Fri. Sep 30, 2022
ћирилица /латиница

Како је конобар 1984. године у Сарајеву зауставио воз смрти

Извор: Глас Српске

Октобар 1984. Жељезничка станица у Сарајеву. Мијешају се звукови сирена, жамор путника и сузе оних који остају на перонима испраћајући вољене. По свему судећи сасвим обичан дан те олимпијске године када је жељезницом пролазило хиљаде и хиљаде људи. Таман када је помислио да ће смјену завршити са нешто више бакшиша у џепу, тада тридесетчетворогодишњи конобар Ристо Маслеша примијетио је помало необичне госте. И све се у секунди промијенило.

За једним од столова у ресторану на Жељезничкој станици, гдје је тај Требињац свакодневно услуживао госте свих народа и народности, јер те ’84. цијели свијет се сјатио у град под Требевићем, запазио је тројицу младића, са чудним “пртљагом”.

Дошаптавали су се, повремено бацајући поглед на пртљаг. Знао је да нешто није у реду. И био је у праву. Испод стола је била бакарна ролна из које су вирили штапини експлозива.

– Пришао сам до сусједног стола, правећи се да чистим, а једним ухом сам ослушкивао о чему сумњива тројка прича. По нагласку нису биле Сарајлије. Нисам разумио сваку ријеч, али и оно што јесам било је довољно да схватим да не планирају ништа добро, да то нису обични путници. Начуо сам да спомињу воз који је стајао на трећем перону и у 11.45 требало је да крене ка Загребу преко Бањалуке. Чуо сам: “уништи загребачки” и све ми је постало јасно – почео је Маслеша за “Глас” причу о несвакидашњем догађају о коме је ћутао годинама.

Сарајевском Жељезничком станицом у та времена, присјећа се, пролазило је и до 15.000 путника дневно. С обзиром на то да је град био домаћин Зимских олимпијских игара у фебруару те године, сви, па чак и конобари, прошли су одређену обуку из области безбједности. Ни слутио није да ће те лекције једнога дана сачувати 400 глава.

– Били су ми сумњиви и нисам могао да не пратим њихово кретање. Двојица су отишла у банку, а један се упутио ка перону на коме је стајао воз за Загреб. Пожурио сам да нађем полицајца да кажем да се нешто дешава. Говорио сам помало узбуђено и нервозно да је човјек ушао са експлозивом у загребачки воз, а полицајац Миле Гавриловић у невјерици је гледао у мене. На прву није ми вјеровао – казује Маслеша.

Гавриловић је са колегом отишао у воз, путници су већ били на својим мјестима, чекало се само да се машина захукта шинама ка престоници Хрватске. Нашли су бакарну ролну у коју је био замотан експлозив, али ништа више.

– У тренутку сам се замислио, што ми је све то требало, код куће ме чека жена и двоје дјеце. Што нисам гледао своја посла. Мисли су се ројиле. Ипак, нисам могао да останем миран. У ваздуху се осјећало да нешто није у реду. Ушао сам у воз. Путници нису имали појма шта се дешава. Заједно са Гавриловићем почео сам да прегледам по купеу, тоалету, нигдје ништа. Полицајац је држао тог мушкарца који је са експлозивом кренуо у воз. Викнем на њега питам гдје је оставио експлозив, а он крену главом на мене и запријети ми да ћу одговарати. Измакнем се и испод радијатора који се налазе у ходнику дуж цијелог вагона угледам штапине експлозива. Извлачио сам један по један, тачно шест и по килограма експлозива – прича Маслеша.

Нико тада није био срећнији од њега.

Тек када је овај голоруки Требињац од сигурне смрти отео стотине путника, на станици су се сјатили припадници тадашње Службе државне безбједности који су му на неки начин запријетили да о том догађају више не говори.

Вријеме је пролазило и сви важни датуми су пролазили. Нико ни слова није реко о храбрости овог племенитог човјека, а камоли да су његово име ставили на списак заслужних грађана којима се додјељују захвалнице и плакете. Полицајац Гавриловић је унапријеђен и примио је награду. Маслеше су се сјетили тек двије године касније, када су му уручили захвалницу СУП-а Ново Сарајево и кад је од фирме примио плакету поводом 15. априла – Дана жељезничара.

– Без обзира на све то ја сам поносан и срећан јер сам спасио људе и материјална добра. И опет бих учинио исто – казао је Маслеша.

Најљепше године живота провео је у Сарајеву. А онда је дошао рат.

Бесплатне карте

Маслеша је недавно доспио у жижу јавности када је добио бесплатне возне карте за све возове и пруге на подручју Српске, Србије и Црне Горе за 2022. годину. Карте је добио у знак захвалности за херојски чин који је учинио прије непуних 40 година.

Спасавајући живу главу отишао је у родно Требиње. О свом херојском подвигу ћутао је годинама. Након што је 11. септембра 2001. године “Ал-Каида” извела терористички напад на Њујорк, због чега је дрхтао цијели свијет, Маслеша је добио позив од новинарке из једног хрватског медија.

– Не знам како је дошла до мене, ни гдје је све то прокопала. Упитала ме: “Јесте ли свјесни шта сте направили, колико је Ваше дјело”. Нисам се надао питању, а ни позиву да говорим у медијима. Тада сам испричао све оно о чему сам ћутао годинама. Услиједили су бројни позиви новинара – рекао је Маслеша.

Једино, додаје, још чека позив да ову причу исприча и у медијима преко Дрине. Ни дан-данас, казао је, не зна ко је покушао терористички напад на “загребачки воз”.

– Мишљења сам да је то био почетак исламског фундаментализма и тероризма на овим просторима и да су успјели тада у својој намјери, ко зна какву би поруку терористи послали и нама у БиХ и Западу – казао је Маслеша.

Filter 2019