Wed. Sep 28, 2022
ћирилица /латиница

Рогатичани Милан и Милица Пурковић поносни на таленат: Поезија записана у генима

Извор: Глас Српске

Стопама оца Милорада Пурковића, наставника српског језика, кренули су и кћерка Милица и син Милан који, иако су за свој животни позив одабрали медицину, љубав према поезији носе у генима.

Милорад (63), међу суграђанима познатији као Мијо, наставник је српског језика у Основној школи “Свети Сава” у Рогатици. Пјесме је, прича он, почео писати у младости.

– У почетку се радило о родољубивим и завичајним пјесмама. С обзиром на то да се тешко долазило до прилике да се негдје могу штампати, завршавале су у некој свесци или блоку за писање за успомену на минула времена и да покажем младима да сам и ја по нешто литерарно стварао – рекао је Мијо.

Како су године пролазиле и расле обавезе, писање пјесама је напуштао и хватао се неких, како сам каже, по мишљењу других, “паметнијих” ствари.

– Нашао сам се међу пчеларима. Почео сам узгајати пчеле и тим послом се из хобија и данас бавим, а можда ће ми то кад ускоро, за око двије године, напустим учионицу бити уз оно пензионер и “главно” занимање. У пчелињаку у мом родном Закому имам око 40 кошница. Оне су ми и терет и задовољство и зато се све рјеђе хватам оловке и папира да напишем неку пјесму, али оно што имам љубоморно чувам и мојој дјеци и ђацима често говорим о љепоти и потреби писања, што је и разлог да у Рогатици имамо близу 100, већином младих, који се баве писањем, па и пјесама – прича Милорад.

Међу њима су и Милица и Милан. Пратећи оца, двадесетогодишњи Милан је пјесме почео писати у основној школи. Његов досадашњи рад изњедрио је и бројна признања и награде.

На литерарном конкурсу “Толеранција и интеркултурализам” 2012. у Рудом освојио је прву награду, а 2014. године “Кочићево Змијањче”.

Награђен је и дипломом за најљепшу поруку на “Дринским вечерима поезије” у Горажду, а његова дјела налазе се и у бројним зборницима дјечије поезије.

С обзиром на то да студира зубну протетику на Високој зуботехничкој школи у Земуну, каже да му је поезија тренутно у другом плану. 

– Љубоморно чувам раније написане пјесме. Међу њима је и више пута награђивана пјесма под насловом “Огњиште”, која се завршава стиховима: “И у свијет ако одеш, никад немој понос дати, и кад свега буде доста, огњишту се своме врати” – прича Милан, уз наду да ће се поезији вратити кад оконча студије и стабилизује живот.

Отац и мајка, која је такође просвјетни радник, врата поезије одшкринули су и Милици (22), која је пјесме почела да пише у основној школи и наставила у средњој медицинској.

И она је тренутно поезију ставила на чекање.

– Као студент треће године Медицинског факултета у Фочи имам пуно обавеза. Али кад стекнем оно “др”, надам се да ћу се вратити стиховима и поезији, макар за своју душу – каже Милица, која је такође освајала награде на вечерима поезије, а радови су јој објављивани у више зборника дјечије поезије. 

Имена Милорада, Милана и Милице нашла су се и у зборнику радова “Рогатичка поетска плетеница”, коју је поводом минулих “Преображењских дана” у дупке пуној сали градског биоскопа промовисао књижевник, пјесник и афористичар Милад Обреновић.

Адо Гегај

Једно вријеме Милорад Пурковић бавио се и компоновањем пјесама. Једна за коју је написао текст, а која је својевремено била велики хит, јесте и пјесма “225 – 883”, коју је отпјевао Адо Гегај.

Filter 2019