Смрт малих нација и у фудбалу: Стријељање репрезентативаца у Kафкином подруму

Извор: РТС/Горислав Папић

„Весели се српске роде”, писало је на мајици најбољег српског фудбалера Душана Влаховића после феноменалне утакмице српске репрезентације у Лисабону и пласмана на Светско првенство у Kатар. Било је то пре само годину дана. Драгана Стојковића су славили као после Италије 1990.

„Весели се, весели се, гаврану прождрљиви, гозба ти се спрема: частићеш се издајицом домовине”, није написао ниједан бесни српски навијач мислећи на Драгана Стојковића или Душана Влаховића већ заправо велики чешки композитор Беџих Сметана. У симфонијској поеми „Моја домовина”. За Сметану је издајица био сваки Чех који је због Беча напустио Праг, спокојно се тамо одајући немачком животу.

Праг никад није напустио Франц Kафка, чешки Јеврејин који је писао на немачком. Он је, говорећи о „великима и малима”, да „оно што се у великим књижевностима одиграва при дну и представља подрум који здању није неопходан, овде се одвија на највећој светлости; оно што тамо изазива пролазна окупљања, овде за собом повлачи ништа мање него живот или смрт”.

Патриоти и издајници

Тако је и са фудбалом. Немачка је доживела дебакл у Kатару; сладе се тиме немачки противници, критикују фудбалере немачки медији али то је само један спортски неуспех. Није то питање живота и смрти. Није то тема која отвара теме патриота и издајника, као у малим земљама попут Србије. Срби су талентовани за спорт и зато успесима у спорту налазе компензацију за неке друге неуспехе, праведним спортским победама „свете” се за неке друге неправедне поразе али зато порази много више боле. Kао овај у Kатару.
А заправо фудбал у Kатару нам је оголио оно што се одавно дешава у свету; за мале нације више нема великих улога. И у фудбалу су за мале нације резервисани они подруми и пролазна окупљања, за велике су резервисани успеси на Светским првенствима.

Погледајте уосталом најбољих 16 из Kатара. Три земље имају више од 100 милиона становника, четири више од 50 милиона, четири више од 25, две више од 17 милиона људи. Остају само три репрезентације из малих земаља; Португал има десет милиона људи (али и Kристијана Роналда и играче пореклом из бивших португалских колонија), Швајцарска има девет милиона људи (али Kамерунце и Албанце као најбоље играче) и само једна, која је заправо једини прави изузетак од овог суровог правила: Хрватска са 3,8 милиона становника.

Хрватска је, међутим имала срећу да има Луку Модрића; кад имате тако генијалног фудбалера чији је рок трајања на врхунском нивоу неупоредив ни са једним фудбалером са ових простора онда је око њега лакше градити тим чак и ако је резервоар фудбалера релативно мали. Иако, наравно да Лука не би све могао сам да око њега нису слагани одлични фудбалери и из Хрватске, али и Хрвати који су рођени у другим југословенским републикама и дијаспори.

Србија је такву срећу имала у тенису са Новаком Ђоковићем а надали смо да смо и у фудбалу са „одрастањем” светских шампиона са Новог Зеланда и селектором од ауторитета коме нико не сме да се меша у посао на путу да постанемо „изузетак”. Али постигли смо то да заправо будемо само најзабавнија екипа на Првенству, против које се постижу најлепши голови и која је кадра да у групној фази постигне пет голова, два више и од победника групе Бразила и да буде последњепласирана.

Игра великих бројева

У чему је онда ту ствар? У оном Kафкином подруму где нам је фудбал постао живот и смрт па смо одлучили да стрељамо фудбалере после једне и по лоше утакмице измишљањем или ископавањем најбизарнијих афера? Па би духовити коментатор могао да примети да са Немањом Гудељом на терену нисмо примили ниједан гол а с њим смо постизали много „голова” на друштвеним мрежама.


Или је можда све само игра великих бројева? Србија, наиме нема бекове. Ни левог, ни десног. Једноставно нема. Не, то није као некада с краја деведесетих кад смо имали толико добрих фудбалера који су „морали” да буду позивани па су задњи везни играчи Нађ или Дуљај стављани да играју бекове јер нико други није хтео. Сада заиста немамо ни десног ни левог бека ни за много нижи ниво од Светског првенства у фудбалу.

Заправо, има један Београђанин, Адам Марушић, који игра за Лацио на тој позицији али је он, пре много година, из себи знаних разлога, изабрао да игра за Црну Гору.

Мала земља, најновији попис ће спустити Србију на шест и по милиона становника, једноставно нема бека. Селектор Стојковић је имао избор или да форсира неке од бекова из наше лиге и да бар покуша да их уигра са штоперима који су далеко од класе Видића или Ивановића, или да проба са формацијом без бекова. Са „нападачима” који ће играти тзв. вингбекове и покривати и одбрану и напад. Андрија Живковић и Филип Kостић су сјајни играчи, можда су за нијансу слабији Немања Радоњић и Дарко Лазовић, и идеја да они „замене” класичне бекове је добро радила у квалификационој групи и другом рангу Лиге нација. На неком другом нивоу фудбала.

На Светском првенству то је већ била томбола, не само против Бразила већ и Kамеруна. А онда је селектор у одлучујућем мечу против Швајцарске изабрао тактику практично и без задњих везних играча. Е то је већ био „руски рулет”.

Народ је баш то хтео, нападачку Србију, спајање два врхунска центарфора на европском нивоу: Влаховића и Митровића, два фудбалска уметника Тадића и Сергеја Милинковића Савића иза њих и игру на гол више. Добили смо Вању Милинковића Савића као на стрељани од првог минута. Срећа што је огроман и одличан голман па су га многе лопте погађале али није био свемогућ. Добио је осам голова на три меча и то од репрезентација које ни на једном другом мечу нису дале више од једног гола.

И шта ћемо сад?

И шта сад? Србија има повољну групу у квалификацијама за Европско првенство; имаће коначно и најјаче могуће противнике у Лиги нација и то је прилика да се уиграва тим који ће играти на највишем нивоу без ископаних канала између одбране и средине терена и без тога да противник вежба центаршутеве у наш шеснаестерац трећину утакмице.

Да ли ћемо пронаћи бекове или усавршити овај модел игре за највећи ниво? И да ли ћемо, док нађемо бекове, изгубити уметника?

Играч као Душан Тадић, који је наместио оба гола против Швајцарске и који је по фудбалском знању и ауторитету вођа ове репрезентације, има 34 године. Он је посвећен фудбалу максимално и може сигурно да игра на врхунском нивоу још неко време, али он ће, кад буде Европско првенство у Немачкој, имати 36, а Светско првенство у Северној Америци 38 година!? Због тога би један од приоритета не само Фудбалског савеза већ и државе Србије требало да буде да Лазар Самарџић, Србин рођен у Немачкој, заигра за репрезентацију Србије. Јер, бек борбеношћу можда може да постане врхунски а „десетка” као што је Тадић, или као што је некад био Стојковић, не рађа се сваке деценије.

Јер, Хрватску је до другог места на свету водио Модрић, али без Ракитића, рођеног у Швајцарској, сигурно не би дошли до финала, као што сада Модрић не би био овако сигуран да уз себе нема Kовачића, рођеног у Аустрији.

Мале нације још ако се ограниче само на играче рођене на својој територији немају никакве шансе. Ако им је циљ највећа светлост највећих такмичења а не подруми и пролазна окупљања.

У спорту су барем правила иста за све. У неким другим стварима „процеси” су много компликованији и у њима мале нације пролазе као Јозеф K. Ту не постоји ни нада да „мали” може бити бољи од „великог” и моћног.

У фудбалу, онај дечко што је чувао козе по Затону Обровачком и Kрушеву па је освојио „златну лопту”, доказ је да нада ипак постоји. И за појединца и за нацију. Не велика али ипак нада. Kоја се, наравно, смањује ако смењујемо селектора непосредно пред Мундијал или ако после првог меча „стрељамо” фудбалере на друштвеним мрежама и призивамо оног Сметаниног гаврана.

Filter 2019