Wed. May 18, 2022
ћирилица /латиница

БРАНО ЛИКИЋ: Мене популарност не занима, занима ме музика

Извор: telegraf.rs/Горан Живановић

Беху некада године у којим је музика многима била нешто најважније на свету. Нешто због чега се ваља одрицати, бити упоран, доследан. Нешто што се страствено љуби, а за узврат очекују оне емоције које су дубоко поринуте у океан наше душе.

Беху то године у којима је музика била знак препознавања, јер би одговор на питање “шта слушаш” био довољан да створите слику о некоме кога сте чак и први пут срели. Данас је то, некада обавезно питање, потпуно нестало, потонуло је у глиб свакодневнице и тривијалних ескапада на друштвеним мрежама. У мору таквих безличности, било је право задовољство разговарати са неким ко током свих ових година, не само да није ни за тренутак помислио да би ту прву љубав могао заменити било чим другим, већ је она кроз време које је остало иза нас, постала још дубља, снажнија. Могао бих сада овде ређати речи и реченице, али за сву битност ове приче довољна је једна: Брано Ликић – колико музике у једном имену.

Рођен си 1954. године. Волео бих да ми кажеш, чега се прво сетиш, када помислиш на Сарајево из твојих дечачких дана?

Ускоро треба да се појави моја аутобиографија под називом “Сарајево рокс” која садржи све те детаље. У њој се на један прави начин пише о мојој борби за музику и о сретној породици. Јер оно што је кључ, јесте да сам ја рођен у сретној породици и тако сам и одрастао. Рано сам остао без оца, умро је у педесет седмој години. Мени је тада било тридесет година, значи таман кад сам се почео њему доказивати, јер тај “ривалитет” између оца и сина увјек траје. Мој отац је био велики ауторитет, ал’ ме је подржаво, када је одједном нестао из мог живота то ме је баш померило. Али ако се осврнем, то је прича о сретној породици. Породици која је била весела , насмијана, а ако се деси проблем, он се дјели. Моји су “јужњаци”, доле из Херцеговине и баш пре неки дан читам како најдуже живе људи тамо на Сардинији. Зашто живе, јер то једу сира? Не, каже, живе заједно. Сваки дан ручају заједно и ту су и ђед, и отац, и син, и унук. И сад су они на заједничком ручку, унук долази из школе и каже: “Добио сам кеца”. А онај ђед не чује и каже: “Зеца”? “Ма није, кеца”! И у томе се направи та цака, а уствари шта се десило? Они дјеле заједнички проблем. Нико проблем не увлачи у себе, направи се шала од тога и то је то. То је сретна породица. Слично сам и ја одрастао.

Када си се заинтересовао за музику?

У доба када се десио мој сусрет са музиком, имао сам неких шест година. То је доба када су се појавили фестивали, ми смо имали телевизор “Искра Панорама”, и ја сад гледам пренос, можда је то била “Опатија” или “Сплит”, пјева Марко Новосел пјесму “Кад си купим мали моторин”. Ту се ја одушевим и кажем: “Ја хоћу тиме да се бавим”. Убрзо након тога полазим у основу школу и већ почињем наступати. Пјевам “а капела”, значи сам, пред цјелом школом. Мама ми је сашила један комплетић од вражије коже, V изрез, кратке панталоне и ја пјевам тај “Моторин”, па “Јулијану” од Душана Јакшића и те неке шлагерске пјесме, куцкам себе по бедру и то ми је једина пратња. Уствари, главну подршку сам имао од те једне наставнице која је примјетила да сам талентован. Негдје у четвртом разреду престаје тај мој интерес, основан је некакав тамбурашки оркестар у школи у коме сам свирао бас прим, то ми је било досадно, бољели су ме прсти, па је нестао тај први занос.

Међутим, стари ме је гурао да свирам нешто. Он је волио да свирам хармонику али мене то није занимало, хтио сам гитару. Био је упоран, па је чак довео и неког професора да ме учи, али ја сам сваки дан наваљивао, нисам одустајао од тих својих жеља и један дан је дошао кући са гитаром коју је купио у комисиону, ту одмах поред нашег стана. Ја сам иначе живио у центру у улици Васе Мискина, оно “дијете хаусторче”. У том комисиону је “висила” нека гитара и стари ми је једном донио кући, онако црну и “зарђалу” и ја га питам: “Чија је била, чија је била”? А он ће: “Ма сигурно неког пјане”. Чуј пјане. Није он хтио ништа ружно рећ, али тада није било нормално да се неко професионално бави музиком. То је било нешто за послије подне, а не за ујутру. Ти мораш нешто радити, па послије подне свирај.

И каква су била та прва искуства везана за гитару?

Отац је сестру и мене уписао у музичку школу, она је ишла редовно, али мени је то било досадно па сам напустио. Међутим, ја сам и поред тога савладао све што је она учила, једноставно волио сам учити сам, бити слободан, бити свој. Ишао сам на приватне часове код професора и то је период негде до шестог разреда када правим свој први бенд. Најбоља ствар која може да се деси једном човјеку је да има свој бенд, своју групу. Зашто? Ту се човјек учи свему. Учи се раду, успостављању хармоније. Јер ми учећи како да пронађемо ту хармонију између нас четворице, учимо како да пронађемо хармонију у свјету, учимо како бити компромисан. На крају, са тим пјевањем из нас су излазиле и неке енергије које су нас умиривале, па нисмо били агресивни. Тако да мислим да је најзначајнија ствар за младог човјека да има свој бенд

Како се звала та прва група?

Жуте пјеге. Ту је са мном свирао Медо, брат од Владимира Савчића Чобија, ишли смо заједно у школу, у исти разред. Чоби је био старији, имао је групу Вокинси, па смо их “шпијунирали”. Медо је преносио све шта су они скидали. Ишли смо на њихове наступе, па смо се мало разочарали, јер смо хтјели да чујемо “фуз-боџ”, а тога није било, ми неке ставри идеализујемо а публика добацује итд. Али то је оно врјеме када сањаш да урадиш нешто. Међутим, ми убрзо у тој основној школи постајемо звијезде. Када само једном приликом наступали ту је била и Исмета Дервоз. (касније певала у групама Кодекси и Амбасадори, оп. аутора.)

Је ли она наступала са вама?

Да, на том концерту је пјевала “To Love Somebody”, пратећи себе на клавиру, али пошто је учила француски, имала је проблем са изговором, али никоме то није сметало, ми смо били сензација. Ако се сада окренем, видим да је већина тих људи са којима сам почињао нестала, нико није наставио тиме да се бави. Прве бендове правиш са пријатељима са којима си игр’о лопте, сад неко је ту више или мање талентован. Потом је дошла гимназија, гдје опет налазим ново друштво, сви хоће да свирају. Купују се електричне гитаре, а нико ништа не зна. Један мој друг је тако купио гитару, направио неки утикач и одмах је укључио у струју, замало није погино фрајер. У Сарајеву је у то врјеме постојало једно мјесто близу Скендерије, које се звало “Траса”. Ту су организовани матинеи суботом и недељом за младе бендове који би долазили да свирају, па тако и ја долазим са својом групом која се звала “Они“. Ту је већ било ” музичара мракова” и од свих тих бендова који су наступали издвојимо се нас четири најбоља појединца и направимо групу Формула 4.

Занимљиво. Тако су настали и неки светски бендови.

Човјек који је све то организовао, Изо Џирло, био је генијалац. Он је правио селекцију бендова по квалитету и тако одједном искоче најбољи. Ја сам још од основне школе правио своје пјесме, а ту смо наступали са пјесмом “One Woman” групе Marbles (The Marbles, “Only One Woman”, оп. аут.) за коју сам направио препјев. На таквим свиркама се међусобно кибицујемо, гледаш ко је добар и ту се спонтано деси то спајање. Пронађу се људи истих афинитета, плус добри инструменталисти и тако настане бенд. Тада сам имао седамнаест година, већ смо прешли у Дом младих на Скендерији и ту сваке суботе дјелимо бину с Индексима, само ми и они, а понекад дођу и Амбасадори. Ми тек постајемо пунољетни, а већ смо се етаблирали као прави бенд. Били смо мало “дивљи”, нисмо били група за ове размажене. Имали смо и такву екипу која је ишла за нама где год би свирали, јер смо правили и изводили такву музику – агресивну. Тако да смо имали праву фан групу, што Формула 4 и дан-данас има. Међутим, кључна ствар је онај моменат када смо снимили прву пјесму. Тада се све променило на позитивно и ту је кренула наша популарност. Гостујемо на телевизији Загреб у емисији “Здраво млади”, у Сарајеву у емисији “На ти”, свугдје нас има. Хоћу да кажем, шта у том моменту значи један снимак, колико је то било важно.

Причаш о твојој композицији “Какво вече” која је на првом синглу Формуле 4?

Је, је, али сингл је изашао касније него што смо га снимили.

Ти си тада већ отишао из групе.

Ударам ја ту по души, а Арсен ће мом оцу: “Добар је мали, добар је мали Бориша. Дај нам још једну туру бјелога”(смијех). Углавном, након тога остали смо пријатељи и стално смо се виђали или би се јавио да ми каже да је био у Шведској са Кемом (Кемал Монтено, оп. аутора) и да се у Стокхолму видио са мојом сестром (Бранка Сека Ликић, живи у Шведској, докторирала је економију и професор је на Норчепинг универзитету). Остао је тај један диван однос. Ако си приметио, ти велики људи јако цјене када неко слуша то што они раде. Јер највећи проблем у музици је пронаћи оног ко жели да те саслуша. Када сам интервјуисао Бода (Слободан Бодо Ковачевић, оп. аутора) он каже: “Можеш ти бити најбољи гитариста на свјету и свираш на пустом острву. Шта то значи? Ништа. Ако нема интеракције, нема ни најбољег гитаристе“. Е сад долазимо до питања шта је права интеракција? Неки људи из мог најближег окружења су постали звијезде, али то је индустрија. Што се тиче групе Формула 4, ми смо вјежбали ко манијаци, Љубиша Рацић је један генијалац који није добио довољно простора каквог заслужује. Ево ја сам сада преузео да урадим албум Формуле 4. Јуче смо сложили десет пјесама, ја ћу углавном пјевати и тиме ћемо зокружити ту причу.

Значи, стара екипа је поново на окупу.

Да, припремио сам и један сценарио за филм, који ће говорити само о Формули 4. Јер то је био прави рокенрол, права енглеска рокенрол прича. Нема гдје нисмо свирали, било је ту инцидената, ма свачега. Четири мјесеца смо свирали у Дубровнику.

Где сте свирали у Дубровнику?

Интернационални камп “Рашица”.. Свашта је ту било, да те сад не давим, али је то основа за једну добру причу. Важно је рећи да је Љубиша ишао на часове гитаре код чувеног Праљка, а то је професор гитаре код кога је ишао и Бодо из Индекса. Био је још један добар професор, његово име је Коста Спајић. Љубиша је ишао код њих, свирао је класику и све живо. А потом смо он и ја ишли на сешн часове код Вукаса, брата Милића Вукашиновића. Он је био архитекта, умро је нажалост. Неко вријеме је живио у Лондону, потом се вратио у Сарајево гдје је словила прича да је најбољи гитариста у граду. Ишли смо код њега редовно на часове, свирали с њим. Он нас је учио триковима, цакама и то је била одлична школа. Ја сам стварно ту доста научио, посебно је био важан тај начин како је он то нама преносио. Са његовом сестром сам ишао на факултет, нажалост, од њих троје само је Мића жив.

Шта се тачно догађало када си напустио Формулу 4?

Када сам напустио све то, два члана су пошла са мном па смо направили групу Сунце која траје годину дана, а потом сам са сестром Бранком направио Резонансу. Јер пази, мени је одувек фасцинација био звук, нешто ново, нешто што је друкчије. Нисам желео да копирам, ко што већина и ради – хајмо и ми ћемо као Ролингстонси…

Да ли је то разлог због којег си у групу увео гудаче и остале инструменте?

Да! Баш то. Виолину, виолу, флауту, клавир. У тој првој пјесми коју смо снимили “Немој мени бранит моја нано” пажљив човјек ће видјети да су ту сви елементи онога што ја волим. Почнемо са акустиком, али имамо и џез фразе, потом долази кулминација, слагање гласова, те “секунде” које пјева Сека, све је у тој пјесми сложено. И шта се дешава? Упадаш у индустрију, што је најгора ствар која се може десити једном ствараоцу. Снимили смо тај сингл, на брзину направимо Б страну и то објави Југотон. Е сад, долазимо до дискографских кућа и ту не знам шта да ти кажем. Људи који су у то вријеме ту били запослени су мислили да су Богом дати, нико се ту не посвећује никоме. Ти донесеш готов снимак, он те погледа ако се тог дана уопште пробудио и констатује да ли је добро или није добро. Углавном је то тако функционисало. Међутим, та композиција са нашег првог сингла постаје југохит, тада је постојала размена по радио станицама и то се непрестано врти. У то време ја сам студент друге године Економског факултета, а већ имам велики хит. И одједном долази интерес из РТБ-а да снимамо за њих. Звали су нас на неку Хит параду и Београдски сабор гдје се ради урбана шансона, на коме смо освојили награду. И РТБ шаље свог представника кући код мојих родитеља да их убјеђује да пређемо код њих

Јесте ли са Југотоном имали некакв уговор?

Ма никакав.

Ви сте вероватно отишли у Југотон јер је у то време у Сарајеву постојало њиховор представништво.

Ма да, наш друг Хамдија Салковић је то послао да се објави, то су и учинили али те више нико не шиша. Међутим, представник из РТБ-а је говорио мом старом: “Знате, ми желимо да Ваша дјеца пређу код нас, имаће пуно пара, возиће Мерцедеса…” Отац каже: “Знате шта, ја не знам да мојој дјеци ишта фали. Али ако они хоће, нека иду брате”. Оно што је кључно је да мене занима само албум да снимим. Ја журим у свему јер превише тога стварам и желим да се то реши. И када смо добили термине за снимање албума одлучио сам да прихватим понуду из РТБ-а.

Можеш ли да појасниш како је настало име групе? Ту има неколико варијанти у оптицају.

У то време постојао је класични састав Ренесанаса у Београду који свирао ту ренесансну музику. И Хусеин Владовић који нам је радио текст те прве пјесме једном каже: “Хајмо ми дати назив “Резон Ан Са”…

Што значи – разлог из Сарајева.

Јесте, ту се не мисли се на резонанцију, него је идеја била управо у томе. Кад смо код тих назива, интересантно је да сам ја одговоран за давање имена “Дискотону”. Када је основана прва дискографска кућа у БиХ, они су направили конкурс који је изашао у новинама ја се јавим и пошаљем неке своје предлоге. И један од њих побједи и тако издавачка кућа постане “Дискотон”.

Значи, ти си кум “Дискотону”?

Да, послаћу ти исјечак из новина са насловом: “Кум је рекао – Дискотон. Брано Ликић члан групе Сунце је кум наше издавачке куће”. Тада сам имао групу Сунце, то је било неколико мјесеци пре Резонансе. Била је ту и награда, неке паре сам добио.

Сјајно. Хајде да се вратимо првом албуму Резонансе.

Смишљао сам концепт, па сам одлучио да једна страна ЛП-ија буде етно, а друга је урбана. Хтио сам на тај начин да завршим са том етно фазом у коју сам случајно натјеран, није то ништа било смишљено. На етно страни ради се љубави двоје младих на селу, о опису њиховог дана и ту је једна дуга пјесма под називом “Алај би се забављала” гдје се у суштини говори о пролазности, о таквом једном концепту. На другој страни су урбане теме, али ту правим грешку јер стављам пјесму “Плуг и коње оставио дика”, али то се догодило јер нам нису дозволили да на албум иде одлична пјесма “Хљеб” Алексе Шантића коју смо снимили. Ту је оно: “Земљаци, људи докле ћете? Они одлазе, пароброд спреман, море се колеба, они иду тамо јер нема хљеба”. Сад гдје у то доба ’75. године да пјеваш да у држави нема хљеба (смех)?

Али та пјесма је стварно мрак, снимили смо је у “Студију М”, са све Хемондима, виолинама. Значи, имали смо термине у Радио Новом Саду који је добио први осмоканални студио и ми смо тамо прве муштерије. Тај албум смо снимили за два викенда. Идемо тамо комбијем, будемо петак суботу и недељу, вратимо се, па следећег викенда још једном. Мислим, то нигђе нема. После, када сам то чуо, хтио сам пуно тога поправљати, хиљаду идеја сам имао. Међутим, журили смо јер долази Нова година, треба да се објави албум. Бијело дугме је припремило други албум и ми смо уз њих једини на тржишту. А ти знаш да када се пред Нову годину нешто објави да то сви купују. И шта се дешава? Одједном нам јављају – нестао је наш омот!? Пази те диверзије.

Како нестао?!

Нема омота. Јављају нам да албум не може да изађе јер га је неко украо. “Гиро Београд” штампа и њима и нама. Пази диверзију: Неко је склонио те омоте, открио сам ја касније све ко је и шта радио, да сад не говорим. И наш албум уместо да изађе 1. новембра, изађе 1. фебруара, што је изазвало огроман кикс у продаји. С друге стране, да сам знао да ће се то догодити имао сам времена да коригујем многе ствари и направим врхунски албум. Тек кад сам га саслушо схватио сам шта бих могао промјенити.

Је ли неко из Дугмета то урадио?

Немој ме сад провоцират.

Морам мало.

Па сигурно је да конкуренција не спава. Дугме је огроман бенд. Никад се ја нисам ни поредио с њима. Они су стварно велики бенд и много су старији. Некада сам жалио што нисам ја бар четири-пет година старији, вјеројатно би неке ствари биле другачије. Обожавао сам то што они раде тада, свирали смо им, док сам био у Формули 4 на промоцији првог албума. Превише је напора уложено у све то. Нисам се ни наљутио, ал’ сам сконто да је ријеч о диверзији и моји из групе су то сконтали и видјели – ко, шта, како и зашто је то урадио.

Омот вашег првог албума “Немој мени…!” је стварно феноменалан.

Ма то је најбољи омот. Драган (Драган С. Стефановић, оп. аут.) је ту наш главни фан, односно мој. Он је то поставио и смислио, он је обожавао ту нашу музику и дан-данас је тако. То вријеме од ’75. до ’80. године је било добро, сретно вријеме, таква је била и музика коју смо стварали. Била је бенигна и једино си моро да имаш хит. На тим нашим сингловима су били све хитови. Потом долазе ’80-те и период када се након Титове смрти много тога руши. У то вријеме сам већ био ожењен, па сам се и запослио, али убрзо тај посао напуштам јер видим да је то без везе. Снимам албум “Професија музичар” на коме и ја и Сека износимо све своје фрустрације и то је најзначајнији албум Резонансе. То се и дан-данас види. Ево неки дан ме Миа, ћерка Драгана Бјелогрлића, питала може ли користити у свом филму композицију са тог албума “Мирно идем кривим путем”. Такође из Загреба једна жена ме је звала у вези тога, једна дјевојка из Сарајева је хоће користити за дипломски…

Заиста је пуно оних који ту пјесму користе, нема гдје се не емитује. Јер ја ту пјевам о пролазности живота, о радном дану… А Радио Сарајево ми је својевремено блокирало ту пјесму. Кажу – не можеш ти пјевати у-у-у-радни дан! (смех). А то је био утицај групе Стили Ден, значи фина музика са џезереким примјесама. Прије тога смо урадили албум који је био најкомерцијалнији, назив му је “Пролаз молим”, а продуцирао га је Никола Борота (композитор, извођач и продуцент из Сарајева, живи на Новом Зеланду, оп. аутора) и ту има једна интересантна прича. Борота је био прави генијалац који је ишао испред свог времена, међутим, није остао везан само за аудио формат, већ је хтио имати и телевизију и видео продукцију. У свему што је радио био је генијалац, добро је све то “извлачио”, што се звука тиче, из тих осам канала које је његов студио имао. И сад, он је изнајмио од Ипета Ивандића кућу и ту монтирао студио. У гаражи је смјештен бубањ, Ипетова ритам секција, а горе на спрату ми пјевамо вокале, односно у дневном боравку је студио.

Снимали смо тај албум баш оно како треба. Брега је тада био у војсци и он дође онако у шињелу да нас посјети, свраћао је и Мато Дошен (клавијатуриста и продуцент из Загреба, својевремено свирао у групама Хобо и Изазов, оп. аутора), па смо то искористили да на неким композицијама свира клавир, све у свему једна одлична атмосфера. И једног дана, када смо већ дошли до самог микса, сједимо ту Борота, Ченга техничар, Сека и ја. Одједном, звони неко на врата. Отварамо, кад он Ипе сав блијед: “Бјежи, склањај се, морам ићи у подрум, фрка”! Додаје Ченги нешто, овај баца у WC шољу, повлачи воду. У томе улази полиција, два инспектора и кажу: “Сједите, сви сте ухапшени”. Ми у чуду, чекај, шта се догађа?! “Гдје је тај бубањ?”, питају они. Наста општа фрка, трка, одведе их Ипе доле и они нађу ваљда ту дрогу или шта већ. И овај каже: “Сви сте ухапшени, нико до ујутру не смије ићи”. Ми у чуду: “Стари, ми смо дошли овде миксати албум, немамо ми везе с тим”. Али не слушају нас они и ми већ стојимо ту два-три сата. “Ако нас не пустите кући, ја ћу фрку направити”, већ сам био полудио. И они нас пусте, с тим да се ујутро у седам морамо јавити у полицијску станицу. Је..оте живот, ми одлазимо кући онако узнемирени…

Те ноћи су ухапсили Ипета…

Да, нашли сму дрогу у том бубњу на коме смо ми свирали, преносим ти све то онако из прве руке. Видим данас пишу, причају глупости, нешто што везе нема. И ми сутра ујутру у седам долазимо у полицију и ту је тај инспектор…

Амир Латић…

Ма ја, он је касније кад је престао да ради у полицији долазио код мене у студио, али никад му нисам вјеров’о. И каже он: “Добро, ви сте О.К. Знате ли ви још некога да узима дрогу”? Чуј, мене пита тако нешто. “Ма стари, не знам о чему причаш”. И ту нас он пусти, као: “Јавите ми ако нешто дознате”. “Ма носи се у п. м.”, мислим у себи. Замисли да ти се деси таква ситуација кад снимаш плочу. Не могу никада да заборавим то Ипетово уплашено лице, када је дошао ту, ваљда су га пратили још од Требевића, улетио је у кућу, а они одмах за њим. Ипе је купио ту кућу, налазила се близу сарајевског аеродрома, биле су фине, онако у низу. Ту је имао кућу и Кемал Монтено и многи други.

Поменуо си неке чланове Резонансе, доста њих је прошло кроз групу: Џемо Новаковић, Дарко Аркус, Тончи Малис, Ђиђи Јанкелић, Шефћет Хоџа…

Преко четрдесет музичара је прошло кроз групу, ту су били најбољи играчи. Рецимо Љубо Павловић, бубњар који је свирао са Кодексима (група у којој су Жељко Бебек и Горан Бреговић први пут заједно свирали, оп. аутора) који су заиста били сјајан бенд, исто и Чичци, али нису могли доћи до студија да нешто сниме и тако се то завршило.

Гитариста Кодекса, Едо Богељић је био изузетан.


Један од најбољих. Пази, мени су три концерта из тог времена остала у сјећању. Прво: Концерт групе Чичак у Камерном театру, пичили су “Гоод Вибратион” од Бич Бојса, да је то страва. Затим Динамити са Дадом Топићем. (Група из Осијека, у којој је поред Дада свирао Јосип Бочек и Ратко Дивјак. Престају са радом када је Топић прешао у Корни групу, оп. аутора.) Када су они свирали у легендарном “ФИСУ” (дворана “Фискултурног дома” у Сарајеву, оп. аутора), па то је било страшно. И трећи су Блоод, Сњеат анд Теарс, који су померили све у мом мозгу, што се музике тиче и генерално на тој сцени.Брано Ликиц група Резонанса

Како си дошао на идеју да отвориш студио?


Недавно сам причао са Миланом Ступаром главним продуцентом у Радио Сарајеву, са чијим доласком се доста тога променило. Пре тога је било готово немогуће доћи до студија. Он ми је рекао да је инсистирао да се студио отвори за народ, а не да само привилеговани могу у њега ући. Значи, проблем је био доћи до снимака, а то је најважније. Ми смо имали два генијалца који су још пре отворили своје студије, а то су Паша (Махмут Паша Феровић, пре отварања студија био члан групе Чичци) и Никола Борота, али они нису то желели да ђеле ни са ким, ту ниси могао сјести микс пулт да нешто помакнеш, они то нису дозвољавали. Када сам ја отворио студио, сео сам и обрачунао да морам двадесет албума годишње снимати да би подмирио све трошкове. Међутим, ја већ током прве године реализујем четрдесет албума.

Да ли је назив студија БЛАП, скраћеница за “Брано Ликић аудио продукција”?


Да, то је то. Мени је тада 23 године, јако сам популаран, присутан сам свугђе, насловне стране и све остало. И ја кажем: “Мене популарност не занима, мене занима музика. Ја хоћу остати у овом послу, а не могу остати у овом послу и бити стално популаран. Нити то желим. Напротив, желим да будем стално присутан, али да “не носим звоно”, већ да останем у послу који волим.

Како си решавао питање простора?


Прво сам то монтирао у стану својих родитеља, у дневном боравку је био студио. Међутим тај стан је био близу цркве Светог Анте, која звони сваки сат, па мораш прекинути снимање. Касније сам се преселио у кућу моје супруге. Брат јој је отишао у војску, у приземљу куће је имао атеље, јер је дизајнер по струци, па сам се ту уселио. Када се он вратио из војске, изнајмио сам од рођака гаражу, са приземним станом у предграђу Сарајева. После тога сам отишао у војску, а када сам се вратио, преселио сам се у Скендерију.

У Скендерији си остао до краја, односно до рата.

Остао сам док није горела Скендерија.

Недавно се на тржишту појавила књига о студију БЛАП Павла Павловића, која је препуна интересантних епизода, једна од њих везана је за Тому Здравковића.


Тома Здравковић је геније, али… Та цијела екипа која је дошла са њим да снима је била у неку руку необична. Ту су били Кемо (Кемал Монтено, оп. аутора), Фадил Тоскић (један од првих сарајевских рокера, први певач Тешке индустрије, оп. аутора), Фарук Јажић, нажалост сви су покојни, су били његови заљубљеници, они су “висили” са њим у том једном мотелу, назив му је био “Осмица” гдје је он пјево, а тај га је Салко Кић обожаво (Салко Фејзибеговић Кић, власник неколико легендарних сарајевских кафана, између осталих, “Романије” на обали Миљацке и “Осмице” на Требевићу, где је Кемал Монтено у соби 104 написао данас већ легендарну Томину композицију “Песме моје”, оп. аутора). Он је пјевао у том мотелу, а са њим је свирао и Факе који је изванредан музичар (Фарук Јажић Факе, музички продуцент, аутор, композитор, дугогодишњи члан народног оркестра РТ Сарајево и музички продуцент Сарајевске филхармоније, оп. аутора) и он га је наговар’о: “Хајде идемо код Бране, идемо код Бране”.

У то вријеме је имао пјесму “Испод палме на обали мора”, слабо је то прод’о, отплаћивао је неке кредите и дошао је код мене са понудом да сними албум. “ОК, кажем ја, али ја сам продуцент, ја одговарам за финални производ, ако ћеш ме слушати, можемо сарађивати”. Буквално тако кажем, наравно нисам био арогантан, али видим да није сасвим сигуран што би тачно хтио. Кемо је ту написао неке пјесме, Факе направио одличне аранжмане, ту су гудачи, једино ми је без везе што није бубањ снимљен уживо, већ је све програмиро на оном Роланд Е 707 електронском бубњу. Кључна сцена током снимања је била она кад све то замало да пукне. Тома ми каже: “Након вечерашње тезге у кафани, у “Осмици” долазим да пјевам”. И долази навечер, ту су се сви ови његови поређали и почиње пјевати. Ма нема шансе, грло само кркља! Пустим га ја једно петнаест минута, пола сата и једном моменту кажем: “Не можемо овако. Ако хоћете да ово снимимо да ваља, а ја се испод овога потписујем, дођите сутра одморни, па ћемо снимит”. Ааааа! Тишина у п.м. Паника. Мржња. Међутим, то је било тренутно, сутра се појавио поподне и све је било како треба. Видио је да сам био у праву.

Хаха, сјајна сећања.


Тако је било, музика је била важна. Гледај, постоји теорија по којој је у основи свега сексуална селекција, а коју заступа Гофри Милер: “ДЈечаци свирају, јер то дјевојчице воле. А дјечаци воле дјевојчице”. Можда је то тако. Али постоји и теорија коју спомиње познати басиста Виктор Вутен. Он у својој књизи каже да се ради о заљубљивању, јер музика је женског рода. Е то је мој случај. Када сам видио да је Шарл Азнавур почео доста касно да се професионално бави музиком рекао сам: “То је то. Хоћу овим да се бавим до краја живота”. Ја јако цијеним све људе који су у овом послу, али музичари често не знају цјенити себе. Ти се рецимо бавиш музиком и одеш негдје да свираш, а неко почне да ти говори шта теба да радиш. То ме излуђује. Ти на пример свираш гитару и ти си самим тим нечим дотакнут, неком руком Божијом, неком вишом силом, ти преносиш емоције.

Ако би ишао уназад, рецимо у античку цивилизацију, у класичној Хелади био је познат појам “аунер музикос” под којим се није подразумевао само човјек који се бави музиком, већ је то свестрано одгојена и образована личност. То преношење музике је била света ствар. Палтон је говорио: “Какво је друштво, таква је музика”. И сад ти замисли друштво којем ми сада живимо, какво је то друштво, ако је оваква музика, ако се овај бућкуриш може уопште назвати музиком. Музичка прича је јако сложена, а сада смо захваљујући технологији дошли до тога да је све сензација. Ми не расправљамо више да ли у пјесми треба да буде амол6 или дмај, или неки дим да то подигне, постале су важне некакве тривијалне ствари. Е ја хоћу да истрајем на оном што је квалитетно, оном што треба потенцирати, а то не мора бити комерцијално. Уствари, све је комерцијално ако то неко правилно слуша. Зашто су Индекси трајали толико година? Па зато што су се усудили направити неке нове хармоније, начети неке нове теме. Зато је код мене вјечна потрага за звуком и за новим садржајима. Када сам направио “Кретивну коалицију” о којој сам ти говорио, која је отворено друштво креативаца који партиципирацу у одређеним пројектима, схватио сам да је то оно право. Јер не значи да сам ја најпаметнији, већ ту нит треба повезати у једну причу која ће самим тим да израста, бит ће са једне стране оптимална, а са друге ће сви ствараоцима доњети радост.

Када је почео рат, селиш се у Немачку

.У септембру ће бити тачно тридесет година како не живим у Сарајеву. Сад је то једна посебна прича. Те ’92. године, ја сам био топ-топова. Мало је фалило да преузмемо Дискотон. Имао сам своју производњу, имао сам два студија, и развијали смо се, јер смо кроз нашу професионалност стекли поверење. Ми смо преузели разне програме, не само музичке, већ и спотове за телевизију, школе страних језика смо штампали на касетама, значи један заокружен процес. И онда у 38. години мени све то неко одузме. Зашто мене Запад фасцинира? Зато што имају континуитет. Сретнеш неког Швабу, а он живи у кући у којој је живио његов дјед, отац, а живи и он. А ја морам да почињем четири пута. Живим у Минхену, живим у Прагу, Лос Анђелесу… а живот само пролази. Ко је одговоран за то што ти је неко насилно прекинуо развој и могућност да ствараш? Па ко други него власт. И народ се опет опредељује, ја ћу за ове, други за оне. Ма сви су нас преварили, нема ту опредељивања! Један живот имаш само и сви смо на губитку. Понекад размишљам да би можда било боље да сам ипак остао у Сарајеву, овако понекад не знам гдје сам. И због тога треба само дјелити, дјелити… идеје, креације, некакве визије. То је суштина. Ја сам обичан човјек као и други, имам одређене таленте, некоме се то свиђа, неком не. Масовност ме не занима, милиони прегледа на Yоу Тубе исто. Вјеројатно када би се скинуо го, било би милион прегледа (смех).

Можеш ли ми нешто рећи у вези музеја који си покренуо?


То је пројект везан за Љубиње, родно мјесто мојих родитеља. Са својим рођаком сам купио један велики објекат који има 3500 квадрата и у једном дијелу од 350 квадрата предвидјели смо два музеја, Музеј рокенрола и Музеј толеранције. Зашто рокенрол и толеранција? Зато што је рокенрол прича о слободи, о слободи мишљења, да није било те рокенрол генерације, не би сада имали ни Аппле, ни телефоне, ништа од тога не би имали. И толеранција наравно, јер је то кључна прича на Балкану. Љубиње су мало мјесто, али се показало јако толерантним и у овом последњерм рату. Налази се на путу Мостар – Требиње и мислим да је много боље што ће музеј бити у малом мјесту, то је успут, људи наврате када су у пролазу. Размишљам у оквиру тога да направим и један фестивал кантаутора и то би онда могло прерасти у право ходочашће, јер сам мишљења да су аутори покретачи музике. Кад си рецимо само пјевач и пјеваш нечије туђе пјесме, то је друга прича, то је индустрија. У том смислу ове диско куће би требало да имају своје ауторске групе. Оне држе диско куће, а не нешто друго.

Тако је некад било у Америци.


У Америци је и сад тако. Мада ја сам више за оне људе, за појединце који стоје иза своје музике и тиме желе нешто да кажу.

Значи имаш студио у близини Минхена…

Јесте, то је Гринвалд.

У Прагу, у Лос Анђелесу.


Да ти кажем, ја сада овде у подруму имам опреме за три студија и аналогна и она дигитална. Данас је друга прича. Носиш своје лап топове и хард дискове. Много је важнија та акустика, квалитетни микрофони, претпојачала и те ствари. И у Љубињу имам комплетан студио.

Када планираш да отвориш музеј?


Надам се овог љета. Да није било короне, већ би то било отворено. У том комплексу имамо отворене базене, па смо то прошле године дали општини бесплатно на коришћење и то је баш био догађај. Напокон сам и нашао младе људе који ту могу нешто да буду, могу ту да раде. Такође, желим ту направити и малу бину да се може свирати. Знаш шта је добро са тим мјестом? Ту има тако добрих писаца и пјесника да је то чудо. Рецимо Драшко Сикимић, па Сергеј Ћук, имам једног рођака Ликића који пише, па овај Турањанин, (Милован Миле Турањанин, оп. аутора), Здравко Чолић је пореклом из тог места, чудо колко умова одатле потиче. Има ту и глумаца који су у Америци, ко што видиш пола се талентованог свјета одселило у Америку. Када сам ја отишао тамо, видио сам да има црква Светог Саве у Лос Анђелесу коју основао неки мој пра-пра-прађед, Мићо Ликић. Дођеш у Америку видиш то и питаш се да ли је ово могуће.

Каква ће бити поставка у музеју, како долазиш до експоната?

Има пуно ствари које сам добио, има из студија БЛАП, слика које су прикупљене током година, плоча… Битно је да има основа, после ћемо то надограђивати. Ти ћеш потом доћ’ и држаћеш предавања, причат ћеш, а људи то само чекају. Хајмо седам дана рокенрола. Направићемо неки округли сто, биће ту телевизија, морамо се потрудити да то не буде празна прича. Углавном материјала има, старих гитара, умјетнина… Драган (Драган С. Стефановић, прослављени дизајнер омота, живи у Швајцарској, оп. аутора) ми је дао цијелу изложбу, четрдесет тих велики слика, омота што је радио. Имао је скоро једну изложбу гдје је овим познатим писцима и уметницима из Југославије “дао данашња одијела”.

Сјајно.


Алекса Шантић је рокер, Тин Ујевић је панкер, овај је ово, оно… То је четрдесет слика које ће ту стално бити изложене. И да не заборавим. Прошле недеље је на Yоу Тубе објављена прва песма са новог албума Резонансе који радим. Радио сам све сам, Сека је певала, а прикључио нам се и Томислав Голубан, па је одсвиро усну хармонику у тој пјесми. Човјек је победио у Чикагу као најбољи блуз хармоникаш, можеш мислити. Припремио сам и остале пјесме, али пошто Сека пуно ради, доктор, професор је тамо, држи катедре и предавања, мало теже можемо ускладити време. Но свакако, доста тога је отпјевала, али морам неке корекције урадити, па можда скокнем до ње у Шведску. У сваком случају до краја године ћемо то објавити. Значи ексклузивна вест: Након 37 година први снимак Резонансе!

Твоја интересовања су врло широка. Везана су и за џез. Снимио си албум са нашим легендарним џез трубачем Душком Гојковићем, радиш инструменталну музику, твоје композиције се појављују у филмовима, серијама… Ја ћу само рећи: Брано Ликић, колико музике у једном имену.


Сваки човјек мора да има неког ментора, то је кључна ствар. Да имаш некога кога можеш нешто питати, са којим можеш нешто пођелити. Ја сам рецимо неком био ментор. Душко је мени открио толико тајни из музике, он је завршио Беркли, ја нисам. Пуно сам научио од њега о тим системима: како, гђе, шта. Потрудио се око организације за тај мој први џез албум, окупио најбоље музичаре, натјеро ме у ту причу. “Има нешто у твом гласу. То мораш искористити. Има ту и рока и севдаха, то џезери немају, они су хладни”.

Колико си ауторских албума снимио од када си отишао из Сарајева?


Сада радим једанаести самостални албум који има назив “Најбољи дани” по пјесми коју за коју је Амир написао ријечи?

Амир Мисирлић?


Да, иде овако:

“Дошао сам у најбоље дане
Кад ме више не сматрају битним
Кад све могу да гледам са стране
Самог себе нећу да раситним.
Сад сам себе чувам к’о најдраже
Све сам прош’о и није ми ништа
Док имена преко шпице бјеже
Ја тек ћутим у дну позоришта…

Дивно.


Сада имам једну нову сарадњу са Драганом Тодоровићем, новинаром који живи у Енглеској, професор је креативног писања у Кенту и Паризу. Он је мој друг из војске и тад смо се баш пазили. У контакту смо и он је недавно у Крагујевцу објавио збирку пјесама, за…бане пјесме баш. Из књиге сам изабрао десет, које хоћу компоновати. Он се одушевио, ево већ сам урадио једну, назив јој је “Кад почнем да пишем”, добићеш је. Знаш шта сам још урадио? Пеца (Пеца Поповић, оп. аутора), пише сјајне ствари на ФБ и ја узмем један чланак који ми се свиди па од њега направим пјесму. И он човјек није могао да вјерује, захваљивао ми се, а пјесма је стварно добра, посалаћу ти и њу.

Како је настала књига интервјуа коју си објавио?


Настала је у Прагу, док сам био на радију Слободна Европа. То је једна посебна прича. Ту сам као новинар радио тринаест година и имао сам своју емисију под називом “Разговори са људима који звуче”. Урадио сам једно шездесетак интервјуа, тидесет је објављено, можда објавим и другу књигу од тих преосталих.

Често се твоја музика користи у филмовима и серијама.


Не знам да ли си гледао ову америчку серију “Seal Team”, ту је исто моја музика. (ЦБС продукција о авантурама америчких “Фока”, две епизоде су снимане у Београду, оп. аутора.) Мојем издавачу у Америци се јавио ЦБС са понудом за сарадњу, односно за дозволу да користе моју музику у серији. Међутим, највећи ми је комплимент што је тај фрајер који је то бирао, већ добио Оскара за музику, што је признаћеш, интересантна чињеница. Звао ме је и глумац Тихомир Тика Станић и такође затражио дозволу да користи песме са мог албума, па Миа Бјелогрлић коју сам помињао… Стално се такве ствари врте.

Какви су даљи планови?

Завршавам овај албум “Најбољи дани”, који је при крају, затим албум дјечијих пјесама, то је мој већ трећи такав албум, треба да завршим албум Резонансе, а ту је и албум “Херцеговина”, затим албум Формуле 4… Дакле толико тога и за рад и за уживање и на томе сам бескрајно захвалан.

Filter 2019