Историја сарајевских Срба – вишевјековно трајање и затирање

Извор: Срна

Читава историја српског народа на простору Сарајева могла би се сажети у реченицу да је то био један веома дуги, вишевјековни континуитет трајања и затирања, које је врхунац достигло у посљедњој деценији 20. вијека, изјавио је Срни декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић.

Мастиловић објашњава да, колико дуго Срби трају на овим просторима, толико трају и настојања да се они, ако не сасвим затру, барем сведу на мјеру и простор који другима одговара.

– Оно што се десило сарајевским Србима у последњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које на жалост и данас траје – појашњава Мастиловић.

Присјећајући се трагичног егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског мировног споразума, који је почео 22. фебруара 1996. године, Мастиловић каже да то представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву.

Они су, истиче, преко ноћи постали бескућници у свом граду и кренули у избјеглиштво и расијање широм свијета, остављајући не само своју имовину већ и град који су вијековима градили.

Само гробове најмилијих Срби нису остављали, њих су носили са собом, као сигуран знак и завјет да се у тај град више никада неће вратити.

– Очигледно је да физички прогон сарајевских Срба више није довољан и да сада Србе треба избрисати у потпуности из историјске свијести тог града, затирући им чак и памћење, али и право на памћење. Због тога је и сваки ћирилични натпис у Сарајеву трн у оку творцима новог `мултиетничког` Сарајева уређеног по принципима `Исламске декларације` – тврди Мастиловић

Због тога су, упозорава, и српска Саборна црква у Сарајеву и Митрополитски двор смјештени у Улици “Зелених беретки” умјесто да буду у Улици “Митрополита Петра Зимоњића”, кога су усташки злочинци управо с тог мјеста одвели на губилиште.

– Због тога су и српски антифашисти протјерани из назива сарајевских улица. Због тога се уништавају и скрнаве српски споменици и спомен плоче – напомиње Мастиловић.

Сарајево није било опсједнут, него подијељен град

Према његовим ријечима, Сарајево у ратном периоду уопште није био опсједнут већ подијељен град, у чијем муслиманском дијелу је постојао чврст унутрашњи обруч који није дозвољавао цивилима да напусте дијелове града под контролом муслиманских снага

– Град је било немогуће напустити због тог унутрашњег обруча, а не због српске `опсаде`. С друге стране, да је на било којој тачки попустила одбрана Сарајевско-романијског корпуса и да је више дестина хиљада муслиманских војника провалило из Сарајева, не само да је питање да ли би ишта живо српско остало до Дрине, већ и да ли би данас уопште постојала Република Српска – сматра декан Филозофског факултета Пале, уважени историчар.

За Мастиловића је неспорна чињеница да је српско цивилно становништво масовно терорисано у дијеловима града под контролом муслиманских снага – затварано, мучено, пребијано, силовано, убијано, логорисано, присиљавано на копање ровова и друге тешке физичке послове, систематски застрашивано и прогоњено.

Осим тога, истиче, не треба изгубити из вида ни то да је српско цивилно становништво терорисано и у дијеловима града под контролом Војске Републике Српске, највише снајперском и артиљеријском ватром из дијелова града под контролом муслиманских снага, а на крају и НАТО бомбама.

Према његовим ријечима, ни бјесомучни медијски рат који је вођен против Срба још није ни приближно испричана прича.

– На примјер, колико је силованих Српкиња у Сарајеву морало потписати изјаву да су их силовали Срби, да би им доктори уопште извршили прекид трудноће која је дошла као посљедица силовања. Или, постављање артиљеријских оруђа тик уз школе, болнице, вртиће и друге објекте одакле су гађани положаји ВРС да би се узвратна артиљеријска ватра могла објавити свјетској јавности као напади `агресора` на цивиле у `опсједнутом` Сарајеву – закључује Мастиловић.

Срби нису агресори, само су чували своја вјековна огњишта

Предсједник Скупштине Организације војних старјешина Републике Српске пуковник Благоје Ковачевић каже за Срну да борба српског народа деведесетих година није била само оружана за одбрану простора већ је то било и доказивање да је ријеч о просторима на којима су Срби живјели вјековима.

Због тога, каже, али и много чега другог, попут флоскуле да су Срби агресорски народ, сарајевским Србима је веома тешко пада одлука из Дејтона о судбини одбрањених територија на подручју Сарајева, па су организовали бројна протестна окупљања.

Он је подсјетио да је зима тих мјесеци 1996. године показала своју најсуровију страну, снијег је падао сваки дан, наноси су били високи, а температаура је ноћу падала и испод нуле по 20 и више степени, тако да се егзодус сарајевских Срба одвијао под изузетно тешким условима.

Према његовим ријечима, тражење новог дома широм Републике Српске било је “својеврсно магновење, кошмар и, готово, библијска сеоба”, а многима је то био други егзодус, јер су на почетку рата или за вријеме ратног сукоба, већ једанпут напустили своје домове и имовину.

– Неки су своје трагично путешествије наставили и завршили у Србији, али и Европи, САД, Канади, Аустралији, далеко од огњишта и родне груде – навео је један од ратних команданата Војске Републике Српске на овим просторима.

Егзодус сарајевских Срба – библијска сеоба

Ковачевић је подсјетио да су током егзодуса сарајевских Срба најпотресније сцене биле сеобе посмртних остатака српских бораца, јер су поносне српске породице одлучиле да ексхумирају своје мртве и пренесу их у Републику Српску.

Три и по године успјешне одбране Илиџе, Илијаша, Хаџића, Грбавице и дијелова општина Нови Град и Центар, погибија, рањавања, губитка имовине, а потом приудног избјеглиштва, сарајевским Србима дјеловало је као узалудна жртва, али и немоновна судбина, каже Ковачевић.

Предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић рекао је раније Срни да је Дејтонским споразумом 1995. године окончан рат БиХ и да је договорено да се подручје Сарајева, које је до тада било у саставу Републике Српске преда у надлежност ФБиХ.

То се односило на општине Илијаш, Илиџа, Вогошћа, Хаџићи, насеља Грбавица, Неџарићи…

– Пред улазак федералне полиције у ова насеља и општине, /тадашњи муслимански лидер/ Алија Изетбеговић изјављује да могу остати они који нису окрвавили руке и нису учествовали у `побуни`. Шта то значи? Да могу остати жене и дјеца, а мушкарци не могу? – каже Радановић.

Према његовим ријечима, прва општина која је прешла у надлежност ФБиХ је Вогошћа, а то се десило када је федерална полиција ушла у ову сарајевску општину, 22. фебруара 1996. године.

“Мирна реинтеграција” – маска за протјеривања Срба из Сарајева

Радановић је истакао да је управо “реинтеграција” вођена тако да се отјера српско становништво заслужна за то што Срби нису остали у Сарајеву.

– Нажалост, бошњачки политичари су увијек мудро представницима дипломатских мисија монтирали причу да су се Срби организовали да иду из Сарајева. Срби се јесу организовали да иду, али тек онда кад су им Бошњаци рекли да то морају да учине – наглашава Радановић.

Ако је федерални министар унутрашњих послова наредио српском предсједнику општине да мора одмах да иде из Вогошће, Радановић сматра да паметном не треба пуно да схвати шта је био циљ Бошњака.

Према историјским подацима и званичним документима, егзодус сарајевских Срба, коју у ФБиХ називају “мирном реинтеграцијом”, почео је 17. фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручија требало да буде 19. марта 1996. године.

Међутим, страни мировњаци из снага ИФОР-а дијелили су летке, да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног.

Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и сарајевске општине Центар кренули су да откопавају посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.

Посебан проблем представљала је управо чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

Српско Сарајево представљало је јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским споразумом од више од 150.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.

Између дејтонског и париског самита, сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у ФБиХ и бити шеријатски озакоњени.

Међутим, париски скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева.

Међународна заједница је тада саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Према попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.

Filter 2019