Да ли је малољетничка делинквенција одговорност свих нас?

Tea Cimas / CROPIX

Извор: Независне новине/Бобана Поповић

Малољетничка делинквенција је, нажалост, све чешћи проблем у Босни и Херцеговини. У 2021. години, тужилаштва у Босни и Херцеговини ријешила су 415 извјештаја (пријава) о почињеном кривичном дјелу за малољетне особе, што је у односу на претходну годину више за 5 пријава, или 1,2%, подаци су Агенције за статистику Босне и Херцеговине.

Да бисмо разумјели овај проблем, потребно је његово значење сагледати из више углова. У ужем смислу, појам малољетничке делинквенције односи се на она понашања малољетника која су одређена кривичноправним нормама. У ширем смислу, овај појам се односи на сва она понашања која су у супротности са било којом нормом у одређеној земљи, било да имају правнозаконску основу или не. Најшире схватање појма малољетничке делинквенције подразумијева сва понашања малољетника која одступају од “нормалног” или се сматрају непожељним или штетним.

Посљедње схватање обухвата и пред-делинквентна понашања, као што су бјежање од куће, лагање, недисциплина, избјегавање наставе у школи, вршњачко насиље и понашања слична томе.

Да није једноставно одговорити на ово питање како овај проблем настаје, указује и постојање неколико теорија настанка малољетничке делинквенције. Неке од њих наводе биолошке факторе, док друге указују да су психолошки фактори, као што су особине личности, пресудни. Постоје и друге теорије, попут социолошких, које истичу улогу друштва у настанку малољетничке делинквенције.

Личност свакога од нас је сложена и ниједна од ових теорија понаособ није свеобухватна у објашњењу настанка малољетничке делинквенције, зато, да бисмо разумјели овај проблем, потребно је да заједно размотримо и биолошке, психолошке и социјалне факторе. Тако на примјер, насљеђе, когнитивне способности, особине личности, породица, школа и вршњачки односи, социо-економски статус и друштвено уређење могу бити значајни фактори у јављању малољетничке делинквенције.

Поједини аутори указују да породица игра највећу улогу и да она представља камен-темељац друштва. Дијете које је одрастало у дисфункционалној породици, гдје је доживљавало или свједочило различитим облицима злостављања и занемаривања, има много веће шансе да развије проблеме у понашању. Ипак, иако је породица јако важна, не смију се запоставити ни остали фактори социјализације, као што су вршњачки односи, школа, друштвене мреже и медији.

Свако проблематично понашање дјетета представља само начин на који се носи са тешким и трауматским искуствима које је проживјело у дјетињству, а за које није могло бити криво. Умјесто заштите и подршке, дијете је било препуштено самом себи. Његове основне потребе и осјећања нису били примијећени од стране блиских особа. Одрастање без љубави, сигурности и подршке довело је до тога да оно почиње да вјерује да свијет није сигурно мјесто и да ће га други повриједити ако им се отвори.

“Боље да ја друге повриједим, него они мене”, “Само ако урадим нешто лоше, други ће ме примијетити”, “И други су се према мени опходили лоше и нису кажњени за то, зашто не бих и ја?”, само су нека од увјерења које дијете носи са собом, а која му омогућавају да се заштити и преживи у свијету који је за њега “опасан”.

У друштву, школи, медијима, овакво дијете се често осуђује и етикетира као немогуће, неподношљиво и као “дијете проблем”, док заправо дијете има проблем са којим не зна како да се носи. Свака осуда, занемаривање проблема, кажњавање и индуковање стида и кривице, доводе до још већег проблема. Са друге стране, рано препознавање занемарених потреба и осјећања дјетета и адекватно реаговање у значајној мјери могу да утичу на изградњу здравих капацитета код дјетета и превенцију малољетничке делинквенције.

Filter 2019