Tue. May 24, 2022
ћирилица /латиница

Да ли је Ђинђић побиједио или изгубио?

Извор: Недељник/Вељко Лалић

Зоран Ђинђић је победио. И Зоран Ђинђић је изгубио.

Ово су две врло тешко доказиве тезе. И помало храбре за један есеј, али такав је био и Ђинђић, па ћу покушати да их докажем.

Ја верујем да ми данас живимо у Ђинђићевој Србији, колико год то перверзно звучало, и ту не мислим на поређења Вучића и Ђинђића, нити на неколицину њима заједничких људи, већ на просту чињеницу: како би данас изгледала Србија да нас у капитализам није увео Ђинђић?

Да су Берлински зид на Балкану разбили Вук Драшковић, Војислав Коштуница, Војислав Шешељ, или још раније Иван Стамболић.

То су потпуно различити модели транзиције.

И једино је Ђинђићев – алтернатива.

Људи који жале за 6. октобром треба прво да дефинишу “шта је 6. октобар”?

Јер, то је Милошевићева победа. Није тешко замислити данашњу Србију као балканску Белорусију, пошто је и њему требало још сасвим мало. Путин се утврђивао на власти, а међународне околности драматично промениле после америчке инвазије на Ирак 2003. године.

На увођење демократије у Србији тако је пресудно утицала једна индијска врачара, која је Мири Марковић рекла да иду на изборе после бомби.

Шта би, пак, било да је Коштуница наметнуо свој “половичан модел”, који је и наметнуо касније, а који је представљао симбиозу интелектуалне и бизнис елите (Српски културни клуб), чија је девиза да економија остане у “српским рукама”, иако су “српске руке”, и пре тога и након тога, углавном новац извлачиле из земље.

Нил Кларк 14. марта 2003. у Гардијану пише да је пред 5. октобар више од 700.000 југословенских предузећа било у друштвеном и државом власништву, а у приватном само пет одсто привреде. Данас је 50:50, и то су једина два света у којима живимо, пошто приче како се не би распала Југославија да су пред рат дошли Шел и Филип Морис, делују као бајке.

Данас је, ипак, могуће живети без “српских руку” у џепу или на врату.

Макар за половину становништва.

Ђинђићева визија мени данас звучи као синтагма за неки глупи филм, као и прича о његовом прагматизму, пошто прагматичан човек не би одбио место у немачком интелектуалном друштву, нити касније катедру на најпрестижнијем Харварду, како би водио земљу у којој државна безбедности хоће да га убије, и на крају га и убије.

У Србији се много писало о Ђинђићевој личности, и то углавном од самопроглашених пријатеља, а да никад нисмо чули шта Ђинђић мисли о њима.

Од када смо се одлучили на овај пројекат и ја сам о њему причао са много људи, од Ивана Ивановића до Мила Ђукановића.

И сви су углавном имали опречна мишљења.

Мене то не чуди, пошто сам познавао Ђинђића, први текст на једној насловној страни био ми је “Звезда тешко пада”, када је као градоначелник скинуо петокраку са Старог двора, урадио сам неколико интервјуа касније, пратио га што би се рекло новинарским жаргоном, и једино што сам могао да закључим јесте да је био пристојан и паметан човек. И да је Веруовић увек био поред њега.

У земљи у којој се породице изненаде кад пронаду десетине милиона евра после нечије смрти, или где деца политичара са просечним платама по правилу иду у скупе приватне школе, делује перверзно Ђинђића оптуживати за такве ствари.

Шира јавност и данас мисли да је Мира Марковић преминула као уцвељена удовица, иако ју је руска војска чувала у елитном делу Москве, а једном нашем политичару шеф КГБ-а је дословно рекао: “И тебе бисмо чували да си у земљу унео пет милијарди долара.”

Ђиндићев син завршио је ФПН, ћерка му је радила на пројектима при Влади, Коштуница је “пребогатој” Ружици преписао кућу за стан на Студенском тргу, док се Марко оженио једном од најбогатијих Рускиња, коју сигурно није упознао у Меку.

И зато је то више ствар анегдота, које и немају неку вредност пошто Ђинђић није био истакнути члан културно-друштвене елите. Био је стрејт, кажу људи.

Проблем је што су сећање на њега запосели тзв. пријатељи, иако је сама Ружица рекла да су после убиства остали сами, што би било као када би с неком вредношћу о Титу говорили његови саборци, или о Хитлеру Шпер и Геринг.

Ђинђићу многи могу да фактуришу изгубљену наду.

Уз Томаша Масарика био је једини филозоф који је владао у модерној Европи, а овај први је препородио Чехословачку измеду два рата.

Два камена темељца новије историје, ипак, остају Милошевић и Ђинђић.

Двојица архинепријатеља чије и смрти обележавамо у два дана, у историјом набијеном марту.

Народ који се стално окреће оном који им је покрао штедњу, уместо оном који им је вратио, тешко ће се Ђинђићем срести у будућности.

Filter 2019