Ученици испратили у пензију наставника Славка Лаловића

Извор: Филтер

Ученици ОШ “Србија” јуче су у пензију испратили наставника историје и географије Славка Лаловића.
Сви ученици којима он предаје, поредали су се од капије до школских врата и уз громки аплауз, узвике и по коју сузу, испратили свог наставника у пензију.

Славко, како сам воли да каже, није поријеклом ни из Босне, ни из Херцеговине, него из “И” јер је његов родни Калиновик на карти смјештен тачно код слова “и”. Школовао се у Калиновику, потом у Сарајеву, а академију завршио у Мостару, гдје је понекад кувао кафу коцкарима и са књигом у крилу сједио у углу собе док они коцкају, како би зарадио за џепарац. Волио је дугу косу и свитања у мостарским кафанама.
У току свог радног вијека од 44 године, радио је у Осмацима, Калесији, Сарајеву, Прачи, на Палама, и у елитним, градским и сеоским школама. Разлике су, каже, незнатне.

“Овдје вас зна дио града, овдје цијело село. Свугдје сам као наставник био једнако угледан.”

Предавао је данас истакнутим личностима, дјеци високих званичника и југословенских политичара, али и ђацима што са села пјешаче до школе. Неки од њих су постали научници, доктори, политичари, али каже да му је најљепши осјећај кад га зауставе у граду, на пумпи, у пекари представљајући се и надајући се да их још увијек памти. И обично памти. Некад по клупи у којој су сједили, некад по изреченим “бисерима” на часу.

Има и оних који се јаве на родитељском састанку: “Предавали сте и мени и мом оцу”.
Тешких момената у раду није било много.

“Ја сам се запослио у школу кад ми је било 20 година. Као млад, зелен, највећи ауторитет сам остваривао мргођењем и гласнијим говором. То ми је остало као главни адут и лични печат у каријери”, прича уз смијех.

“И перо. Увијек сам писао пером, док га ова нова правила нису забранила. И ћирилицом, увијек.”

Каже да је у свом радном вијеку промијенио десетак директора. Од многих је добијао похвале за одговоран рад, али каже: “Сад су нека друга времена, неки партијски директори… Често сујетни и препотентни властодавци, којима је настава у другом плану, а можда су је и сами својевремено заобилазили. Можда бих могао рећи да ми је посљедња година била чак најтежа, баш из тог разлога. Мени су на родитељски састанак долазили и високи државни функционери (посебно кад сам радио у тада елитној школи “Миљенко Цвитковић” у Сарајеву), познате и популарне личности, некад, истина, и они који су стајали са друге стране закона… Али су сви једнако показивали поштовање према наставнику и нису имали тај наступ “зашто моје дијете”, “он све зна”, “ја сам га преиспитао”, као данашњи.”

“И увјерен сам да дјеца сама међу собом не примјећују разлике у статусу, материјалној обезбијеђености, све док им то одрасли не покажу.”

Додаје да се за ових 40-ак година много тога се промијенило, од поштовања наставника у учионици и ван ње, до начина преписивања и шаптања на часу, али све је прилагођавање.

“Није ни мени било лако да се учим да управљам овим сокоћалима, да водим електронски дневник, али то је моменат кад наставник постане ђак, ког подучавају његови ученици.”

За све ове године наставник Славко каже да је научио да са дјецом треба бити искрен и једноставан. И то је једина исправна педагогија за сва времена.
Свјестан је, каже, да није био увијек правичан, увијек добар, али му се чини да су дјечја срца то опраштала.

Да су јуче могли доћи да стану у ред сви ученици којима је наставник Славко предавао, ко зна гдје би се ред завршио.
“О пензији још нисам размишљао. Драго ми је што идем у пензију и треба да идем. Млади треба да раде. Мада, скоро цијелог свог живота ујутру устајем рано и идем у школу. Можда ћу и у понедјељак кренути у школу, по навици. Можда тек да чујем звоно. Или викнем да утишам грају.”