Sun. May 22, 2022
ћирилица /латиница

Жељко Пржуљ: Ако ниси дио стада, тада си изопштен

Извор: Глас Српске

Мислио сам да сам претходним романом “Сами на свијету” на хиљаду и по страница испричао све што сам могао и знао и догађајима из наше непосредне прошлости. Али, кад је роман ушао међу читаоце и кад су ми се многи почели јављати са својим причама схватио сам да је “Сами на свијету” тек огреботина. Деведесете године прошлог вијека су непресушни извор.

Лично ми је много жао што у Републици Српској нема више писаца који се баве овом темом, већином се све свело на неке надобудне пјеснике, да су барем пјесници, и вјерујем и знам, само ако ме здравље послужи, да ћу се опет вратити тим временима части и поноса. По цијену да ме прогласе старомодним, конзервативним и досадним.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник Жељко Пржуљ, говорећи о томе зашто посљедњих година као аутор прави све чешће одмаке од модерне историје и дешавања у посљедњем рату, идући даље у прошлост. Један од најчитанијих аутора на српском језику, са 18 објављених књига иза себе у свом посљедњем роману “Лов на Мирослављево јеванђеље”, наставља да исписује историју породица Видеж и Вујичић, овај пут у времену избијања Другог свјетског рата, који је по његовим ријечима бескрајна сага инспирације за писца.

– Кад је 2003. године објављен роман “Посљедњи племићи”, прича о периоду од 1945. до 1948. године и потјерама за посљедњим остацима Југословенске војске родила се идеја да направим серију романа о животу, борби и страдању Срба западно од Дрине кроз цијели двадесети вијек.

Признајем, то ми је и самом тад изгледало сулудо, али ево сад деветнаест година касније од десет планираних романа “Лов на Мирослављево јеванђеље” јесте седми објављени, осми је готов у рукопису, а девети пишем. У тој саги од тренутка кад Гаврило Принцип добија вијест да Фердинанд долази у Сарајево, до дана кад послије потписивања Дејтонског споразума Срби, у колони, заједно живи и мртви, напуштају тај град, остала је никад испричана прича о мајору Дангићу, пуковнику Гојку Бороти, мајорима браћи Тодоровић, Старом Броду, Јасеновцу, Шестом ловачком пуку, Осмом бомбардерском пуку, монитору “Драва”, Зиданом Мосту, барикади у Крупачким стијенама, Фочи, Борчу, и још о безброј скрајнутих јунака и мученика.

“Лов на Мирослављево јеванђеље” требало би да буде мој скромни допринос да се попуни та историјска шупљина. Нешто као приче о Воји Танкосићу, Недељку Чабриновићу, Апису и Надежди Петровић у “Руци анђела” или о Бају Пивљанину у “Владици”. А породице Вујичић и Видеж су само једне од безброј породица из Босне које су имале несрећну судбину сличну хиљадама других, а ето ријетку срећу да их неко помене и не препусти забораву – додаје он.

Нисте избјегавали да у своје романе везане за Сарајево попут “Сами на свијету” и “Из Српског Сарајева” уведете многе стварне личности, без обзира што они данас нису, како се то модерно дефинише, “политички коректни” у јавним круговима?

ПРЖУЉ: Или си негдје био, или ниси био. Или јеси или ниси. Нема ту пуно филозофирања. Нити тога како Ви кажете да ли си “политички коректан”. Господин Звјездан Јовановић и мој саборац Милорад Улемек робијају доживотне робије због убиства премијера Ђинђића, али њиховим породицама нико није ускратио принадлежности које су они остварили прије атентата. Тако и са стварним ликовима у мојим романима. Било би у најмању руку некоректно прећутати неке њихове заслуге. Исто тако и промашаје. И морам вам рећи да се још нико од њих није пожалио да улогу у коју сам га ставио у својим романима, а ја не знам да ли је разлог томе што не читају то што ја пишем или сам им ја мање важан у односу шта о њима причају и говоре разноразни Ковачи, Пандуревићи, Плавшићи и слични типови. 

Како правите границу између документарног/проживљеног и фиктивог у својим романима. Плански  или је то више ствар инстикта и инспирације?

Нема посебног рецепта. Опише се проживљени догађај или се препише из неког историјског штива и онда се само литерарно дотјера да би био прихватљив обичном читаоцу. Да није сувопарни историјски податак. Да не буде као кад љекар даје изјаву о повријеђеном и користи толико стручних и “паметних” израза да слушалац не зна да ли повријеђени умире или је на кућном лијечењу. Због тога се десетинама пута догодило да читам нечије штиво и писац описује догађај преписан из моје књиге само из свог угла и својим ријечима.

Како смо код коректности, цензуре је све више, одређује се шта да мислимо, у шта да вјерујемо и да оно што видимо својим очима није то што видимо већ шта нам се каже… Како се умјетност може борити против униформисаног виђења свијета?

ПРЖУЉ: Тешко. У ово вријеме глобализације ако ниси у стаду онда си изопштен. Најдрастичнији примјер тога јесте Новак Ђоковић. Тако и у умјетности. Мораш да се дивиш сликама за које не знаш је ли се то сликару просула фарба па јој он дао наслов “коњи на вјетру” и збирци поезије  “киша пада четвртасто”, а да не помињем колики си папак што ниси одушевљен наркоманским стиховима ЕКВ-а, али и ту је избор на свима нама. То нам још нису узели. 

У “Златном руну” Борислава Пекића, један од његових јунака каже да су народи са пуно историје попут Римљана, Грка и Византијаца нестали са историјске сцене. Нажалост и ми Срби, имамо вишка историје, да ли се плашите судбине, која је снашла поменуте нације?

ПРЖУЉ: У двадесетом вијеку Срба је непосредно убијено преко два и по милиона. Посредно то је сад двадесет милиона. Толико нас фали. И ништа нисмо научили. Још увијек је у центру Београда споменик Николи Пашићу, још Милана Недића сматрамо издајником и још се хвалишемо комшијама да идемо на море у Макарску или Шибеник. Ми имамо историје колико је имамо, али још је нисмо сортирали. Још лутамо. Од окупљања оних приказа из Булајићевих и Митровићевих филмова до доктора Младена и улице Коче Поповића, од БиХ до Србије. Никако да се погледамо у огледало и сами себи кажемо – доста је! Ми правимо своју кућу, за себе, по мјери колико нас има. Школујемо своју дјецу, лијечимо своје родитеље и бринемо своје бриге.  

Колико смо кривци за такво стање, а колико други? Свађамо се, дијелимо се по сваком могућем основу, а сваким даном све нас је више по свијету, а све мање у Републици Српској и Србији.

ПРЖУЉ: Све што се ружно деси неком човјеку или неком народу у томе има и његове кривице. Свеједно, да ли је тај неко ризиковао или био неопрезан или необавијештен. Дијете од три године не зна шта је врела пећ, али кад је дотакне прстићима добије казну. Тако и нама као народу нека врела пећ пржи по прстима. Само што тај трогодишњак схвати лекцију и више не прилази својој пећи, а Срби још не могу да помире Карађорђевиће и Обреновиће, четнике и партизане, исток и запад Републике Српске и онда слабићи одлазе да разносе млијеко и новине и праве нове Американце и Аустријанце, а тврдоглави остају да гуслају о старим добрим временима и изумиру као диносауруси. Да ли ће се појавити неко ко ће то исправити и испеглати? Тешко.

Иза Вас је 18 књига, важите за једног од најчитаних српских писаца, али некако вас награде заобилазе, да ли је до Ваше литературе или до храбрости жирија?

ПРЖУЉ: Волио бих да сам добио коју награду, али ето није ми се дало. Разлог је вјероватно у мом претходном одговору. “Све што се ружно деси неком човјеку у томе има и његове кривице”. Утјеха ми је што сам једини писац романа који је имао промоцију у манастиру Острог пред три хиљаде слушалаца, што сам у Русији добио награду за најбољи роман на свијету ван руског говорног подручја и што се моје књиге читају. Једном је покојни Бранко Чучак изјавио “Писци са истока Републике Српске могу да се надају Нобеловој награди, али за “Кочићево перо” немају наде.” 

Парадоксално је да вас преводе на стране језике, док се ваше књиге у једном дијелу критике маргинализују, третирајући се као бестселер литература за масовну публику, али Џон Хјустон једном рече да он не зна за добре филмове који људи нису хтјели гледати?

ПРЖУЉ: Увијек сам се чудио изјавама писаца који кажу “Ја пишем за себе”. Нисам разумио што то онда објављују. Напиши, мајсторе, у свеску, закључај се у собу и читај то сам себи. Ја пишем за читаоце и то оно штиво које бих ја волио да читам. Ако се то допада читаоцу онда хвала Богу, ако се не допадне и онда хвала Богу. Исто тако и критици. Објављено дјело је препуштено суду јавности, а судска се не коментарише. 

Писали сте историјске романе, дјела за дјецу, радио-драме. У чему имате још жељу да се опробате као писац?

ПРЖУЉ: Неостварена жеља ми је била и остала да имам свој рокенрол бенд и да правим пјесме. Као Горан Бреговић. Сад овако матор желио бих да завршим писање два преостала романа о двадесетом вијеку и да се окушам у писању сценарија за какав филм или серију. Можда сценарија за филм којим би будућем гледаоцу барем мало промијенио мишљење о “Бици на Неретви”, “Ужичкој Републици” или “Ничијој земљи”.

Да ли сте промијенили мишљење да је бити писац у Српској ствар дијагнозе, прецизније мазохизма?

ПРЖУЉ: Не знам ниједног писца у Републици Српској који може живјети од свог писања; који има националну пензију; који је као писац постао члан Академије наука, обично академици постају писци у својим раним осамдесетим годинама; да је амбасадор или који је добио позив на свечани пријем поводом Дана Републике Српске. И шта је онда бити писац у Републици Српској?

 Колико поред приватних и књижевних обавеза стижете читати?

ПРЖУЉ: Послије скоро четрдесет година поново читам Црњанског “Сеобе” и осим имена главног лика првог дијела романа, Вука Исаковича, ничега се не сјећам. То ми је срећа. Да сам Милоша Црњанског раније читао, не под морање, за лектиру, већ овако за своју душу не вјерујем да бих се усудио да својим писанијама узнемиравам.

Filter 2019