне. Мокре“. Уздахнуо је дуго… бесконачно. А ја све то слушам, и ноћ се преваљује изнад Требевића, тиха, тужна и језива.

            Неба није било. Бојиш ли се ти, Ружо, мрака? Једна мала се бојала. Ваздан је преплакала на рукама неке тетке, и тек се предвече смирила и ућутала. Узела је један каменчић, онако блатњав, и ставила га на дно џепа, чврсто стишћући оно што је само њено, за шта нико не зна и зато га не могу узети. Дјеца су као ми. Увијек су ту, али на њихово присуство се не обраћа пажња, а они све чују и све разумију. Они вјерују у вас, зато вам смишљају приче. Остављају их у џеповима, да бисте их ви једног дана тамо пронашли. Сјети се каткад те мале, Зоране. То ти је мајка. Кад ти сљедећи пут буде пјевала о десетом селу гдје живи Антунтун, питај је гдје је њено десето село. Можда ће јој очи тада на трен засијати, а ти ћеш примијетити да су влажне. Мокре. Свеједно је питај.

            Све је било мучно, страшно и свечано у десетом селу. Значило је крај једног живота, коријење ишчупано нагло и присилно, да би се на другом мјесту посадило и чекало да порасте. Чекање је дуго и магловито и вјероватно га ни ви нисте још дочекали. Са једне стране су остајали домови, многи још топли, дим се вијорио изнад кровова, посљедње жишке су и даље тињале тамо гдје су се под петролејком плеле чарапе. А са друге стране, само магла и далеко у магли – ви.

            Протутњало је и то… као и све што прође, а Требевић се над Сарајевом зеленио, мирно и спокојно, гледајући на котлину са неком неодређеном строгошћу, као да је прекоријева због свега што се прошлог дана ту догодило, због суза оне дјевојчице које му стално прекидаху сан, због коријења које му је силом чупано из вена. Мрштио се Требевић као мрачајски прото и, први пут након много сати, небо се поново појавило. Додуше, сасвим стидљиво и ускогрудо, као да му се и самом отимао онај дубоки уздах „еее“ који се негдје у срцу котлине завршава олакшавајућим, а ипак болним „па ја“. Као да су те двије наизглед неповезиве ријечи без икаквог значења скидале невидљиви терет с душе. А оне су у ствари значиле више него што се иједним језиком може записати, биле су тамић натоварен страхом, болом, помирењем, храброшћу и нечим, њима непознатим и необјашњивим, за шта су сигурно знали да постоји, али га нису умјели описати. Ту на позорницу ступају пјесници, тада као и сад, да дестилат згуснуте колективне патње преточе у ријечи. Бивајући с њима и међу њима, држећи под руку вашег оца и стрица, потпуно значење тог зачудног „па ја“ испјевао је Радослав Самарџија у само једно  стиху: „Ја знам да сам Србин, јер мркнем па свићем“.

            Лежао сам на истом мјесту гдје сам и данас. Безначајан и непримијетан, невидљиви свједок историје, друг небеса и висине, а вјечито прикован за земљу, јер под овом земљом и мртви окомити стоје, чекајући да се обују они одбачени опанци и да се крене преко брда, у будућност.

            Свјетло се појавило накратко и дошло је изненада, много послије сунца. То је онај осјећај, Вера, кад дуго гледате прије него што схватите да су вам очи отворене. Горјело је све на једној гомили; прошлост, садашњост и будућност – чарапе плетене давно, опанци ужурбни тог дана на блатњавом друму и свјетло, слабашно, али видиљиво, које је дошло апостолски, да најави оно нешто, необјашњиво и непознато, оно „свитање“, чији се долазак чека и то чекање је посљедње што један народ одржава у животу.

            „И ево нас, ђе смо. Ни тамо, ни овамо. У сњежини голој, на путу за рај. Еее, мој брате, еееј“, испрекидане ријечи неког младића мијешају се са дрхтавим стихом: „Ено га, иде насмешен борац, уместо главе носи заставу“[1]… И та слика полако јењава у очима нашег мрачајског проте, што све види и све разумије и само се тихо и озбиљно осмјехује људима што мисле да све знају и све могу, несвјесни да су само мрави на свјетском буњишту. Сарај’во ћути и ћеифи у својој удолини.

            Ову причу приповиједа вам камен са једног макадама, чији се дио налази у џеповима ваших родитеља. Сјећаш се оне мале, Зоране? Рекао сам да запамтиш. Сјећаш ли се оног за шта нико не зна и што нико не може узети? Дио мене у њима.

То је тајна. Не казујте је никоме.

Ако ме се некад сјетиш, Владане, кад схватиш да је путања којом идеш ништа друго до стољетна кружница, концентрична пару опанака, у том часу ћеш видјети лик свог оца који „пиљећи немо у призор пусти, постаде и сам камени знамен“[2].

Уздахни тад „па ја“ и ја ћу знати да је вријеме да сванем.

[1] Радослав Самарџија, из пјесме „Повратак ратника“

[2] Радослав Самарџија, из пјесме „Повратак ратник”