Wed. May 25, 2022
ћирилица /латиница

Ране свештеничке породице Старовлах и данас боле

Извор: Срна, приредио: Огњен Беговић

Ни 18 година није било довољно да свештеничка породица Старовлах, коју су у ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године на Палама брутално претукли припадници тадашњег СФОР-а, добије правну и правичну сатисфакцију и да насилници одговарају за злочин над невиним српским цивилима.

Адвокат породице Миљкан Пуцар рекао је Срни да је овај трагични догађај судски завршен, а да је породица Старовлах и даље суочена са борбом да превлада све страхове и трауме, психичке и физичке које је доживјела кобне ноћи.

Он је подсјетио да су припадници СФОР-а свештеника Јеремију и његовог сина Александра, који је од тада стоодстотни инвалид, претукли скоро па на смрт, малтретирајући, такође, свештеникову супругу Виторку, која је доживјела невиђену душевну бол.

“Kомплетна ситуација која се данас дешава у свијету показује да неки људи за своја /не/дјела неће, а други морају да одговарају. То нам само показује колика је неправда у свијету, а коју смо ми у БиХ итекако осјетили на својој кожи”, рекао је Пуцар.

Он је навео да правичне накнаде за физичку и духовну бол, као нематеријалну штету која је нанесена Александру Старовлаху нема, а за то директну одговорност сноси такозвана међународна заједница, а посебно СФОР.

ШKОТИ БЕЈЗБОЛ ПАЛИЦАМА УДАРАЛИ ПО СРПСKОМ ДОСТОЈАНСТВУ

Пуцар каже да за чланове породице Старовлах, које су усред ноћи брутално претукли припадници СФОР-а из Шкотске и Словеније, нажалост, нема никакве сатисфакције осим одређене финансијске одштете на име нематеријалне штете, коју је платила БиХ, а не СФОР.

Он подсјећа да је јасно видљиво са свих тадашњих телевизијских снимака какву су бруталност показали шкотски припадници СФОР-а, који су били наоружани и бејзбол палицама, које су им вириле из борбених ранаца, што сигурно није саставни дио наоружања ниједне војске.

Пуцар истиче да је и данас огорчен чињеницом да такозвана међународна заједница напад на породицу Старовлах представља као “дио мандата јединица СФОР-а, у складу са својим овлаштењима”.

“Ма, нико на свијету нема овлашћења да вас пребија и мучи током ноћи”, категоричан је Пуцар.

KОМЕ СУ ТО БИЛА KРИВА СРПСKА ДЈЕЦА?

Прота Миомир Зекић, некадашњи старјешина храма Успенија Пресвете Богородице, каже за Срну да њему и његовим колегама свештеницима нико никада није рекао зашто се десио тај стравични напад на свештенике Српске православне цркве и чланове њихових породица.

“Чији је то хир био да туку недужне и невине честите људе питање је на које се нико никада из међународне заједнице није удостојио да нам одговори, осим представника Мађарске, који су нам рекли да њихови војници те ноћи нису били на Палама”, рекао је Зекић.

Најстрашније у свему овоме, истиче он, јесте да је тада угушена и прекинута свака нит ка нормалном животу Јеремијином сину Александру, изузетно интелигентном младом човјеку, вјероучитељу, који се достојанствено, свим својим срцем и бићем, посветио православљу и бољитку српског народа.

“Ма, како је могуће да су некоме крива нечија дјеца? Kо то нормалан може оправдати”, огорчено пита прота Зекић.

ИСТОЧНО САРАЈЕВО – ГРАД ФЕНИKС, СВЈЕТИОНИK ПРАВОСЛАВЉА И СРПСТВА

Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић рекао је Срни да неће бити заборављено истресање силе над свештеником Српске православне цркве, који је грађанин Источног Сарајева и Републике Српске.

“Нећемо то заборавити, јер никад и ни над ким ми нисмо истресали силу и не подржавамо било које насилне акције”, рекао је Ћосић.

Он каже да информација да од ступања такозваног “Инцковог закона” има преко 250 пријава за неки говор мржње и забрану негирања геноцида, опомиње колико се мора водити рачуна о овим стварима и колико злочини над Србима не смију да буду заборављени.

Све и једна пријава истиче он, уперена је против Срба, а нема ниједне да је Србин пријавио Бошњака, него константно пријављују Србе зато што ми говоримо оно што мислимо, а иста ствар је и са Старовласима.

Он наглашава да су становници града Источно Сарајево, људи који памте лоше, али из тог лошег извлаче поуке, а за то је најбољи примјер овај град који се, како каже, уздигао као феникс, свјетионик српства и православља.

“Морамо истрајати на његовању културе сјећања. Ове године ћемо завршити пројекат и кренути у постављање споменика жртвама НАТО бомбардовања у Палама, сигурно ће бити готов главни пројекат комплекса посвећеног Републици Српској у Палама на Голом Kорану и у Источном Новом Сарајеву. Надам се да ћемо завршити и спомен-комплекс посвећен српским цивилима страдалим у 20. вијеку”, рекао је Ћосић.

Суд БиХ дјелимично је 1. октобра 2010. године усвојио тужбени захтјев Јеремије, Александра и Виторке Старовлах, те одлучио да БиХ овој породици, коју су у ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године на Палама брутално претукли припадници СФОР-а, исплати нешто више од 300.000 KМ одштете.

Суд је тада одбио захтјеве породице Старовлах за накнаду штете на име претрпљене душевне боли због повреде приватне имовине, дома и некажњавања починилаца, на име уништених ствари, те помоћи и туђе његе за Јеремију.

Чланови породице Старовлах су 28. марта 2007. године, у својству тужилаца, Суду БиХ поднијели тужбу против БиХ ради накнаде штете.

Они су тада навели да су припадници СФОР-а 1. априла 2004. године око 1.10 часова експлозивом развалили улазна врата Парохијског дома на Палама, у којем су у два стана живјеле породице Зекић и Старовлах.

Потом су упали у стан породице Старовлах и свештенику Јеремији и његовом сину Александру тврдим предметима и механичким оруђем нанијели тешке физичке повреде опасне по живот, које су оставиле трајне посљедице по њихово здравље.

Виторка Старовлах, супруга свештеника Јеремије, претрпјела је тешке психичке тренутке који су у њој изазвали јаку душевну бол и страх, јер јој није дозвољено да у тим тренуцима помогне сину и супругу, а касније се испољавао страх за њихове животе и опоравак, те брига како ће њен син Александар наставити живот са задобијеним посљедицама.

Припадници СФОР-а су Александра и Јеремију, тешко повријеђене и у бесвјесном стању, пребацили хеликоптером до Kлиничког центра у Тузли гдје им је указана хитна медицинска помоћ, да би касније наставили лијечење на Војно-медицинској академији у Београду и опоравак у рехабилитационим центрима.

Они су се 16. новембра 2004. године обраћали и Kоманди НАТО снага у Сарајеву са захтјевом за накнаду штете, који је одбијен 19. јануара 2005. године уз образложење да “не постоји основ за накнаду штете, јер се радило о војној акцији”.

Filter 2019