Годишњица егзодуса сарајевских Срба
Извор: Филтер
Бесана ноћ између 21. и 22. фебруара у вогошћанским насељима.
Ових дана обиљежава се годишњица егзодуса сарајевских Срба када је око 140.000 становника напустило своје домове под пријетњама муслиманских власти, након потписивања Дејтонског споразума.
Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неџариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац… и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама , напуштали куће станове, њиве, воћњаке, очевину и ђедовину…
Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, на најцрње Задушнице које Сарајево памти.
Двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата. И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори.
Посебан проблем представљала је чињеница да су такозване међународне инститиције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока (Дејтоном је планиран 19.март), што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.
За промјену рока исељавања Срби су сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а, уз стихове Шантићеве пјесме “Остајте овдје“(!?).
Срби су још једном остали препуштени сами себи!
Услиједила је дуга, бесана ноћ између 21. и 22. фебруара у вогошћанским насељима. Није било ништа од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва. Непрегледна колона возила и људи пробијала се кроз требевићку и романијску мећаву, са најнеопходнијим стварима за наставак живота. Понијели су Срби иконе и кандила како би сачували бар тај дио своје прошлости кад су морали оставити куће, гробове, ливаде и све што су икад створили на својој земљи.
Припадници ИФОР-а мирно су са стране посматрали егзодус.
Уз пут су каменовани на поједним мјестима – “за сретан” пут од бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина.
И данас, градирајући несреће које су их задесиле ’90их година наводе егзодус као најтежи догађај. Неки од њих никад нису дочекали да се поново врате на своја огњишта, а у посљедње вријеме видимо да и оно мало Срба који су се вратили, новопечене Сарајлије би да иселе на силу, да истријебе све српско што је икад постојало у граду на обалама Миљацке.
Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.
