Одлазак дјечака са ратне фотографије “Српска мајка”

Извор: rt.rs/ Немања Девић

Овоземаљски ход окончао је Бранко Тепић, велики српски борац, за кога је знао свако ко се иоле заинтересовао за српску прошлост 1941‒1945.

Једна доцкан прочитана читуља збиља буди безброј асоцијација.

Сам крај претходног мјесеца обиљежила је вијест да су се у једном истом дану упокојила два велика имена српске (и некада југословенске) културе: Милован Данојлић и Пуриша Ђорђевић. Од књижевника из срца Србије, због његових националних и антидогматских, евроскептичних ставова које се није устручавао да изнесе и када му околности нису биле наклоњене, зазирала је сва “друга Србија”.

Пред савременим српским њемачкарима и паризлијама није га рехабилитовала ни чињеница да је скоро половину живота провео у Паризу и на Западу, гдје је био једнако признат и у научним и у умјетничким круговима.

О Младомиру, који се преставио у Господу у 98. години, рођеном на Ђурђевдан и пониклом такође у средишту националне Србије, српски родољуби су неријетко имали негативно мишљење управо због контраста који је форсирао – што кроз ангажовану умјетност, што кроз политички ангажман у позним годинама, у којем је његова комунистичка идеја мутирала у европејску. У њиховим очима није му помогла ни околност да је у својим филмовима често указивао на недостатке и заблуде своје “револуције која тече”.   

Одјек смрти два значајна уметника у једном дану скрајнуо је тог 23. новембрa још једну тужну вест, да је тада свој овоземаљски ход окончао и Бранко Тепић. О његовој смрти нису толико извјештавали у медијима, па тако ни потписник ових редова све до сада није дознао да је тихо, и изгледа без адекватног аманета, ишчезнуо и овај велики српски борац, за ког је данас знао мало ко, а видио га је, ироније ли, свако ко се иоле заинтересовао за српску прошлост 1941‒1945.

Сеоба има, али смрти нема

Јер, Бранко Тепић је заправо био дјечак са чувене ратне фотографије Жоржа Скригина, познате под именом “Мајка Кнежопољка” или “Српска мајка”. Ова фотографија, због своје дубине и истинитости деценијама присутна у српским уџбеницима историје без обзира која је била владајућа идеологија у држави, један је и од визуелних симбола српског страдалног 20. века, која у пракси потврђује тврдњу Црњанског да сеоба има, али да смрти нема.

Фотографија није настала током офанзиве на Козару 1942, нити је породица на њој како се често сматра анонимна. Породица Тепић, односно њен дио, мајка са двоје дјеце, фотографисани су из неколико углова у Кнешпољу у јануару 1944. године.

Аутор Жорж Скригин (ништа мање инспиративан за посебан текст) је оставио свједочанство како је настала ратна слика: “Када смо сишли у Кнешпоље видио сам жену која је једно дијете водила за руку, а друго јој је било привезано за рамена. Када сам пришао ближе, видио сам да на леђима носи и друге неопходне ствари за одбрану од зиме и офанзиве. То су били јорган, торба са храном, па чак и лонац. Дубоко замишљена, ставивши једну руку на лице, гледала је испред себе и уопште се није обазирала на мене и моју камеру. У тренутку када се иза ње појавио гареж праћен чађавим облацима, направио сам снимак. Поновио сам то још неколико пута док је пролазила поред мене као сјенка лаким и опрезним кораком. Никад је више нисам видио.”

Касније је утврђено да се радило о Милици Тепић из Комленца, младој удовици која на познатој фотографији са собом, у неизвјесном маршу, за ручицу води четворогодишњу кћи Драгицу, а двогодишњег Бранка носи на леђима.

Миличин муж погинуо је у немачко-усташкој офанзиви на Козару 1942, оставивши за собом дјевојчицу и жену у поодмаклој трудноћи. Када се недуго потом породила у збјегу, она је мушком новорођенчету по обичају тог краја дала име оца, погинулог јунака. Бранко. Породица је добар дио рата провела по горама, у збјегу. Ни крај рата није им донео спокој: Милица Тепић преминула је 1949, не дочекавши ни тридесет година живота. Двоје дјеце остали су сирочићи, да се о њима брину рођаци и “старатељски органи општине Босанска Дубица”, како је наведено у једној хроници посвећеној дјеци Козаре.

Дијете Козаре

Ако би се за неког могло рећи да му је живот сам исписао роман, то би била дјеца Козаре. Хиљаде њих, дјечака и дјевојчица, у рату су на бруталан начин уморени; хиљаде дјеце је након одвођења у логоре дато на усвајање у хрватске породице, чиме им је избрисан сваки идентитет (сетимо се филмске приче о Божидарки Фрајт која проналази свој прави идентитет тек у тридесетим годинама), хиљаде су остали сирочићи без дома и без оба родитеља. Бранко Тепић је уз велике ратне трауме, али и подршку остатка породице, наставио животну борбу, школовао се и завршио педагошку академију у Петрињи. Као младић најпре се запослио као наставник, да би потом 1971. прешао у Сисак.

Тек закорачио у тридесете године живота, свој живот је тада сумирао на једном скупу Козарчана у Београду: “Рођен сам у ухваћеном козарском збјегу. Ја не знам тачан датум свог рођења, али мислим да је то било само неколико дана послије пробоја обруча око Козаре, 4. и 5. јула 1942, кад је пао и мој отац. Зато ја носим његово име. Данас живим у Сиску, а радим у подузећу ‘Гавриловић’. Имам троје дјеце: Предрага у десетој, а Биљана и Ненад, близанци, сада су у осмој години. Дјеца су здрава, лијепо напредују и добри су ђаци. (…) Дух Козаре живи у нама, ма гдје били настањени.”

“У нашем крају је све мирисало на зло вријеме”, казаће у једном интервјуу Бранко Тепић, сјећајући се почетка деведесетих у Хрватској. Са својом породицом најпре се, у предвечерју рата, склонио у оближње село, које ће постати део Републике Српске Крајине. Стан им је од хрватских “бранитеља” узурпиран и одузет.

А 1995. године Бранко ће, овога пута са читавом породицом, поново морати у избеглиштво.

Злогласна “Олуја” отераће Тепиће преко Уне, поново на Козару, која им је за пола века била синоним за страдање, али им и пружала уточиште у ратним пожарима. Бранко Тепић се после рата вратио на Банију и у једном од последњих интервјуа казао је да се не тужи на живот, поготово због бројности породице и унучади: “После свега, осећам се као побједник.”

До последњег даха

Пре двадесетак дана у присуству православног свештеника и испраћен кишом, сахрањен је у банијском селу Мала Паукова дискретни српски херој Бранко Тепић. Његова животна прича можда је била и кључна да се истакне српски најмањи заједнички садржалац, који повезује следбенике двије Србије с почетка овог текста. Пишући о времену смрти и раскола у Другом светском рату, Жарко Видовић је констатовао да су Срби “логорашка нација” и да уместо форсирања прича о четницима или партизанима треба да се фокусирају на жртве Јасеновца, Јадовна, Јастребарског и других логора, које су деценијама били запостављане или идеолошки (зло)употребљаване. За разумевање геноцидног карактера НДХ, личне или локалне, али архетипске приче као ова Бранка Тепића, из прве руке, имају велику важност. Посебан значај добијају када одударају од наратива о пораженом и избегличком народу и завршавају се са покличом васкрслог народа: “Осећам се као побједник”.

Иза његове смрти оживјела је успомена о једном мање познатом детаљу из историје ове породице: прадеда Бранка Тепића уједно је био и прадеда мајора Милана Тепића. Нешто млађи од свог брата из трећег колена, рођен 1957, Милан Тепић је исто тако растао у крају са снажним предањем о јуначкој и страдалној прошлости Козаре, па се опредјелио за војнички позив. Потом, службујући као официр ЈНА широм Хрватске, од Славонске Пожеге, преко Вараждина, до Бјеловара, мајор Тепић је, с једне стране слиједио званичну идеологију братства и јединства, али с друге на основу породичне историје знао истину о мотивима страдања свог народа, чије су “жртве фашистичког терора” заправо биле бацане у јаме само као српске и православне. И управо је тај мотив, да се 1941. година никада не понови, предводио српске угледнике на почетку деведесетих година.

Када се у Бјеловару 1991. дешавала реприза 1941. године, уз побуну хрватских сепаратиста и терор над Србима, Милан Тепић је породицу пребацио на Козару, а он пошао у бој. Опкољен у складишту муниције, са детонатором у руци, 29. септембра 1991. одлучио се на чин који га је у националној историји обележио као новог Стевана Синђелића. Али тим чином, он није посведочио тек лично јунаштво, већ опредјељење читаве нове генерације. У њој, Тепићи више нису били симбол патње и страдања, већ жртвовања за отаџбину – и борбе до последњег даха.