Sun. Jun 26, 2022
ћирилица /латиница

Зашто српске жртве из Сарајева деценијама чекају правду: Двије и по деценије обузети страхом

Извор: Глас Српске/Дарко Момић

Број жртава српске националности на територији пријератног Сарајева у протеклом рату варира од 2.600, колико је прије неколико година утврдило Одјељење за ратне злочине СИПА, па до 3.300, колико показују подаци МУП-а Републике Српске, док је број процесуираних за злочине над сарајевским Србима око тридесетак.

Поред срамотно малог броја оних који су због почињених злочина завршили иза решетака, посебан проблем представља чињеница да су међу онима који су осуђени углавном чувари или њихови претпостављени, али не и било ко из највишег војног или политичког руководства у Сарајеву. Сви саговорници нашег листа редом су сагласни да највећу одговорност за то сносе правосудне институције, прије свега Суд и Тужилаштво БиХ. Незалијечене ране потомака сарајевских Срба за чију смрт нико није одговарао сваке године се посебно отворе 27. јануара, када преживјели логораши обиљежавају сјећање на тај дан 1996. године, када је распуштен посљедњи сарајевски логор – Силос у Тарчину – кроз који је прошло више од 600 српских цивила, а 24 умрла од посљедица тортуре и мучења.

За то је осуђено свега седам функционера МУП-а и тзв. Армије РБиХ, док првооптужени и предсједник Кризног штаба сарајевске општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић пресуду није дочекао, јер је преминуо прије изрицања.

Међутим, оно што баца најтрагичнију слику на непроцесуирање злочина над сарајевским Србима и што је много горе од понашања Суда и Тужилаштва БиХ јесте неописиви страх свједока тих злочина који напросто нису били у стању да истражним органима дају исказе о ономе кроз што су прошли и злочинима које су видјели властитим очима.

У Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву налазе се искази бивших логораша који су дати запосленицима Института за нестала лица БиХ који говоре о њиховом неописивом и готово ирационалном страху.

– Имали смо више ситуација када доведемо свједока српске националности да нам покаже гдје је као логораш закопавао убијене српске жртве како бисмо их ми ексхумирали и на моје огромно запрепаштење, ти свједоци, мушкарци потпуно стабилни и зрелих година, почели би да се тресу и потпуно ван себе трче лијево-десно и полуизгубљени моле да их извучемо из муслиманског дијела Сарајева и вратимо у Републику Српску. Ти људи су у том тренутку (2010 – 2014) живјели у Републици Српској на безбједном и далеко од тог дијела Сарајева, али једноставно само присуство у том дијелу града им је враћало трауму у степену који никада раније нисам срео – наводи се у извјештају бившег запосленика Института за нестале БиХ.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорад Којић каже да су неки од бивших радника Института у међувремену почели да раде у овом центру и истиче да је у разговору с њима сазнао како су се понашале бројне жртве српске националности које су преживјеле тортуру у сарајевским логорима.

– Међу нашим људима има оних који су снимали лична свједочења Срба који су преживјели усташке логоре смрти и тортуре несхватљиве здравом разуму. Они кажу да код тих људи нису осјетили такав степен трауме и страха као код Срба који су преживјели рат у Сарајеву и прошли кроз муслиманске логоре – каже Којић.

Према његовим ријечима, посебно питање су опструкције тражења несталих сарајевских Срба у режији Института које, како каже, иду у корак са политичким циљевима да су припадници само једног народа били жртве, док припадници друга два народа, а прије свега Срби, могу бити само злочинци.

– Тужилаштво БиХ је у појединим случајевима проналазило апсурдне разлоге да онемогући и заустави ексхумације само зато што су постојали озбиљни докази да су на том локалитету посмртни остаци Срба. Једном приликом је тадашњи главни тужилац БиХ Горан Салиховић устврдио да се на једном локалитету у Сарајеву прекида ексхумација зато што нико није пронађен. На то су наши људи реаговали и рекли да су већ пронађени и идентификовани скелетни остаци и да је ријеч о Србима. На том састанку се јавио бивши члан Колегијума директора Института Амор Машовић који је рекао да је неко од радника који врше ексхумацију, а фирма која је то радила била је из РС, оставио кост на мјесту ексхумације како би се могло тврдити да је ту неко закопан. Са таквим опструкцијама смо се сусретали и зато нисам оптимиста ни када је ријеч о тражењу несталих сарајевских Срба, као ни да ће оне који су одговорни за смрт више од 3.000 сарајевских Срба стићи рука правде – каже Којић.

Већина цивили

Бивши високи представник УН за људска права Тадеуш Мазовјецки у извјештају из новембра 1993. године навео је да је око 1.100 особа затворено у “регистрованим затвореничким центрима у Сарајеву” од којих су највећи у Тарчину и Пазарићу.

– У логорима се налази само мали проценат ратних заробљеника, док су већина цивили – навео је Мазовјецки.

Бивши предсједник Савеза логораша РС Бранислав Дукић нерадо се присјећа страхота кроз које је прошао и каже да ни највећем непријатељу не би пожелио да доживи ни мали дјелић онога кроз што су пролазили Срби у логорима по Сарајеву. Он каже да у свјетлу актуелних политичких дешавања, а прије свега наметнутог “Инцковог закона” који се односи на забрану негирања геноцида, у другом плану остаје нешто изузетно значајно.

– Један научник је објаснио да током масовних убистава, поред починилаца и жртава, постоји и трећа група, а то су посматрачи који ћутањем о ономе што су видјели себе сврставају међу саучеснике злочина. Велика већина данашњих грађана Сарајева могла би се сврстати у ту категорију посматрача, јер више од 25 година након завршетка рата не желе да помогну у рјешавању судбине њихових несталих комшија српске националности и процесуирању одговорних – каже Дукић.

Предсједник Удружења породица несталих сарајевско-романијске регије Милан Мандић својевремено је писао главном хашком тужиоцу Сержу Брамерцу кога је обавијестио о опструкцијама у тражењу несталих сарајевских Срба као кораку ка процесуирању одговорних.

– Како да ми објаснимо својој дјеци зашто нико није одговарао за злочине почињене против њихових дједова, бака, очева, мајки, браће, сестара, стричева, ујака, тетака, које нису имали прилику ни упознати. Како да ја објасним својој дјеци зашто нико није одговарао за то што је моја мајка, старица од 65 година, провела четири године у логорима – упитао је Мандић.

Filter 2019