Sun. May 22, 2022
ћирилица /латиница

Најусамљенији човјек у Шведској звао се Бранислав Тешановић. Ово је прича о њему

Извор: РТС ОКО/П.Драгосавац

Три године и осам месеци прошло је од његове смрти до тренутка када је комшиница са спрата помислила да је можда чудно што комшију, који је у тој згради живео скоро 40 година, дуго није видела. Одважила се и провирила кроз отвор на вратима. Угледала је гомилу поште и о томе обавестила предузеће које је власник зграде. Из предузећа су позвали полицију. Сутрадан је у шведским новинама објављена вест насловљена „Најусамљенији човек у Стокхолму”. Дато је и неколико назнака о идентитету покојника. У тренутку смрти имао је 78 година. У Шведској је живео од шездесетих. Дошао је „из бивше Југославије”. Име није саопштено.

Поглед на Стокхолм из Седермалма
Поглед на Стокхолм из Седермалма

Удокументарном филму Шведска теорија љубави (Swedish Theory of Love, 2015) Ерика Гандиниjа, режисера италијанско-шведског порекла, говори се, поред осталог, о људима чији изостанак, односно смрт, нико годинама не примећује.

Мртви у стану труле и распадају се, а пензија им редовно стиже на банковни конто и одатле се аутоматски, аутогиром, плаћају рачуни… Са становишта система иструлели покојници су живи и здрави.

Најбизарније је ипак што те људе годинама не траже ни најближи сродници, комшије, бивше колеге… Баш нико.

Гандини показује да у Шведској, када после више месеци, или више година, мртав човек коначно буде откривен у стану или кући, неретко уопште није лако ући у траг најближима.

У филму видимо да је таквих случајева толико да је држава на крају основала службу чија је делатност – трагање за најближим сродницима заборављених покојника.

Филм, после кога задуго остаје грч у стомаку, у Шведској је изазвао доста реакција – о њему се писало, подстакао је на разговоре и полемике, а Шведска телевизија је после њега 2017. покренула документарну серију Наследник непознат (Arvinge okänd).

Новинари копају по архивама и детективски истражују не би ли расветлили судбине људи који су на онај свет отишли толико сами самцијати да ни надлежна државна служба некад није била у стању да пронађе најближе који би наследили оно што је за покојницима остало.

Подаци шведског Националног одбора за судску медицину, релативно недавно спомињани у медијима, показују да је у периоду од 2018. до 2020. године више од 400 људи било мртво у својим домовима најмање месец дана пре него што су пронађени; више од 100 је лежало мртво током три месеца; најмање десет је лежало годину дана или дуже.

Међу свим тим усамљеницима у једној од најсрећнијих земаља на свету по УН-овом извештају о светској срећи (World Hapiness Raport) један човек је ипак заслужио да постане симбол.

„Најусамљенији човек у Стокхолму”.

Тако су га прозвали медији. 

У стану на Седермалму

„На Седермалму у Стокхолму пронађено је тело човека, који је, према првим проценама, лежао мртав у стану више од три године.”

Вест је најпре објављена у локалним, стокхолмским вестима Шведског радија. Била је субота поподне последње недеље новембра последње предковидске године. Вест су преузели и други медији и прича је наредног дана постала национална. У њој је очигледно препознато нешто „универзално шведско”.

Прва претпоставка о времену смрти покојника изречена је на основу хране у фрижидеру и поште која је у стану затечена. У Шведској обично нема поштанских сандучића у ходнику зграде, него се пошта убацује кроз мали отвор на улазним вратима. Тако у стану, са унутрашње стране врата, може да се направи планина поште, а да споља то нико не примети. 

Три године и осам месеци прошло је од смрти човека до тренутка када је комшиница са спрата помислила да је можда чудно што комшију, који је иначе у тој згради живео близу 40 година, дуго није видела. Одважила се на акцију… и провирила кроз отвор на вратима! Угледала је гомилу поште и о томе је обавестила предузеће које је власник зграде. Из предузећа су позвали полицију.

Покојников стан
Покојников стан

После увиђаја, окружни полицајац изјавио је како је реч о несвакидашњем случају. Полиција прилично често улази у станове покојника, обично после пријава о непријатном мирису, што буде неколико недеља или неколико месеци после нечије смрти. Овај пут прошло је више година, а нико од станара у згради ништа није осетио, нити приметио. Највероватније зато, рече, што је стан имао добру изолацију и вентилацију. Био је, такође, одшкринут прозор. 

Мали стан од 22 квадрата је, према сведочењу, био уредан, са веома мало намештаја, скоро као монашки. Покојник је лежао потрбушке у једном углу собе. „Као да је устао, а онда се срушио и остао тамо”.

У соби је била упаљена сијалица и свирао је радио…

После полицијске истраге и медицинске обраде посмртних остатака, јавност је обавештена да покојник није лежао мртав у свом стану „само” три године, него најверовтније три године осам месеци и осам дана. Ознака на календару остала је на 10. марту…

Дато је и неколико назнака о идентитету покојника.

У тренутку смрти имао је 78 година. У Шведској је живео од шездесетих.

Дошао је – „из бивше Југославије”.

Име није саопштено.

Рачунао сам кад је човек умро и израчунао да смо скоро четири године можда били комшије. Седермалм је био моја прва адреса у Стокхолму; одселио сам се „југоисточно” неколико месеци после смрти незнаног Југословена. 

Седемалм
Седемалм

Сусрет код споменика Наки Скоглунду

Кучкари, кажу разна истраживања, најлакше ступају у комуникацију са непознатим људима – куце хоће да се њушну, поиграју, изјуре, па онда неминовно дође до интеракције између власника: „Је л’ мужјак или женка? Колико има година? Како се зове? Која је раса…”

Ни то правило у Шведској не важи, бар не као другде. Као што комшије у згради трче ка степеницама кад виде да неко већ чека лифт, не би ли избегле замарајуће отварање уста и интеракцију коју по правилу доживљавају као непријатну, тако је мање-више и са кучкарима. Простран је град, има доста зелених површина…и није тешко ескивирати било кога.

Да будем искрен, ескивирао сам и ја. У бриљантном есеју Писмо из Шведске Сузан Сонтаг примећује како за Швеђане разговор никад не престаје да буде проблем: „Сваки пут кад конверзација почне, можеш да осетиш како расте физичка напетост између саговорника.” Ту физичку напетост осећао сам и ја – сваки пут кад би требало да се упуштам у причу. И Мици је била на своју руку, лујка покупљена као штене с паркинга у Врњачкој бањи, непредвидива, никад ниси знао ко може да је изнервира…

Из доба мојих шетњи с Мици по Седермалму један сусрет који нисам могао да ескивирам остао ми је урезан у памћење. Саговорник је био необичан, није се уклапао…

Сцена се одиграла крај споменика Наки Скоглунду, фудбалеру Хамарбија, Интера и шведске репрезентације. Као ни Гаринча против кога је играо у легендарном финалу Светског првенства 1958, ни Нака никако није успевао да се снађе у стварном свету и рано је умро, од алкохола. Становао је у Улици Катарина Бангата, тик поред малог трга који сада носи име Грете Гарбо, а која је такође у том крају одрасла и ишла у школу… У паркићу, мало поред зграде у којој је становао, насупрот Трга Грете Гарбо, Наки је подигнут споменик – гол у реалној величини и стилизовани метални он како шутира… и забија у рашље.

Споменик Наки Скоглунду
Споменик Наки Скоглунду

Крај тог гола-споменика Мици и ја смо свакодневно пролазили и по неколико пута. Преподне буду ту деца из оближњег вртића, некад на ходочашће дођу навијачи Хамарбија, а тог раног летњег поподнева на клупици крај Наке седео је чика пензионерског узраста, малко раздрљен, у демоде оделцу. Циркао је пивце на сунцу. И одударао је од фото-робота Седермалмљанина двехиљадитих.

Како смо му се Мици и ја приближавали, тако чика устаде са клупе – лименка му у једној, бела пластична кеса у другој руци – и искорачи према нама као да хоће да буде сигуран да не можемо да прођемо крај њега а да га не констатујемо.

„Знаш чији је ово споменик?”, обрати ми се на шведском.

Наравно да сам знао. Знао сам чак и реченицу да формулишем на шведском. Али би ми потребан тренутак, или два, да се саберем од изненађења. Нисам пре тога доживео да ми се у Стокхолму на улици обрати човек који жели само да заподене необавезан разговор. Ко је овај и шта хоће?

Неколико једноставних реченица било је потребно да се препознамо по акценту.

Прешли смо на нашки. После елаборације о Наки Скоглунду, чух у кратким цртама и његову животну причу. У Шведску је дошао као младић, шездесетих, са родитељима и сестром. У тренутку док причамо сестра му је лежала у болници, у Гетеборгу; требало је да иде да је посети. Он је радио као шофер и као шофер се пензионисао неку годину раније. Живео је у хиресрет станчићу на Содермалму, на десетак минута од места на ком смо стајали.

Хиресрет је тековина старих времена, нешто слично станарском праву – станови су се добијали на коришћење на основу ранг-листе и ко би се тако уселио могао је да користи стан доживотно. У новије време тај систем је пробушен и број таквих станова, поготово у централним деловима града, стално се смањује. Колатералне жртве „реформи” постали су и стари хиресрет-станари, махом радници, који су у зградама у којима живе деценијама постајали „мањина” и нешто као станари другог реда. 

Стокхолмско радничко предграђе шездесетих
Стокхолмско радничко предграђе шездесетих

Човек је говорио екавски, течно, али како већ може да говори неко ко је дуго, дуго одсечен од матерњег језика. Као да је из другог, с вихором прохујалог времена. Рече и да доле није био бар двадестак година – нема више никог тамо, помрли су…

Кад сам га на крају упитао одакле је доле и како се зове, трже се као да га опрљих питањем. Загледа се у мене, као да процењује да ли тако нешто сме да ми каже. Већ сам то виђао и доживљавао – људи су зазирали јер су због имена и места рођења трпели непријатности и увреде.

На крају ипак одговори.

„Југослав. Из Крагујевца.”

Долазио ми је Југослав понекад на памет после тога и потражио сам га у телефонском именику. У Шведској су сви у именику. На Седермалму је био један једини Југослав. Никад нисам успео да га добијем телефоном.

„Да није можда он…” 

Нобелова награда Петеру Хандкеу

Почетком децембра, недељу дана пошто је „најусамљенији човек у Стокхолму” постао медијска тема, сретох се са Ацом.

Ацо Драгићевић је из Пребиловаца у Херцеговини. У Шведску је стигао у избегличком таласу деведесетих. Кад се с породицом скрасио у Седертељеу, индустријском градићу надомак Стокхолма, покренуо је лист „Дијаспора”.

У то доба још беше више листова на српском или српскохрватском. У двехиљадитим оста само Ацина „Дијаспора”.

Новине су посредовале нашем упознавању и пријатељству. Имао сам осећај, а и сад га имам, да за „наше” приче, на српском, у читавој Шведској и не мари нико други сем нас. 

Сретнемо се, разменимо новости из наших парохија, па распредамо шта би требало ставити на папир, сачувати од заборава… 

Тог децембарског поподнева нашли смо се у кафеу „Академибокханделна”, књижаре која гледа на Х-торгет и Консертхусет.

У Консерхусету се то вече одржавала једна од свечаности у част добитника Нобелове награде. На тргу је била гужва и доста полиције. Нарајцани Бошњаци су се мобилисали да демонстрирају против Хандкеа, па су се и Срби дигли на контра-митинг. Пољаци који су дошли да навијају за Олгу Токарчук нашли су се потпуно ван контекста…

Густи децембарски мрак их је (срећом) брзо покрио, а хладноћа је неминовно хладила и најусијане главе. На северу мрак и зима анестезирају и најстрасније.

Кроз стакло смо посматрали представу на тргу испред нас и причали.

Реч о овом, реч о оном, споменух и покојног „Југословена”.

Ацо се тек беше вратио из Херцеговине, та прича му је била промакла.

„Сви ми ‘Југословени’ смо се показали, а ево и даље се показујемо”, рекох алудирајући и на митингаше на тргу… „Ипак, могао бих да се опкладим да је тај несрећник био Србин…”

Моја љутња као да је инспирисала Ацу.

„Провјерићу”, рече.

Неколико дана касније разговарао је са полицијом. Кад је завршио, послао ми је СМС од две речи.

„Бранислав Тешановић”. 

Бранислав Тешановић
Бранислав Тешановић

На Шумском гробљу

Иако је његов идентитет у једном тренутку обзнањен, полиција и надлежни недељама нису успевали да пронађу никога од Тешановићеве родбине. Мистериозност је подгревала интересовање медија. 

Службена сахрана организована је кад су завршене административно-бирократске формалности – читавих месец и по пошто је покојник пронађен. Место сахране – Шумско гробље, неколико је километара јужно од Седермалма. Са 100 хиљада гробних места највеће је гробље у земљи и под заштитом је Унеска као културно добро. Ту је сахрањена и Грета Гарбо. У истом крају, на пет минута од Шумског гробља, налази се и Српска православна црква Свети Сава.

Бранислава Тешановића на вечни починак је, по службеној дужности, испратио Јими Јансон, протестантски свештеник.

„Остављаш нас са многим питањима. Напустио си нас а да нисмо могли да се побринемо за тебе, да се опростимо, да кажемо збогом…”, рекао је током службе.

Свештеник  Јими Јансон на испраћају Бранислава Тешановића
Свештеник Јими Јансон на испраћају Бранислава Тешановића

После је у камеру рекао како је било необично – сваке недеље на том гробљу се испраћа бар по једна особа без игде икога, а на сахрану Бранислава без игде икога дошли су новинари неколико главних шведских медија, фото-репортери, снимала је камера…

Сви су ишчекивали да ли ће се можда појавити неко од родбине, пријатеља…

Дошао је Ацо, са још два земљака. Ја нисам могао, отпутовао сам био за Београд.

„Са Драгославом Драгом Аврамовићем и Светиславом Светом Андрићем појавили смо се на сахрани са закашњењем. Вријеме смо изгубили тражећи једну од бројних капела које су се ушушкале у боровој шуми огромног гробља”, описао је Ацо одлазак на Шумско гробље. „У капели само сандук са покојником. Двије свјеће горе. У полукругу са обе стране сандука празни редови столица. Свијеће догорјевају. Присутна су само службена лица. Сви се интересују јесмо ли, нас тројица, родбина покојника.

– Нисмо родбина, али јесмо земљаци, каже Драго.

Улазимо у капелу да се опростимо од покојника.

Посљедњи поздрав човјеку којег нисмо познавали.

Не може бити а да се не јавља питање како је то могуће? Јесмо ли се толико отуђили једни од других. Плаћамо ли то, и на овај болан начин, данак и као појединци и као друштво у којем живимо – брзом темпу живота?”

Ковчег са телом Бранислава Тешановића
Ковчег са телом Бранислава Тешановића

Откривање самоће

Али Феган, новинар-истраживач програма Uppdrag granskning Шведске телевизије (СВТ), стартовао је ту Ацу – хтео је да зна да ли су познавали Бранислава. Ацо му је одговорио одречно, али се похвалио како је пронашао више информација о њему него што их је у том тренутку имала полиција. Али је пак пронашао тада једину познату Бранислављеву фотографију, из старијих дана… Од „ти мени, ја теби” трампе информација, почела је сарадња.

Заједно смо тражили одговор на питање: Ко је био Бранислав Тешановић и како се десило да сконча тако сам?

Uppdrag granskning, или у слободном преводу „Задатак истраживање”, је репортерско-истраживачка емисија Шведске телевизије са вишедеценијском километражом. Ужива велики углед као новинарска и друштвена институција. Под лупом Uppdrag granskninga су „велики играчи” – компаније, бизнисмени, државне установе, политичари… Не само да додирују недодирљиве, неретко их опасно завале. У овом случају скренули су са уобичајног пута. 

„Самоћа је у Шведској велика тема”, написао ми је Али, пошто смо ступили у кореспонденцију. „Хтели бисмо да се ухватимо у коштац са том тешком темом тако што бисмо осветлили Бранислављеву судбину. Има етичких дилема око тога, али верујем да ако радимо са поштовањем, можемо то да урадимо како треба.”

Улазна врата стана Бранислава Тешановића
Улазна врата стана Бранислава Тешановића

Описујући недостатак писаних извора у југоисточној Европи, швајцарски историчар Оливер Јенс Шмит рекао је негде да се о псу мезимцу папе Пија II зна више него о појединим војсковођама на Балкану. Слажући коцкице о животу Бранислава Тешановића из прве руке сам се уверио да са нашим архивама ни данас није много другачије. У једном ми је дословно речено: „Ми ни о знаменитим личностима немамо комплетну грађу, камоли о неком анонимном…”

Бранислављеве животне станице у Шведској – долазак, послови, адресе – лоцирали смо такорећи из места. Зна се шта је где похрањено, архиви су сређени, дигитализовани, мање-више доступни; није чак нужно наступати под фирмом Шведске телевизије да би се у њих ушло и до нечега дошло. Код нас су, да, били ратови, паљене су и нестајале матичне књиге и штошта друго, али није само то. Много је расутог и уништеног небригом, аљкавошћу, кратком памећу… Као да су архиве о нама важније другима… 

Побуђе, општина Братунац

Усељеничка служба Шведске чува документ из ког се види када је Бранислав Тешановић стигао у Шведску; ту стоје и основни подаци о њему – место и датум рођења, претходна адреса, запослење. На основу тих података Ацо је, уз помоћ земљака из Власенице, дошао до Бранислављевог извода из матичне књиге рођених.

Рођен је 10. марта 1938. године.

Место рођења – село Побуђе, општина Братунац, Дринска бановина, Краљевина Југославија. Данас је то Република Српска у Босни и Херцеговини.

Мајка му се звала Цвијета, девојачко Илић, рођена 1913, преминула 1941.

Отац се звао Милутин и рођен је 1912.

Сестра – Бранка, рођена је 1940. Имала је двоје деце. Постоји индиција да је сестра жива.

Извод из матичне књиге рођених
Извод из матичне књиге рођених

Од тога се кренуло у трагање. У више праваца. Ишли смо свуда где би се отворио неки траг. Неки трагови водили су ка новим информацијама и разјашњењима. Неки трагови су, испоставиће се, намерно наводили у кривом смеру. Човек некад свесно или несвесно замагљује или брише трагове за собом – зато што нешто и сам жели да потисне и заборави…

Али, како написа Иво Андрић у Травничког хроници: „Од свога порекла и детињства се не може побећи”. 

Канцеларија на Теразијама

Те 1965. године Луј Армстронг је свирао у Београду, Ролингстонси су издали сингл I Cant Get No (Satisfaction), Дилан је прешао на електрику и објавио Like a Rolling Stone, Црњански се вратио у Југославију, у Београду је отворен Музеј савремене уметности, у Бразилу је уведена војна диктатура, Де Гол је победио Митерана на изборима, умро је Черчил, убијен је Малком Екс, премијерно је приказан Доктор Живаго, Радивоје Кораћ је дао 99 кошева Асвику из Стокхолма…

Дванаестог новембра 1965. Бранислав Тешановић је са 27 година стигао у Шведску.

Само три дана пре тога, 9. новембра, шведска Државна управа за тржиште рада је, у сарадњи са југословенским Заводом за запошљавање, отворила канцеларију на Теразијама у Београду. Интересовање је било велико. Само од 9. новембра до 21. децембра 1965. године кроз ту канцеларију ће проћи 2.300 људи. Током 1966. свакодневно ће је посећивати 65 људи.

Гастарбајтери шездесетих
Гастарбајтери шездесетих

Шведска предузећа су Државној управи за тржиште рада слала захтеве колико радника им је потребно и са каквим квалификацијама. Некад су и сами представници послодаваца долазили у Југославију и учествовали у регрутацији радне снаге. У сарадњи са југословенским Заводом за запошљавање бирало се из којих крајева Југославије ће радници бити регрутовани.

Организоване су посете шведских представника по местима у унутрашњости, потенцијални радници су се упознавали са условима живота у Шведској, обављани су лекарски прегледи и, по сређивању документације које би потрајало пар месеци, организован је превоз до Шведске. Нови радници дочекивани су на својим радним местима.

Иако се датум Бранислављевог одласка у Шведску скоро у дан подудара са отварањем београдске канцеларије шведске Државне управе за тржиште рада, то може да значи и да је у Шведску отишао независно од ње (у супротном вероватно би морао да сачека неколико месеци). У прилог том сценарију иде и то што у архиви шведске Државне управе за тржиште рада није пронађен његов фајл.

Савезно извршно веће је раније 1965. године донело одлуку да југословенски грађани могу у иностранство без излазних виза. Тако су Југословени у Шведску, а и другде, легално одлазили пре и мимо међудржавног споразума.

Досељеничку политику Шведске у то доба диктирале су потребе предузећа, а она су била првенствено заинтересована за неожењене и неудате младе и здраве раднике са села, са релативно мало образовања, који би брзо могли да науче једноставне, монотоне и репетативне послове. Процењивало се да ће такви радници дуже остајати на истим радним местима „јер су навикли на тежак и монотон рад”. Процене су касније потврђене у пракси.

Фотографије Жана Мора из књиге Џона Берџера
Фотографије Жана Мора из књиге Џона Берџера “Седми човек” о гастарбајтерима у Западној Европи

Раднике који су одлазили самоиницијативно, на своју руку, није нужно одмах чекало радно место, већ су обично морали мало и да се сналазе. То је доба огромног раста шведске индустрије и посла је било, није морало дуго да се чека. 

Радници на привременом раду у Шведској

Документи из градских архива и црквених књига указују да је Бранислав првих година по доласку у Шведску променио више пребивалишта и занимања. Прва станица му је било мало село Висефјердаи у покрајини Смоланд на југу Шведске. Затим је провео краће периоде у Малмеу, Вестеросу и Гетеборгу. Радио је као металац, токар, дрвостругар, металостругар, бушач.

У Стокхолму се скрасио почетком седамдесетих. У предузећу „Сименс Елема” у Солни, специјализованом за склапање рендген апарата и друге медицинске опреме, радиће преко 18 година. У то време ће се уселити и у хиресрет станчић на Седермалму.

Архива „Сименс Елема” је у Немачкој, и Али је преко ње дошао до Курта, Бранислављевог колеге из тог периода. Он рече како је Бранислав био поуздан и примеран радник, али и тих, повучен. Никад нису разговарали о приватним стварима. „Није тражио контакт”, каже Курт. С обзиром на модел комуникације, контакт му сасвим сигурно није ни нуђен.

Седиште
Седиште “Сименса” у Стокхолму 1962.

Шездесетих и седамдесетих Југословени су – као Југословени – били једна од најбројнијих invandrare заједница у Шведској и понајвише су се дружили међусобно – и због језика, али и због културних баријера. У местима где је било наших ницала су удружења, клубови, покретане новине, спортски клубови… Више југословенских фудбалских тимова такмичило се у нижим лигама.

По доласку у Стокхолм, Бранислав се активирао у једном од њих. „Плави тим” основан је 1972. године и такмичио се петнаестак година у Трећој шведској лиги. „Дијаспорским” каналима Ацо је дошао до тренера „Плавог тима” Симе Вучковића, неких бивших саиграча и познаника… Неки од њих и дан данас се окупљају у једном кафеу у тржном центру у Солни.

Бранислав је био голман Б-тима „Плавог тима”.

„Био је кратак”, каже Сима, „тако да није баш имао предиспозиције да буде неки велики голман. Али могао је да стоји на голу.” Бранио је понекад, најчешће у летњој сезони, кад су други били на одмору.”

Плави тим југословенских исељеника у Шведској, основан 1972. године. Човек с лоптом је Бранислав Тешановић
Плави тим југословенских исељеника у Шведској, основан 1972. године. Човек с лоптом је Бранислав Тешановић

Први мај у знаку спорта

Божо Драгић, репортер „Југословенског листа”, извештава са Првомајског турнира 1977. у Шепингу који је обележио голман Плавог тима. Наслов објављеног текста је: „Први мај у знаку спорта”. У њему пише:

„Послије дуге зиме, леда и снијега дошао је дуго очекивани 1. мај. Тај дан, дан радничке класе био је и први сунчани дан ове године. Као да је и природа хтјела да каже неку реч поруке и буђења. Из Стокхолма смо се упутили аутобусом са екипом Плавог тима на традиционални фудбалски турнир у Шепингу…
 Учесници турнира били су Катринехолм, Весторос, Шепинг и Плави тим, а поздравне речи учесницима упутио је друг Радојица Максимовић, председник Југословенског удружења из Шепинга: ‘Радујемо се да овај турнир пада у јубиларној години приједседника Тита – 40-годишњицу доласка на чело КПЈ и 85-и рођендан. Надам се да ће и данашња фудбалска надметања бити у том духу.’
   У првој утакмици Катринехолм је победио Шепинг 3:1. Друга утакмица Вестерос – Плави тим донијела је пуно узбуђења и било је право уживање за публику…. Момчад обију екипа су приказале допадљив и атрактиван фудбал, са смишљеним и духовитим комбинацијама. Шансе су се наизменично догађале на једној и другој страни, али је утакмица у регуларном времену завршена неодлучно 1:1. Код извођења једанестераца успјешнији је био Плави тим и коначним резултатом 5:4 се пласирао у финале.
   У финалној утакмици нисмо видјели ни један згодитак. Овај резултат је одговарао ономе што смо видјели на терену, а умор се већ осјећао на играчима. У извођењу једанестераца поново је Плави тим био надмоћан и резултатом 5:3 освојио пехар. Најуспешнијих играч турнира је свакако вратар Плавог тима који је одбранио четири ударца са бијеле точке. Сви сусрети одржани су у таквој пријатељској атмосфери и фер игри, какву љубитељи фудбала и фудбалери врло ретко доживљавају.”

У тексту се не наводи име голмана, па можемо да претпоставимо да је то био Бранислав.

Тренер Сима и бивши плавотимци из кафеа у Солни присетили су се још једног интересантног детаља – Бранислав је похађао курс и на крају добио дозволу за управљање малим приватним авионима. То је било скупо задовољство. Процењују да је за то морао да штеди најмање пет година.

Јован Јовановић и Сима Вучковић из Плавог тима у разговору са Алијем Феганом
Јован Јовановић и Сима Вучковић из Плавог тима у разговору са Алијем Феганом

Иако је за дозволу морао да се помучи, кад ју је коначно добио није много летео, јер му је један од првих летова пресео. Уплашио се био за живот.

Случајно је, не знајући, улетео у зону где је било забрањено надлетање цивилним авионима и за њим је узлетео војни авион. Пилот му је сигнализирао да слети, али се он, по причи, толико успаничио и спетљао да није знао ни шта да одговори, ни шта да ради. Некако је, ипак, успео да слети, али га је после тог шока наводно минула жеља за летењем..

Аеродром Брома у Стокхолму опслужује и мале приватне авионе и то је стециште приватних летача. Нико из тих кругова не сећа се Бранислава. Свеједно, у архиву је пронађена документација која сведочи да је заиста полагао и добио дозволу за летење – 1981. године. 

Кратка историја Карабурме

Улица Јухорска број 4 у Београду, у насељу Карабурма, наведена је као последња Бранислављева југословенска адреса, а као последњи послодавац – предузеће „Давид Пајић Дака”. Тако је лично навео у формулару Усељеничке службе по доласку у Шведску.

Кроз 19. век, а и кроз део 20. века, Карабурма је била синоним за губилиште и злу судбину. „Завршити на Карабурми” или „послати некога на Карабурму…” дуго је имало преносно значење. Све до почетка 20. века ту негде поред данашњег Панчевачког моста извршаване су смртне казне.

Погубљени су на лицу места закопавани, без обележја, па се место сматрало уклетим и за њега су везиване свакакве сујеверице. Веровало се, на пример, да су громови који су приликом олује ударали око Карабурме, у ствари ударали у необежене гробове и да је то знак божје срџбе.

Касније, кад је крај почео да се урбанизује, радници су наилазили на кости чим забоду ашов у земљу. Касније је на Карабурми била шинтер-мала, где су довођени пси-луталице. Ако их у року од три дана нико не би тражио убијани су (секиром), а њихова одрана кожа продавала се за пет динара и од ње су се правиле рукавице.

На Карабурми су могле да се дижу куће без дозволе и никле су фавеле, без водовода и канализације. Ипак, све до иза краја Првог светског рата крај је био ретко насељен. Ствари се мењају изградњом Панчевачког моста 1935. и проширењем текстилне фабрике „Коста Илић и синови”. После Другог светског рата крај се убрзано урбанизује и Карабурма ће 1955. добити статус београдске општине, а две године касније биће прикључена општини Палилула.

Пошто је у приобаљу Дунава било смештено доста индустрије, за раднике који су ту радили Карабурма је била згодна локација за становање. Доста радника предузећа „Давид Пајић Дака” живело је на Карабурми.

Карабурма, шездесетих
Карабурма, шездесетих

Јухорска је једна од улица које секу Улицу Маријане Грегоран. Зграда на броју 4 је петоспратница из шездесетих година. Станари на које смо наишли не могу да памте шездесете, а Бранислављевих исписника или старијих од њега у згради више нема. 

Радник у „Даки” 

Предузеће „Давид Пајић Дака” било је највећи произвођач лифтова у Југославији и на Балкану. Крајем седамдесетих имало је чак 2.200 запослених широм бивше Југославије, а само у Београду одржавало је 10 хиљада лифтова. Производило је и за наменску индустрију (касе, рафове и слично), а радило је доста и у иностранству – у Индији, Пакистану, Совјетском савезу, Турској, Либији…

У транзицији и приватизацији предузеће је распарчано и приватизовано.

У тренутку када смо истраживали животни пут Бранислава Тешановића, некадашња управна зграда фабрике у Ванизелисевој улици, бившој Ђуре Ђаковића, срушена је зарад изградње „пословно-стамбеног објекта”. Од некадашње зграде која је била и историјски споменик и споменик културе, сачуван је само део фасаде од цигле.

Архива предузећа такође је раздељена и чува се (оно што је сачувано) на различитим крајевима града. Један део је у полунапуштеном депоу „Икарбуса”, уз ауто-пут према аеродрому. Епоха трудбеничког полета у прашњавим фасциклама оронуле и запуштене зграде. Картони личних доходака, распореди годишњих одмора, листа чланова Савеза комуниста, ранг-листе за станове, добровољни даваоци крви…

Архива предузећа
Архива предузећа “Давид Пајић Дака”

Имена, одлуке, решења, записници… и вишеслојна прашина таложена десетлећима. Бранислава нигде. 

Фини мали господин

У образложењу својеручно писане молбе за шведско држављанство, Бранислав је 1987. године навео да је 22 године у Шведској и да у своју родну земљу није ишао последњих девет година: „Немам контакт ни са ким оданде, ни са породицом, нити са било ким другим, најмање 15 година.”

Пет година касније, 1992, отишао је у превремену пензију – због здравствених проблема. Жалио се на болове у телу. Послови које је радио читав радни век очигледно су узели данак.

Комшиница из зграде у Стокхолму (она која је приметила да га дуго нема) описала га је као „финог малог господина”. Уредно јој се јављао, али никад за толике године нису причали. Као карактеристично, запазила је како је одлазио у дуже шетње.

Ишао је у Културхусет и у Кунгстрегорден – да игра шах.

Културхусет је огромна „кућа културе” близу Централне станице у центру Стокхолма (по концепту нешто налик Дому омладине). Под истим кровом ту су библиотеке, позориште, биоскоп, галерије, кафеи, ресторани… На једном међуспрату дежурна екипа и дан данас игра шах. Углавном су то старији invandrare, дођоши. Кунгстредгорден је парк недалеко одатле; тамо се шахисти из Културхуеста преселе у краткој летњој сезони.

Интересантно, и у фото-архиви Културхусета пронађена је једна фотографија шахиста на којој се види и Бранислав. 

Бранислав Тешановић прати партију шаха у Кунгстредгордену (седи на клупи лево, у плавој кошуљи)
Бранислав Тешановић прати партију шаха у Кунгстредгордену (седи на клупи лево, у плавој кошуљи)

Сима је тренер Плавог тима био волонтерски. Приходовао је од посластичарнице у улици Дротнинггатан у центру града. Ту су редовно свраћали „Југовићи”. Долазио је и Бранислав.

Кад је Сима посластичарницу продао, тад отприлике и Бранислав нестаје из видокруга тог друштва.

На питање кад је тачно то било, Сима одговара: „Деведесетих.”

Када је почео рат у Југославији, „Југословени” у Шведској су се поцепали и поделили уздуж и попреко. Већина југословенских организација претворила се у националистичке сателите који су мање-више само репродуковали званичну пропаганду – српску, хрватску, бошњачку… Они који нису хтели да прихвате скретање у национализам, или из неких других разлога нису могли да се уклопе, повлачили су се у себе…

Ја у то време нисам био у Шведској, али сам се о томе наслушао прича људи различитих генерација. 

По ономе како су шведски медији деведесетих, а и касније, именовали, Бранислав је био „босански Србин”, па још из села поред Сребренице. 

Из Стокхолма у Побуђе

На аутобуској станици у Братунцу нашао сам се са Дарком, таксистом из Сребренице, са којим ме је повезала пријатељица коју је својевремено возио по том крају. Уз кафу на станици, објашњавам му шта тражим.

„Јеси сигуран да је Побуђе? Да није можда Побрђе?”, пита ме.

Није први који поставља то питање. Разни људи су и Аци и мени објашњавали како је Побуђе стопроцентно бошњачко-муслиманско и да тамо нема Срба. Побрђе, на другој страни братуначке општине, српско је село.

„У изводу из матичне књиге рођених пише Побуђе. Хоћу да проверим, ако је то уопште могуће…”, одговорим.

Дарко познаје крај, ту је читав живот. Ипак, у Побуђе – које је петнаестак километара од Братунца – није раније залазио. До тамо се иде прво главним путем – кроз „географију разарања”. Кравица, Урковићи, Хрнчићи… Топоним до топонима знан по рату и злу. Ожиљци су и даље свуда. Не могу да не боду очи.

Побуђе
Побуђе

Негде између Урковића и Хрнчића одваја се уски пут за брда. Кривудамо узбрдо. Са врха пуца поглед. Излазимо из кола. Гледам брда и удолине испред себе и схватам да сам Побуђе погрешно замишљао. Уместо кућа груписаних на једном месту, ово су разбацана мала села. Побуђе је, разјаснио сам касније, име за двадесетак села. Није било шансе да све то обиђемо.

Спуштајући се низ другу страну брда пролазимо кроз насеље, поред мале џамије… Житеља има, види се да ту неко и живи, ал нигде никога да сретнемо. Има обновљених кућа које изгледају ново, али су на њима углавом спуштене ролетне, као да су све закатанчене.

„Раде људи у Немачкој, Аустрији…”, каже Дарко.

Обећа ми да ће ми пронаћи контакт учитељице која је некад у Побуђу радила, па да за неки дан, кад будем долазио са Алијем и његовим камерманом, некога и сретнемо ко би нам евентуално нешто рекао.

У повратку пролазимо кроз Коњевића Поље. Показује ми нову српску цркву крај пута… „Ово је муслиманско место… Црква је подигнута на приватном имању… Суд је пресудио да треба да се премести…” Спомиње ми и фрку која се дигла кад су се основци из Сребренице на школској прослави Светог Саве усликали са четничким обележјима и слику ставили на инстаграм. За трен је пукла политичка криза све до Сарајева и Бањалуке.

Не знам које је чије село. Чија год да су, читав предео делује као да је испражњен од људи. Чак и тамо где некога има, нема живости, устрепталости. Као да је све замађијано, анестезирано, на „холду”… Пусто и суморно. У Сребреници, каже ми Дарко, не ноћи ни хиљаду људи. Братунац је мало живљи. 

Црквене књиге из братуначких цркава, оно што је од њих остало, још педесетих су пребачене у општину. Матичар Нешо ми такође понавља како у Побуђу нема Срба.

„Тешановић није презиме из тог краја”, каже. „Вероватно му је отац био ‘нешто’…” 

Кроз источну Босну

Спуштам се до Љубовије, одмах с друге стране Дрине. Једну ствар хоћу ту да проверим.

Већина Бранислављевих познаника и другара – из Плавог тима и других – навела је како им је говорио да у Југославији „нема више никога”, без улажења у ширу причу и објашњавања. Једино је тренеру Сими споменуо како је као дете био усвојен. Та прича је била веома магловита. Наводно га је у кућу примио (бивши) партизан из Љубовије, и са њим је живео до петнаесте, шеснаесте године, а онда је између њих избила свађа, не зна се око чега, и Бранислав је после тога – по тој верзији – морао да оде.

Између Братунца и Љубовије саграђен је нови мост – гранични прелаз – али није још (био) пуштен у промет.

Откад сам се упустио у истраживање Бранислављеве судбине и миљеа из ког је потекао, често сам посезао за Андрићем. Можда постоји темељнији извор о источној Босни од њега; ја га нисам нашао. Питам се да ли ово сада одговара његовим мрачним слутњама. Или је другачије замишљао. И шта би он, који је толико славио и идеализовао мостове, рекао за овај нови и модеран који спаја обале са којих су исцурели људи. 

Мост
Мост “Братољуб” између Братунца и Љубовије

Пуста аутобуска станица у Љубовији. Празни и руинирани локали око ње. Центар за социјални рад у Љубовији постоји од 1976. године. Шта је било пре тога, ко се бавио усвајањима и где би могла да буде архива из четрдесетих и педесетих, немају појма.

Шетња између установа. Нико не зна ништа што би мени могло да значи.

„О томе може да зна једино Топлак.”

Топлак је матичар. Свакакве приче из тог краја зна, свашта му је пролазило кроз руке. Објашњавам. Потражиће.

Никакав документ са именом Бранислава Тешановића неће пронаћи. 

Кад сам на крају дана укључио рачунар, чекао ме је мејл од другара, историчара који се доста бавио истраживањем жртава у Другом светском рату, поготово у НДХ. Пошто су Побуђе и источна Босна у то доба формално припадале НДХ, и од њега сам тражио сугестије за трагање. Послао ми је документ пописа жртава рата из Босне и Херцеговине у Другом светском рату, по општинама и селима, из 1964. године.

Жртве из села Побуђа у општини Братунац излистане су на 1062. страни. 

Укупно је двадесет два имена. Четири су различите спецификације смрти: „убијен у директном терору”, „погинуо у директном терору”, „заклан у директном терору”, „убијен од стране четника”.

Сва презимена су муслиманска: Авдић, Хајдаревић, Ибрахимовић, Јашаревић, Јашић, Мухаремовић, Нукић, Омеровић, Смајић.

Осим једног, последњег на листи: Тешановић.

„Тешановић (Јово) Милосава, рођена 1929. Српкиња, убијена 1944. у директном терору, Бања Ковиљача (1628030002)” 

Ратна сирочад

Од „власеничке везе”, преко које смо дошли до Бранислављевог извода из матичне књиге рођених, сазнајемо да је Бранка, Бранислављева сестра, жива. Има 80 година и живи у индустријском градићу на око сат времена од Београда. И њено двоје деце су истом граду. Имају око 60 година.

Али Феган ми сугерише да сачекам да он и камерман дођу у Београд, па да тек онда покушамо да ступимо у контакт са Бранком. Хоће да сними, ако буде прилике. У шведским медијима је око случаја створена читава мистерија, а нико није успео да је разреши тако што ће пронаћи неког ко је Браниславу био истински близак.

Кад је дошао дан, ја сам тај који треба да телефонира. Намештају камеру, стављаљу ми бубицу, зовем… Нико се не јавља. Кратко олакшање пре следећег позива. Нервозан сам. Не знам да ли жена уопште зна да јој је брат мртав, не знам у каквим су односима били… Зовем поново десетак минута касније. „Добар дан…”

Деликатно је, али ступамо у разговор и прича полако креће. Пита ме да ли сам био са Браниславом.

„Ммм, знате, Бранислав је преминуо…”

Знала је. Два-три дана раније њена ћерка је била у Шведској амбасади. Касније те вечери дошла је код Бранке и показала јој је Бранислављеву фотографију коју је фотографисала у амбасади (исту ону коју је Али пронашао). Није га препознала. Нису се чули преко 50 година.

„Ми смо ратна деца. Сирочићи. Нисмо мајку запамтили…”

Није била вољна за сусрет.

„Нисам у стању…”

Дом за ратну сирочад
Дом за ратну сирочад “Фадил Јахић Шпанац” у Бијељини 1946.

Захваљујући Бранкиној ћерки и унуку, ипак смо се срели. 

Њена прва сећања су из дома за ратну сирочад – из Јарковца у Банату. Није знала да ли је имала мајку, оца, брата, сестру. „Кад бисмо ми деца легли у соби – велика је просторија била, горе је била лампа, зидна, плафоњерка, и онако у полумраку ми бисмо главом љуљали и говорили: ‘Тата, мама, водите ме кући…'”

Прво сећање на оца и брата је из 1947. године, кад је имала седам година. Тада је отац, заједно са Браниславом, дошао да је узме из дома. Не зна где је Бранислав провео ратне године. Каже да отац о томе никад није причао.

Из Јарковца нису отишли у Побуђе, него Власеницу. „Отац је тамо имао кућу која није разрушена”.

Од оца је чула да је рођена у Побуђу, никад тамо није живела. Цвијету, мајку, никад није спомињао. После рата се поново оженио и са другом женом је имао двоје деце.

Са Браниславом се лепо слагала, он је био старији две године и волео је, каже, да је зачикава… Сећа се да су одлазили у вежбаоницу, у спортски клуб, на екскурзије које је школа организовала, на такмичења у Сарајеву, Тузли…

Понавља више пута како су детињство и године које су провели заједно „прошли као трен”, како је све то трајало јако, јако кратко… Кад је завршио школу, Бранислав је отишао у војску, а после војске у Београд. Она се удала чим је завршила школу и са 18 је родила прво дете, а годину дана касније и друго. Са малом децом за њу је почео неки други живот.

Фотографија Бранислава Тешановића из ЈНА у породичном албуму његове сестре Бранке
Фотографија Бранислава Тешановића из ЈНА у породичном албуму његове сестре Бранке

Бранислав је са оцем очигледно имао проблематичан однос. Један разлог за „злу крв” био је то што Бранислав није желео да настави очев занат и ради као ковач, а отац њега није желео да подржи у науму да заврши техничку школу. На своју руку ће се зато уписати у школу у Сарајеву, али ће после само месец-два морати да одустане јер није имао средстава да себе издржава.

Међутим, није, било само то, чини се, мада тај могући дубљи разлог остаје у магли. Дало би се закључити да је отац, иако вредан човек и добар радник, био преке нарави, груб, а можа и насилан. Бранислав није био тип који би на насилност узвраћао и улазио у обрачун; бирао је да оде и прекине све везе.

На опаску како су људи који су Бранислава познавали у Шведској редом истицали да је био повучен, она каже: „Такав је био… Кад смо дошли из дома, повучени смо били…” 

Фотографије из албума

Из породичног дома у Власеници Бранислав је свакако отишао у другој половини педесетих – Бранка се не сећа датума, као што се не сећа ни где је тачно служио војску, иако је у њеном фото-албуму и једна Бранислављева фотографија управо из војске.

Са мајком има једну једину фотографију – Бранка је на њој беба, а Бранислав има две и по, три године. По његовом одласку од куће, видели су се свега неколико пута – сећа се да је једном дошао у Власеницу кад су њена деца била мала, а она је неку годину касније оставила децу на чување код комшинице и отпутовала у Београд, да види како се снашао и да ли има девојку.

Упознала је тада Бранислава са својим девером, који је био доктор. Бранислав је био добро расположен, и није био сам. Њено сећање потврђује и фотографија из албума коју су јој поклонили. „Бранки, од Олгице и Бранислава”, пише на полеђини. Датум је: 15. септембар 1964.

Бранислав Тешановић са девојком, септембра 1964, фотографија коју је поклонио сестри
Бранислав Тешановић са девојком, септембра 1964, фотографија коју је поклонио сестри

Бранка каже да јој је Бранислав, испраћајући је тада на воз, споменуо да планира да иде у иностранство. Растанак на Железничкој станици у Београду у септембру 1964. је последњи пут да су се видели. У прво време пошто је отишао за Шведску, нека вест о њему би и дошла. Врло брзо је, међутим, настао потпун мук. „Никад се ником није јавио, није звао, писао…”

Следећи мужевљеву службу, Бранка се, са породицом, одселила из Власенице на Косово. Селили су се, за службом, и касније. И Бранислав се првих шест, седам година у Шведској често сељакао, није имао дугорочну адресу… Шта год да је био разлог, контакт и комуникација између брата и сестре су изгубљени.

Вест да јој је брат преминуо стигла је до ње заобилазним путем. Неко од рођака је нешто јавио полусестри, она је јавила Бранкиној ћерки, а ћерка је у Амбасади Шведске разјаснила да није реч о гласини. Тако је на крају дошло и до ње.

Нико јој није саопштио детаље око Бранислављеве смрти, али осећа, јасно јој је, да је био сам… Непрестано, каже, премотава живот уназад.

„Ево видите, мој живот је скроман… Сељакали смо се, није било лако, али подигли смо децу, сад су ту и унуци, већ велики… А он… Мислио је да ће му бити боље…

Ту застане… шири руке… не завршава.

„Кад би ме неко питао да ли имам брата или сестру, рекла бих: „Имам брата, али немам појма где је. Али само нек је жив и здрав…”

Бранислав Тешановић на одсуству из војске са сестром Бранком
Бранислав Тешановић на одсуству из војске са сестром Бранком

Магнус, камерман, снимио је читав разговор. У сваком амбијенту он тражи и проналази прави кадар. Зна и да гурне не би ли га ухватио, да нешто случајно не пропусти. Код Бранке у кухињи, где смо седели, попили кафу и разговарали, промакао му је само један мали детаљ – сличица Гаврила Принципа, на зиду, уз календар. 

Различити светови

Дарко, таксиста из Сребренице, јавио ми је да у Побуђу у школи потражимо домара Адмира. Кећемо рент-а-кар аутом београдских таблица. Вози Магнус. Кад смо већ били крај Дрине изненадила га је табла „Босна и Херцеговина”. Био је убеђен да идемо на Косово. Њему је то скоро па исто.

Не капира ни зашто ја осећам нелагоду. Али зна. Он је избегличко дете, а одрастао је у Ринкебију, симболу имигрантског предграђа. Шведски је усредсређен на зацртани циљ, али има и емпатију према људима с којима ради. Свестан је различитих светова – зајебаних, сјебаних и других.

Школа је у Бурницама. То је једно од 20 села под заједничким именитељем Побуђе. Кад се путем из подножја стигне на друго брдо „онда оштро лијево”, а не право, као што сам с Дарком ишао претходни пут. На врх брда Али седа за волан да би Магнус могао да снима. Ја сам на сувозачком месту. Пола километра од скретања улазимо у насеље. Има и неких људи на видику. Једна жена нешто ради крај пута, а изнад пута, под стрехом, екипица кафенише. 

„Добар дан, школа где је?”

„Школа, ено је, само се вратите овим путем.”

„Адмир, домар, је л’ ту…?”

„Не знам гдје је. Негдје је отишао.”

„Треба нам неко старији из села, јер радимо причу…”

„Ево, овај човек…”, каже жена и показује на једног из екипице који је најближе стајао.

„Не, не, ја сам млад”, одговара он на то.

„Он, он… њега…”, инсистира она.

Смејемо се, лед је пробијен. Излазим из аута, причамо. Придружила се и екипица која је кафенисала. Магнусу и Алију није јасно шта се дешава, али су брзо изашли и они.

Објашњавам причу од Кулина бана: човек у Стокхолму, умро сам, нико годинама није приметио да га нема, шведска полиција није могла да нађе никога од родбине…

Али Феган и Предраг Драгосавац у разговору с мештаном Бурница
Али Феган и Предраг Драгосавац у разговору с мештаном Бурница

„У изводу из матичне књиге пише да је рођен у Побуђу. Српско је име…Бранислав…”

„Овде нема…”

„Годиште је 1938, матични лист је нађен, пише Побуђе…”

„Еј стани… Јово Тешан… Је ли Тешановић презиме?

„Јесте.”

„Тешановић Никола. Он је у Милићима сад, ти његови наследници…”

„Отац Милутин је 1912. годиште. Кажу да је био ковач у селу.”

„То је Јове Тешана отац. Али у Милићима сад живи тај Тешан. Јово Тешан је једини што је припадао Побуђу.”

„То су два брата била.”

„Знам. Тешан је са мном био члан Савеза комуниста. Био је старији од мене. Доле им је била кућа – од Коњевић Поља кад скренете према Касаби. Он је продао кућу пре рата и преселио се у Милиће.”

Пошто смо хтели да продужимо до Милића, да пробамо да пронађемо те Тешановиће тамо, телефонирао је за инструкције.

„Миладине, побратиме… Од Јове Тешана наследници, гдје су у Милићима?”

Вехид из Бурница је возио испред нас, да нам покаже где је била кућа Тешановића у Побуђу, а онда и до Тешановића у Милићима. Успут смо застали на неколико места, да би Магнус могао да сними кућу, село, брда, долине, пут… У станкама причам са Вехидом. Његови су у тај крај дошли „од Ваљева”. Из Побуђа су били протерани деведесетих, после рата су се вратили…

Заједно смо позвонили на врата Тешановића у Милићима. Отворила нам је жена од седамдесетак година, у црнини.

Нада Тешановић је жена Бранислављевог брата од стрица Николе. Удала се 1971, тако да Бранислава никад није срела, он је нестао неколико година раније, али је за њега знала из приче свог свекра Јове. Спомињао га је, тражио, туговао што је „нестао”. Такав Бранислављев одлазак спочитавао је, по Надиној причи, свом брату Милутину, али и односу с маћехом.

Надин син је први сазнао за Бранислављеву судбину. У полицијску станицу у Братунцу је стигао допис из Шведске амбасаде у Сарајеву и један полицајац тамо се сетио њеног сина који сад живи у Словенији и вози велике камионе по Европи. Син није знао за Бранислава; она јесте… Од њих је онда вест отишла даље.

„Ту му је мајка сахрањена”, каже нам успут.

„Бранислављева мајка?” 

Али Феган, Нада Тешановић и Предраг Драгосавац на гроб мајке Бранислава Тешановића
Али Феган, Нада Тешановић и Предраг Драгосавац на гроб мајке Бранислава Тешановића

Овде се сложиње Цвијета Илић, удата Тешановић, рођена 1913. преминула 1942. у болници Бијељина и син Благоје, рођен 1941. преминуо 1942. Споменик подижу: супруг Милутин, дјеца Бранислав и Бранка… ” – уклесано је у каменом споменику.

Тај споменик, као и други на том малом гробљу код Касабе где леже и Тешановићи, био је оборен у рату деведестих.

Крај споменика Цвијети Тешановић и њеном једногодишњем сину Благоју као да је прича коначно заокружена.

Дође тако неко време…

Тешановићи су „велико племе” из Херцеговине и одатле се се померали у различитим правцима и разним временима. Једно од померања према Босни било је подстакнуто одмаздом Турака после буне 1875. После Берлинског конгреса у Босну стиже Аустроугарска и почиње ново мерење времена…

„Градили су се друмови, нове државне зграде, и жандарске касарне у планини. Кад једног љета опет избише инжењери. Није се могло разумјети шта раде, али су сви говорили да ће провести жељезницу и да ће пруга ићи кроз бријег изнад вароши. Једни су се кладили да то неће моћи учинити, други су тврдили да ће довршити и то као што су све остало…”, пише Андрић у приповеци Рзавски брзаци. Има код њега још доста тога на ту тему.

Тешановић који се усидрио у Побуђу звао се Благоје, и дало би се претпоставити да је био пет до десет година старији од Андрића; значи, да је рођен у другој половини осамдесетих 19. века. А можда су били и вршњаци. Благоје је био Бранислављев деда и стигао је у Побуђе у првој деценији 20. века, негде од Хан Пијеска. Дошао је, или је можда распоређен, као путар. О томе би нешто вероватно могло да се нађе у неком бечком архиву.

Аустроугарска је Србе сматрала потенцијално нелојалним за војску и проналазила им је „резервне распореде”. Једно од занимања на која су рапоређивани било је управо путарство. Кућа коју нам је Вехид показао налази се крај пута, у удолини, између брда. Нека брда су од ових, нека од оних, Благоје Тешановић се посадио баш између.

„Ту им је била и вода”, показује Вехид поточић који се с брда слива.

Благоје је имао два сина: Милутина, Бранислављевог оца, и Јову, Бранислављевог стрица, оца оне Милосаве из списка жртава Другог светског рата, и свекра Наде Тешановић.

Милутин је постао ковач, Јово кројач. Опслуживали су брда и села у околини – српска, муслиманска… коме год су били потребни ковач и кројач. Уз кућу је била и кафаница, да онај ко дође да заврши посао може нешто да поједе и евентуално заноћи.

Пуцњи Гаврила Принципа на Видовдан 1914. Србима у Босни су закомпликовали живот. Има разне литературе о том времену. Независно од сценарија који се у њиховом случају реализовао, сасвим сигурно им није било једноставно и лако. Нема сумње да им је лакнуло кад се рат завршио и кад је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Милутин и Јово стасавају крајем двадесетих и почетком тридесетих и тада својим занатским умећем доприносе домаћинству. Милутин Тешановић и Цвијета Илић вероватно су се венчали у првој половини 1937. године – њему је тад било 25, њој 24 године. Десетог марта наредне године родио се Бранислав. Бранка се родила тачно две године касније. 

Године 1941. почиње Други светски рат у Југославији. Босна постаје саставни део НДХ, али НДХ никад није успоставила контролу над читавом својом територијом. Источна Босна ће постати кланица своје врсте. Бранислављев стриц Јово је завршио у Немачкој у заробљеништву. За Милутина, Бранислављевог оца, није јасно где је био за време рата. Није јасно ни шта се за то време дешава са децом. Бранку је отац 1947. године узео из дома за ратну сирочад у Јарковцу у Банату, али није јасно како је до дома уопште дошла у ратном вихору.

Такође, проверавајући тај траг, добио сам информацију да је дом у Јарковцу радио од краја рата па до 1947, 1948. године. Ако је та информација тачна, поставља се питање одакле су и како деца стигла у Јарковац, а међу њима и Бранка. За Бранислава се не зна ни толико.

Кућа Тешановића је у Другом светском рату запаљена. Према причи Наде Тешановић, Јовину жену Загорку и децу чували су и крили локални муслимани. Кад је то постало немогуће или сувише рискантно, помогли су им да побегну преко Дрине. Део породице рат је провео у избеглиштву у Бањи Ковиљачи. „Милослава” са списка жртава Другог светског рата је погрешно име; ћерка Јове и Загорке звала се Видосава и умрла је (према Надиној причи) од последица рањавања у бомбардовању Београда, пошто се затекла тамо 6. априла. У Бањи Ковиљачи је сахрањена.

Јови су комшије сачувале шиваћу машину и он се по повратку из заробљеништва враћа у Побуђе, обнавља кућу и наставља тамо са својим занатом. Његов син Никола, Бранислављев брат од стрица, оженио се са Надом 1971. Седамдесетих су им рођена деца, два сина. Кад су деца кретала у школу, продали су кућу у Побуђу, и отишли у Милиће. Никола је тамо радио у предузећу. Јово је тад већ био у пензији.. И док је био жив плаћао је накнаду за гроб ћерке Видосаве у Бањи Ковиљачи. 

Споменик незнаној особи

Одмах поред каменог гроба Цвијете Тешановић и њеног сина Благоја, на коме су од времена избледела слова, стоји црна плоча на којој пише само „Тешановићима”.

„Ја сам рекла сину да то подигне”, прича Нада. „Знате, све нам је било нешто наопако… Један син нам је извршио самоубиство 1999. Имао је само 22 године… “,

За време рата деведесетих, старијег сина распрскавајући метак погодио је у јетру. Био је више мртав него жив кад је медицинска сестра регистровала да још има пулс. Кад је видео у каквом је стању пацијент ког су донели, доктор је урадио нешто што је знао углавном из теорије. Јетра се регенирише… и он је исфронцлане комадиће скупио и некако „завезао”, па шта бог да.

Младић је недељама лелујао између два света. Претегло је на крају на страну живота. Преживео је, али се дуго опорављао.   

„Он је у Словенији и вози тамо, има већ 10 година. Има сина фудбалера који иде у школу и тренира фудбал… Голман је.”

За млађег сина каже да је био „млад, нежан дечко”: „Није рата волио никако, а овде рата било онолико…”

После његове смрти неко им је рекао да имају дуг према мртвима и тад су подигли споменику „незнаној особи”.

Али пита да ли то значи да Бранислав може да буде сахрањен ту, на том гробљу.

„Како не… Али ми немамо како да то организујемо”, каже Нада.

Причу о судбини Надиних синова, Тешановића рођених седамдесетих, и детаљ са гробом на коме пише „незнаном Тешановићу”, Али Феган на крају није убацио у документарац. Рече ми да би то закомпликовало причу и тражило доста додатног објашњавања, а формат који има на располагању је задат и ограничен. И без тога тај Uppdrag granskning је био најгледанији у сезони. Тајна самовања Бранислава Тешановића остаће заувек недоречена.

Документарни филм “Најусамљенији човек у Стокхолму”

Епилог

Кад сам дошао у Стокхолм, бициклом сам, с мојим другаром Рикардом, отишао до Шумског гробља. Рикард је малтене читав живот у Стокхолму и никад није био ту. Показао сам му прво где је гроб Грете Гарбо. Онда смо продужили до Бранислава. Али Феган ми је послао упутство како да нађем тачно место.

Читаво гробље је у шуми, трава је поткресана, све је уредно, сваки гроб се одржава. Лако смо нашли Бранислава. Оставио сам цвеће и једну јабуку.

На дрвеној плочи којом је гроб обележен нема Бранислављевог имена. Само број: 143. 

Гроб Бранислава Тешановића, Шумско гробље, Стокхолм
Гроб Бранислава Тешановића, Шумско гробље, Стокхолм

„Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати један и други, а не учинити ништа да се они објасне међу собом и зближе, волети и мрзети и један и други, колебати се и поводити целог века, бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време.” (Иво Андрић)

Filter 2019