Mon. May 16, 2022
ћирилица /латиница

Сања Драгићевић Бабић, ауторка филма о страдалничком селу Пребиловци: Тамо гдје је два пута живот исклијао из камена

Извор: Глас Српске

Пребиловци су примјер шта се деси када истина буде забетонирана и у јамама, али и у јавном говору. Идеја је била да филм исприча причу о селу гдје је могуће да једном убијени буду опет убијани, гдје је могуће да живот исклија из камена – два пута.

Истакла је то за “Глас Српске” ауторка филма “Пребиловци – тамо и камен има ожиљак” Сања Драгићевић Бабић нагласивши да је настао као жеља да коначно буде скинута прашина са истине и догађаја који се десио прије осам деценија. У тих неколико реченица новинарка, уредница и водитељка Радио-телевизије Србије сажела је велику, болну истину о Пребиловцима, својим и нашим, селу у Херцеговини у коме је 6. август црним словима уписан у календар.

“Филм је настао као жеља да се осветли злочин усташа из 1941. над невиним мештанима Пребиловаца и осталих села у доњој Херцеговини. А зашто? Да бисмо га спознали сви ми који живимо на овим просторима. Важно је да се зна да се не би поновио. Ово није само филм о злочину. Ово је слојевита прича. Онај ожиљак који је и у наслову, настао је због злочина. Тај ожиљак треба да нас тера на спознају, научи достојанству. Филм кроз тај ожиљак прича причу о поносу, греху за који нема оправдања него само признања, о каменој вољи људи, који живе на камену и рађају изнова живот из тог камена, са ожиљком”, прича Сања.

Филм, који је премијерно приказан на овогодишњем 69. Мартовском фестивалу, а прије неколико дана и на РТС-у, је прича о памћењу и истини која је, каже Сања, оловно тешка, али љековита. Водећи се управо тим нитима, она и њена екипа ткали су причу о истини, причу о Пребиловцима.

“Знате ли ви где су Пребиловци?” Том реченицом почиње филм који је у сваком гледаоцу покренуо лавину емоција, од бола, страха, до срама што о овом мученичком селу знамо мало и недовољно.

“Заиста, знате ли? Наизглед једноставно питање. Али није. Иза њега се крије покушај да сазнамо где су Пребиловци у колективној свести свих нас. Чињеница је да Пребиловци нису присутни колико би требало и да то што се дешавало у том селу није нашло место на страницама уџбеника историје иако су Пребиловци једно од четири најстрадалнија села на свету у Другом светском рату. О томе се више шапутало, него гласно говорило. То питање лебди у ваздуху дуже од осам деценија. Чини се да правог и достојног одговора нисмо добили. Данашње генерације не знају. После емитовања филма, коментари које сам добијала потврђују да сам у праву”, казала је Сања.

Једном приликом написала је да не дијели жртве по националности, али да има право да ове отргне од заборава и чува од корова. А постали су жртве ондашње НДХ због имена, презимена и вјере, без обзира на то да ли су били одрасли или дјеца, њих више од 800, мучено је, убијено и у јаму бачено.

Казала је да их сјећањем подебљава, писањем оживљава и не заборавља дјетињство проведено у Пребиловцима.

“Сећања су ми таква да им не дам да замру. Зато се трудим да их отргнем од заборава. Писањем, причањем, сећањима која ми помажу да дишем и сачувам свој идентитет. Када вам рат прекине детињство које је било безбрижно и лепо у Чапљини и Пребиловцима, остаје да се храните сећањима на тај период живота, на људе, моје пријатеље из школске клупе. Често смо одлазили у дедину кућу у Пребиловце, место које удахнете и као да “оживите”. У сећања су ми уткани камен, дедина кућа, пелин, сир из меха, ваздух, кадуља, пријатељи, тамошњи људи, Пребиловци, Неретва, Брегава, језеро Шкрка”, поносно прича Сања.

У сјећањима која навиру су и низање дувана улијепљеним прстима, шипак у дрвеној преси из кога ће потећи најукуснији сок, јоргован, Пребиловчани.

“Херцеговина није само неколико слика. То је живот”, нагласила је ауторка филма у коме једна дјевојчица носи посебну улогу.

И кроз цијели филм уз кадрове села са порушеним и обновљеним кућама, кадрове из јаме у којој су деценијама почивале кости Пребиловчана, извађене и сахрањене у Спомен-костурници у селу и поново 1992. године миниране, смјењују се кадрови дјеце која се безбрижно играју и дјевојчице која обилази село и гробове предака.

“Ко је одгледао филм, на крају сазнаје ко је та девојчица. А кроз цео филм се провлачи порука да Пребиловци живе. И да треба да живе. Ту симболику највише носи и показује девојчица која на крају трчи”, истакла је Сања.

Најтеже током снимања било јој је помирити лично и професионално и, како каже, извагати гдје је мјера и граница.

“Постојала је дилема како то испричати у првом лицу, а одговорити на новинарска правила која се стављају пред тебе. Зато смо се трудили, екипа и ја, да све испричано поткрепимо историјским документима, архивима, сведочењима и снимцима. Бићу поносна да што више људи чује за Пребиловце и сазна о злочинима који су се тамо десили. О животу који се тренутно тамо живи. Да то поглавље историје остане записано и осветљено. Да се о томе говори”, поручила је Сања за крај.

Прва клапа

Сања Драгићевић Бабић је испричала да је прошле године у јулу пала прва клапа филма. Неколико мјесеци прије тога она и њена екипа договарали су се о саговорницима, трагали за архивом, снимцима и документима. У филму говоре потомци и историчари, а појављује се и једини преживјели савременик тог времена, деведесетчетворогодишњи Павле Булут.

Filter 2019