Sat. Aug 13, 2022
ћирилица /латиница

Студенти из Индије, Бангладеша, Египта и Италије: Фоча има што Европа нема

Извор: Глас Српске

Када једнога дана положе Хипократову заклетву, обуку бијеле мантиле и закораче у најважнију битку, ону за спас људских живота, ма гдје били, остаће заувијек записано да су млади људи жељни знања, отиснувши се из топлине родитељског дома у Индији, Бангладешу, Египту и Италији, први корак ка позиву љекара направили баш на Медицинском факултету у Фочи.

Мала општина у Републици Српској, коју је природа богато наградила подаривши јој најљепшу модрозелену Дрину, Маглић и Перућицу, све је само не обична и мала. То мјесто је већ мјесецима други дом студентима са све четири стране свијета који студирају медицину на енглеском језику баш ту под сводовима фочанског Медицинског факултета, који је први у земљи одважно искорачио и широм отворио врата и за оне који долазе издалека. Ни сами нису знали шта их чека, а онда су, сви заједно кренули у велику авантуру, обојену изазовима које савладавају у ходу, са осмијехом, јер бољег рецепта од тога нема.

Увјерили смо се у то чим смо закорачили у ту високошколску установу. Можда и није био прави термин за посјету новинара, јер дан касније на распореду је био испит из хистологије, један од тежих. Лутајући мало по ходницима ослушкивали смо страхове оних који чекају испит и радости на лицима других који су управо дипломирали. Још неколико корака и срећемо Мињу Ћосовић, срдачну и љубазну. Захваљујући њој, са студентима са три континента разумјели смо се савршено.

Сарма и још понешто

Причу о доласку у Фочу започиње плавокоси младић из Италије Андреа Канту. Ведар и насмијан без имало треме казује како је по завршетку студија права и уз веома успјешну каријеру пијанисте одлучио да се упише на медицину у иностранству.

– Био сам у многим земљама, али никада се нигдје нисам осјећао као овдје. Нигдје нисам спознао толико људских вриједности. Стекао сам пријатеље и наставио каријеру пијанисте, чак сам одржао и концерт у Сарајеву. Упознао сам и маестра Рада Радовића с којим се договарам о неким пројектима – истакао је Андреа. Наглашава да је Фоча дивно мјесто и одличан избор за оне који желе да се посвете учењу. Навикнути се на климу било је најтеже. По доласку у Фочу дочекала га је хладна зима. Одлучан у намјери да се снађе све различитости претворио је у предност. Жеља му је да једнога дана комбинује музику и медицину.

За најхуманији позив у Фочи се спрема и Јаншика Камбоџ из Индије. Од очевог пријатеља добила је потребне информације о фочанском факултету и без превише размишљања спаковала се и кренула да истражи потпуно нову земљу. Тешко је пронаћи праве ријечи којима се може описати разлика између њеног града и Фоче. Можда понајбоље то илуструје податак да Јаншикин град у Индији броји близу шест милиона становника.

– Ово је потпуно ново искуство и била сам веома узбуђена што долазим. Први пут сам у Фочи видјела снијег. Вријеме је дивно, за разлику од Индије, гдје је претопло – прича насмијана Јаншика, очарана природом.

Иако мало мјесто, Фоча јој је прирасла срцу. Оно што се драстично разликује јесте храна на коју баш и не може да се навикне.

– Вегетаријанка сам и немам баш превелик избор када је ријеч о храни – казала је Јаншика. Са српским језиком се сналази добро, иако је веома тежак, као што би, уосталом и за нас био тежак њен матерњи језик.

– Покушавам да научим што више и када се вратим у Индију, учићу да бих могла да говорим српски – казала је она. Јаншика ће љетни распуст провести код куће у Индији, а у Фочу се враћа у првој половини октобра са жељом да једнога дана постане хирург или кардиолог.

Угледавши се на мајку која је љекар и Џувајрија Дури из Бангладеша уписала се на медицину. Детаље о студијском програму у Фочи сазнала је од агента из Лондона.

– Моја мајка је увијек жељела да и ја постанем љекар и предложила ми је да дођем овдје да студирам. Одувијек сам жељела да студирам у иностранству, попут моје сестре. Када сам стигла увјерила сам се да је овај универзитет најбољи – испричала је Џувајрија. Уз дивне људе које среће у Фочи не пада јој толико тешко одвојеност од породице. Једина замјерка коју има односи се на храну. У њеној земљи користе много, много више зачина. Од ментора је чула за сарму, али још није имала прилику да је проба.

– Знам да је то неко јело гдје се месо замотава у купус па бих жељела да пробам. С обзиром на то да сам ја исламске вјероисповијести вјерујем да бих могла сарму пробати у Сарајеву – додала је Џувајрија.

Српски језик је још једна новина с обзиром на то да нема сличности ни са једним језиком који говори.

– Знам хинду и бенгали, они су слични, а српски је потпуно другачији од било ког другог језика – казала је Џувајрија.

Студентске бриге с њима дијели и двадесетпетогодишњи Мохамед из Египта. Студирао је фармацију три године у својој земљи, а потом одлучио да се пребаци на медицину.

– Школарина у другим градовима у Европи је много скупа. Сазнао сам за Универзитет у Нишу и тамо провео годину, а потом сам се пребацио у Фочу, гдје је школарина најјефтинија. Задовољан сам и професорима и предавањима – испричао је Мохамед који жели да постане хирург. У слободно вријеме гледа филмове и серије.

Ни мање ни више, Мохамеду је у студентској соби цимер Тузлак Ведран Ћурчић, који је студиј на енглеском језику изабрао јер сматра да ће му та диплома отворити многа врата у свијету. Добродушан младић спреман је да помогне па често колегама скрипте са српског преводи на енглески. Ужива у дружењу са њима, а од свакога је научио по дјелић културе и обичаја.

– Са Мохамедом милион тема имам за разговор, од факултета до пирамида. Они су доживјели огроман културолошки шок дошавши овдје. Мохамед је први пут био у шуми баш у Фочи. Природа им је необична и све је другачије, али се навикавамо – испричао је Ведран.

Ментори, десна рука

Да би студентима који су дошли с другог краја свијета олакшали боравак у Српској, ту су ментори који су им на неки начин десна рука. Један од њих је и студент пете године медицине Стефан Каришик из Невесиња, који већ три године ради у Студентском савезу као координатор за међународне размјене и сарадњу.

– Када смо сазнали да долазе колеге из Азије, Италије, Египта, одлучили смо да оснујемо програм менторства с циљем да им будемо подршка. Програм смо покренули у марту 2021. године и успјешно припремили 27 ментора. Један ментор задужен је за два студента и све функционише одлично – казао је Каришик, нагласивши да су ментори ту за све недоумице и помоћ на факултету, али и генерално да се другари из далека боље снађу у Фочи.

Иако звучи попут наслова популарног филма, индијски зачин на фочански начин, најбоље описује све оно што се крчка у кухињи студентског дома у којем станује већина студената из иностранства. Мирис хране који се шири мензом води до главног “кривца” за све оно што се нађе на менију. Шеф кухиње Снежана Шолаја прича необична искуства и промјене на менију.

– Више љути и мирисни зачини су много заступљенији у индијској кухињи него у нашој. Кари, чили, куркума и ким неизоставни су, док наши домаћи студенти то не воле или воле у неким мањим количинама. У шали кажемо да студенти издалека једу зачине с храном. Од меса најзаступљенија је пилетина, а припремамо им и гулаше по њиховим рецептима. Воле рижу, грашак и тортиље. Оно што је нама такође необично јесте то што ова дјеца слатко једу уз све. Џем намазан на кришку хљеба једу и уз пасуљ, а често мијешају слатко и слано, што код нас није обичај – испричала је Шолаја. Посебно јој је драго када добије осмијех од студената, то је, каже, знак да им се јело свидјело. Једном приликом су чак кували заједно са агентом из Индије који им је открио неке рецепте њихових јела.

– Воле јела са доста бијелог лука – казала је она.

У дому само ријечи хвале имају за студенте из иностранства који су понашањем узор свима. Координатор за набавку и смјештај Божица Матовић истиче да имају 366 мјеста у дому и да су све собе двокреветне.

– Студенти из иностранства вријеме углавном проводе учећи, јер свако од њих зацртао је себи да у јунско-јулском року очисти годину. Сваки спрат има и своју чајну кухињу – истакла је Матовићева.

Мајчински приступ

Без менаџмента факултета, професора и асистената инострана прича на Медицинском факултету у Фочи не би била могућа. Свако од њих дао је огроман допринос да се за ову високошколску установу надалеко чује. Једна од њих је и помоћник декана за наставу на енглеском језику, професорица Недељка Ивковић. Кроз разговор с њом схватили смо да је она свој дјеци која су дошла из далека и више од професора. Можда је претјерано рећи попут мајке, јер мајка је само једна, али заиста са мајчинским разумијевањем приступа свакоме од њих, било да им је потребна помоћ око лекција или неке приватне ствари.

– Постојала је жеља, воља и труд, али нисмо знали како ће све да изгледа. Дјеца долазе са три континента и требало је све то помирити и направити атмосферу да период студија који је најљепши у животу заиста буде такав. Трудимо се да им омогућимо да стичу знање и вјештине и да једног дана буду наши најбољи амбасадори и доприносе унапређењу здравственог система гдје год били – нагласила је Ивковићева.

За 30 година постојања постигнут је велики напредак захваљујући свим руководиоцима факултета.

– Сви су настављали тамо гдје је претходни стао. Од идуће академске године планирамо да уведемо и студиј стоматологије на енглеском језику. Улажемо у науку, опремили смо лабораторије и сада докторске тезе које смо радили у центрима у региону наши студенти раде овдје – истакла је Ивковићева.

Filter 2019