Sat. Jun 25, 2022
ћирилица /латиница

Да ли је за великог државника потребна велика визија? Да ли иза успјеха неког народа мора да стоји велики вођа?

Извор: Недељник/Предраг Ј. Марковић

Често се питамо: какав треба да буде вођа који спасава свој народ? Какве су биле велике вође у прошлости? У тексту који је пред вама покушаћу да покажем да смо склони једној самообмани када посматрамо историјске великане. На временском хоризонту видимо “прошлости наше брод” (да обрнемо текст химне), на чијем правцу стоји неки човек. Вођа. Можда погрешно закључујемо да он води брод. Пре ће бити да тог вођу све са бродом носи страшни талас историје којим нико не може да управља.

Толстој је, рецимо, одбацивао улогу појединца у историји. Он супротставља Наполеона, симбол моћног појединца за кога се веровало да вуче дизгине историје, и Кутузова, човека који наизглед пасивно прихвата догађаје, а заправо следи дух војске и народа. Наравно да нас Лав Николајевич лако убеди својим блиставим даром у ову своју идеју.

Замка је у томе што су многи кроз историју веровали да баш они познају “душу народа”, да су само они препознали намеру Провиђења. Друго питање је: да ли је за великог државника потребна велика визија? Како је то ишло кроз историју? Да ли велики народи рађају више великих предводника? Да ли је тачна она Његошева “Из грмена великога лафу изаћ трудно није. У великим народима генију се гњездо вије”. Било је случајева и када су сасвим недостојни људи грабили кормило највећих народа. Најзлогласнији такав пример је Хитлер, потпуна незналица и човек са дна друштвене каце. Али и човек са визијом, коју замало није остварио. За његовог вакта Немачка је створила вероватно најбољу војску свих времена. На крају је та војска пропала између осталог и што се у времену одлуке повиновала вољи једног дилетанта и лудака.

Прави победник тог, највећег рата у историји био је Стаљин. Човек за кога је у младости било тешко рећи да ли је мафијаш или револуционар. Неугледни бирократа који контролише партијски и државни апарат док се интелектуалци раскошног ума као Троцки и Бухарин исцрпљују у бескрајним расправама. Због Стаљина је дотле скромна титула генералног секретара постала главни положај у комунистичким партијама. За разлику од Хитлера, Стаљин је у одсудном тренутку пустио искусне војсковође да воде рат. Тиме је исправио своју грешку с краја тридесетих када је огроман број високих официра послао у гулаге. Међу победничким вођама је на врху био Черчил, а мало ниже и Тито.

Черчил је довео Британију до “најславнијих сати” (the finest hours), како је сам рекао у свом чувеном говору из 1940. године. Тај блистави говорник и велики државник је тешко поражен на првим послератним изборима. Поразио га је сиви чиновник, Атли. Он је обећао више друштвене правде и једнакости. Атли је створио британску социјалну државу. Британци су правилно одабрали једног вођу за рат, а другог за мир.

Неке вође су неправедно у сенци. Линдон Џонсон је водио Америку кроз време најдубљих промена средином шездесетих. Заувек је остао у сенци Кенедија. На Џонсона је највећим делом пала срамота Вијетнамског рата, који је започео у време Џона Кенедија. Који је пак остао симбол пробуђених, а неостварених нада и обећања. Нешто као Михаило Обреновић и Зоран Ђинђић у нашој историји.

Варљив је историјски усуд вођа. Тито је у данима своје светске славе био најпознатији регионални, можда и европски државник. Доказ за његов глобални углед је и његова сахрана, која се претворила у неформални самит скоро свих светских државника. Његова блистава Југославија формално је нестала десетак година после његове смрти. У стварности, она није била јединствена држава већ од почетка седамдесетих. У исто то време, Тито је изгубио сваку стварну власт, тврде Дејан Јовић и други истраживачи. За то време, неупадљиви Енвер Хоџа, кога су југословенски комунисти довели на власт, створио је трајније наслеђе. Албанија не само да постоји као јединствена држава, а да више није играчка својих суседа као пре Другог светског рата, него се нада озбиљном проширењу ка истоку. Свакако је на дуже стазе највећи регионални политичар Ататурк. Иако је Ердоган начео његово секуларно наслеђе, ипак Мустафа Кемал-паша и даље заслужује надимак “отац Турака”.

Да ли иза успеха неког народа мора да стоји велики вођа? Скандинавци су листом најуспешнији народи на свету. Па опет мало ко на југу зна ко су њихове вође. Може се рећи да су то земље са тако чврстим и снажним институцијама, које су отпорне на сваку кадровску промену. Рецимо, када је Финска, земља са најбољим школским системом, почела своје образовне реформе, све партије су се обавезале да не мењају тимове који се баве тим послом. Да ли бисмо ми побољшали своју администрацију ако бисмо увезли скандинавске чиновнике, па и руководиоце? Већ знамо одговор на то питање и он је, нажалост – не. Чак и у БиХ, а поготово на Косову, скандинавски функционери разних међународних организација су се често и брзо прокрали. То показује да средина вуче, надоле или нагоре.

Ипак је Скандинавија и по овом питању, као и у свему, изузетак. Знамо и из фудбала, да вођа ипак значи. Видели смо шта се дешава када дође добар селектор. Видели смо да и у земљама које имају врло снажне институције, вођа ипак даје општи тон, поготово на светској сцени. Добар пример за то су САД, које су изгубиле много угледа због Доналда Трампа и његовог стила вођења пре свега спољне политике. Додуше, Бајден је наставио да брука своју земљу, посебно после понижавајућег бекства из Кабула. Иако Бајден има деценије радног искуства у најважнијим државним институцијама своје земље.

Јасно је да у овој причи о вођама није реч само о онима на самом врху. Треба размишљати о каквоћи вођства на свим нивоима и у свим областима живота. Вероватно успех вође зависи од врлина следбеника. Наша историјска искуства се разликују од једног до другог времена. Нашу модерну државу су створили преки Карађорђе и лукави Милош. Данашњи полуписмени људи се теше причом о неписменом Милошу. Књаз је имао људе који су му читали светске новине, и терао их је да одговарају на сваки напис о Србији у европској штампи. Највише му је читао први српски новинар и уставотворац Димитрије Давидовић, док се нису завадили. Упркос страшним свађама и увредама, Милош је скоро непрекидно финансијски подржавао Вуков рад. Административне положаје су у Краљевини Србији, па и у Југославији, заузимали врхунски школовани људи. Прво погледајте где су службовали Андрић, Црњански, Дучић, Растко Петровић, Милан Ракић и Винавер. Онда погледајте данашње дипломате на њиховим местима. При томе, ови први (не ови садашњи), нису отишли у дипломатију као велики писци. Они су пре свега били државни чиновници, који су писали у своје слободно време.

Што се квалитета вођства тиче, комунисти су оклеветани. Причало се о полуписменим генералима који су постајали директори или министри. То није било сасвим тако. Прво, комунисти су веома поштовали образовање. Они су сматрали да је њихова идеологија научни поглед на свет и подстицали су учење у свакој прилици, од робије до шуме. Титови кадрови су били најбољи могући људи проверени у екстремним условима као што су робијашнице и/или герилски рат. Што се послератних предузећа тиче, ако је генерални директор био партизан, технички и финансијски су били стручњаци, често бивши власници. Осим тога, бити на челу бригаде или дивизије у рату превазилази као искуство сваку високу школу менаџмента. Нису случајно ратни ветерани веома цењени руководиоци корпорација у САД. Касније су комунисти ишколовали милионе људи. Најбоље кадрове су неговали од седамнаесте године живота, када се улазило у Партију. Дакле, нетачно је рећи да је неко морао да буде партијац да би био на положају. Партија је имала милионе чланова, сама књижица није била довољна.

Пропаст Титовог режима је обележило протеривање школованих и младих кадрова почетком седамдесетих и враћање на тада већ застареле и остареле Титове ратне другове. Тада се опет почела наглашавати морално-политичка подобност као услов за боље послове. Чак и тада су у Титовом кабинету радили врло стручни људи. Неко од њих је Тита обавестио о новој социолошкој теорији у свету, коју је код нас заступао Мирослав Печујлић. Маршал и доживотни председник се у једном интервјуу критички осврнуо на ту теорију. Са сетом се сећамо таквих кабинета.

СПС је дуго имао добре и искусне кадрове из времена социјализма. ЈУЛ је почео да доводи чудне ликове који нису били из традиционалног социјалистичког естаблишмента. СПО је додао нову димензију у постављање недоличних људи на високе положаје. Њихова кадровска политика наликовала је оним чудним скаламеријама које су посејали по београдским крововима. ДОС је неспреман добио на располагање огроман државни апарат, који је било тешко попунити. Већина партија чланица ДОС-а су имале малобројно, збрда-здола покупљено чланство. Неки пут буквално са улице, јер је једино радно искуство појединих функционера било вођење демонстрација. Неке партије су веома прецењивале своје кадровске капацитете, као она експертска странка коју је предводио магистар. Ни двадесетак година касније, не можемо рећи да држава Србија има нарочито пробране кадрове.

Непотизам и клијентелизам су традиционалне бољке свих медитеранских и блискоисточних друштава. Прва реч је настала од латинске рећи за нећака. У Србији су разна чељад, нећаци, унуци, кумићи, шурњаје, свастике и остала својта напунили све институције, од науке и културе, до предузећа. Клијентелизам је можда још гора појава. Реч је настала у старом Риму и означавала је следбенике римских политичара – клијентелу. Политичари су их хранили, појили, онима јачима су давали положаје и послове, а клијенти су гласали за њих. Добар пример клијентелизма налазимо у првом делу „Кума”. Дон Вито помаже посластичару и погребнику, а они му после враћају услугу. Посластичар је направио торту. Типичан клијент вође у нашем региону не зна да направи ни колач од блата. Зашто га вођа бира? Ту је на делу тзв. Калигулин принцип. Поставићу коња у Сенат, тј. скупштину, или у САНУ, или на Универзитет, али ће сви знати да је то мој коњ, па ће га зато уважавати.

Вратимо се на почетну метафору историјске буре. Вељко Лалић и ја волимо Талеба, творца теорије о црном лабуду, неочекиваној и непредвидивој појави. Такви црни лабудови су економске кризе и ратови, као и све друге историјске непогоде. Талеб каже да ниједна историјска невоља не може да се предвиди, да ниједан одговор на било коју историјску муку не може да се унапред испланира. Он се залаже за робустан одговор. Шта, у складу са том теоријом, треба да ради онај вођа на кормилу брода у историјској непогоди? Да пркоси олуји не може. Капетан лађе у урагану не зна тачно одакле ће доћи ударци ветра и дивовски таласи, нити колико ће невреме трајати. У романима о поморском животу добар капетан и/или кормилар сачувају лађу само ако умеју да вешто дочекују ударе ветра и таласа, да окрећу брод, да тачно на време разапињу и свезују једра, да раде све што могу да им брод остане на површини. Што би Талеб рекао, да имају робустан одговор, да помогну свом броду да се не распадне под ударцима историјског невремена.

Немам одговор на питање с почетка текста. Историјски пљускови ми магле поглед на људе на прамцу нашег брода у прошлости. Не знам како треба да изгледа тај добар вођа, али кроз време одјекују гласови сложне и добре посаде. Можда да талебовски закључимо, брод ће спасти онај вођа који зна да брзо и тачно одговори на ударац урагана/историје. И кога подржавају добри следбеници, “морнари”. Ако уместо добрих сарадника има коње, нама и њему неће помоћи ни Свети Никола.

Filter 2019