Нема ту евентуално: Како је Пикси промијенио наратив или хронологија лептировог лета

Извор: Недељник/У.Јовичић

Фудбалска репрезентација Србије пласирала се на Светско првенство које ће се крајем 2022. године играти у Катару. “Орлови” су до Катара дошли директно, не преко баража, освојивши 20 бодова у групи. Победивши, у недељу увече, на изненађење читавог света, Португал у Лисабону, 1:2. И то после преокрета.

Ова кампања репрезентације Србије, од доласка Драгана Стојковића Пиксија, од почетка је представљена јавности као “all in” људи који одлучују. И кроз постављање Пиксија на место селектора и кроз његов приступ, храбре изјаве и кроз резултате напослетку.

Било је све или ништа и на крају смо добили све, када се са ивице петерца Александар Митровић по ко зна који пут поклонио у вечност.

Недељник је под шифром “ефекат лептира” објавио серију текстова о Пиксију и репрезентацији, а сви ће они, на једном месту, хронолошки послагани, бити увод у причу коју су синоћ, о правом ефекту лептира и поништавању свих закона физике и судбине, исписали репрезентативци Србије.

Чекајући новог селектора, нови Савез, нови фудбал

Први новембар 2020. и последња Тумбаковићева утакмица на клупи репрезентације

У среду увече, репрезентација Србије спустила је завесу на свој (не)учинак у Лиги нација. Постоји, у читавој ствари, и једна добра вест, за све оне који и даље воле националну селекцију и којима је пораз од Шкотске и апстинирање од Европског првенства тешко пало: до марта наредне године, више од три месеца, неће бити “окупљања”.

А до тада ће већ неко, ваљда, преузети кривицу, и Србија ће имати новог селектора. Вероватно, судећи по изјавама председника Александра Вучића, и нову гарнитуру на челу Фудбалског савеза.
Ко би могао да седне на, како се то говорило у срећнија времена, ужарену клупу? Ону од које су, у последње време, сви стручњаци са репутацијом бежали…

Ево кратког прегледа кандидата.

Пауновић: Прва жеља већине је Вељко Пауновић. Био је светски првак са омладинцима, има ауторитет код играча, репутацију међу грађанима, има неопходну културу понашања, тешко ће му било ко пронаћи неку аферу… Међутим, чини се да је срећан у новој причи коју је започео у Редингу.

Милојевић: Владан Милојевић, бивши тренер Црвене звезде, који ради у Саудијској Арабији, вероватно је један од тренера који су својим постигнућем у последњих неколико сезона највише заслужили клупу репрезентације. Међутим, питање је да ли ће основни критеријум бити стручност.

Николић: Ако би тако било, не би мале шансе имао ни Марко Николић, који тренутно предводи Локомотиву из Москве у Лиги шампиона. Ипак, његов ангажман не делује реално, с обзиром на околности под којима је морао да напусти клупу Партизана након освојене титуле.

Асови: Да ли је време за Славишу Јокановића? Њему не мањка ни стручности, ни искуства, ни ауторитета… Или је сада прилика да се понуди друга шанса – и за њега и за нас – Синиши Михајловићу? Жели ли Пикси на клупу? Уговор са Кинезима му траје и даље, али је слободан и без ангажмана одмара се у Мајамију.

Лалатовић: Кулоарске приче – а нису се мало пута показале тачним – као једног од фаворита истичу Ненада Лалатовића. Човек који је својим радом у домаћем првенству померио границе упорности, није неко у кога навијачи имају поверење, нарочито након неуспешне епизоде са младом репрезентацијом.

Нови селектор: Ефекат Пиксија или “теорија хаоса српског фудбала”

Крај фебруара 2021. и постављање Драгана Стојковића Пиксија на место селектора репрезентације Србије

Када је додирне врхом копачке, промени смер кретања Земље око Сунца и нема одбрамбеног играча ком се не заврти у глави. Покуша тај јадни човек који брани свој гол да се сети првог Њутновог закона и оне приче о томе да једно тело остане да мирује све док га друго тело не примора да се помери, али пре него што разуме ко је он у тој причи, Пикси га је већ “приморао да се помери”. Дриблинг из оног најплићег џепа на џинсу из Трста, а иза леђа одбране небрањена вечност. И онда следи лекција о томе да је “убрзање тела сразмерно сили која на њега делује”, док лопта цепа мрежу.

Драган Стојковић Пикси није професор физике, иако тако изгледа на почетку овог текста. Био је играч чија је магија саставни део свих закона којима покушавамо да објаснимо стварност, и то онај део закона који заувек остаје необјашњив.

Данас је Пикси нови селектор фудбалске репрезентације Србије, а његово постављење на једну од најважнијих функција у српском друштву, евоцирало је бројне успомене на период када је по терену летео као лептир.

“Ефекат лептира је термин кориштен у теорији хаоса, који описује како мале варијације могу да утичу на огромне и комплексне системе као што је, рецимо, време.”

И много година након што је завршио фудбалску каријеру, Пикси се и даље уклапа у бројне физичке законе.

Теорија хаоса звучи као саставни део статута Фудбалског савеза Србије. Организација чији је председник протекле недеље повезиван само са једним сегментом фудбалске игре – псеудонавијачким – мало је тога урадила системски и са прецизном динамиком током последње деценије. Када смо играли лепо и побеђивали, савезни прваци су били незадовољни личним односом са селектором; када смо губили редом и од свих, вапили су за победама; када смо побеђивали, смењен је селектор јер нисмо играли лепо. У последњој епизоди играли смо ружно, кукавички и изгубили. На том пређеном путу, ако је и било икаквог поверења у Савез, потпуно је изгубљено, а једини континуитет је хаос.

Довођење Драгана Стојковића на место селектора управо би могло да представља ефекат лептира – мали корак који би могао да промени један “комплексан систем”.

Пикси је био играчки ауторитет и свако сећање на његове легендарне партије – двоструко понижење Зубизарете, играње са Аргентином, голови за репрезентацију и онда када су сви говорили да је “матор и потрошен” – изазива поштовање код свих оних који су се толико пута разочарали.

Ако је Пикси доведен да би оживео екипу, прокрвио тим и “створио култ репрезентације”, онда је ова одлука потпуно логична. Једини проблем је у томе што ова екипа нема проблем са мотивацијом. Више не постоје проблеми са жељом, са трчањем, није у питању спремност на жртвовање. Ова генерација трчи више од противника, спремна је да се побије, иде главом на отворену копачку ривала. Овога пута ствар је систему игре који недостаје.

Дакле, Пиксијев задатак биће да направи промене у начину на који екипа игра, да уведе механизме у игру који ће омогућити да се напречац скупљени играчи, уморни од клупских обавеза и ненормално густог календара, лако уклопе. Мораће да ради на томе да механизми постану устаљени и да играчи поверују да су играјући на тај, Пиксијев начин, способни да побеђују.

Звучи једноставније него што заправо јесте. Нарочито јер Драган Стојковић играч и Драган Стојковић тренер немају исте референце у биографији. Са клупе је водио Нагоју и Гуангџоу, а злонамерни кажу да ће се одлично уклопити у репрезентацију “купљену код Кинеза”.

Квалификације које су пред нама показаће нам каква је заправо тренерска филозофија Драгана Стојковића. И у томе је трик. Тек након што седне на клупу, ми ћемо имати прилику да сагледамо како Пикси схвата фудбал и какав је његов приступ игри. Много боље од тога знамо какав је као председник Савеза или клуба јер је по завршетку играчке каријере годинама обављао те функције. И то није први пут.

Немали број великих играча у српском фудбалу има статус “спавача”, па тако прелазе са једне на другу или трећу функцију. То у одређеним случајевима не мора да буде лоше – Саво Милошевић је након директорских места постао тренер и његов Партизан играо је добро. Пиксијев пут не уклапа се потпуно у тај калуп, али је сага око његовог довођења као из савезног калупа старог деценијама.

Пикси је током читаве своје играчке каријере био спасилац. И са Марадоном на терену знао је да буде играч утакмице. На Пиксија спасиоца кладили су се они који су га поставили на место селектора.
Јер и један потез крилима лептира може да промени комплексне системе – није то закон физике, иако личи, већ теорија хаоса српског фудбала.

Пикси је Пикси, Митар је већ легенда

Крај марта 2021. и победа против Ирске и “није прешла” против Португала

Ако смо долазак Драгана Стојковића Пиксија на клупу репрезентације Србије окарактерисали као ефекат лептира, подсећајући се какав је Пикси лептир био на терену и надајући се да ће једна мала промена довести до значајних ефеката, како то физика тврди, онда је његова прва селекторска епизода била само доказни оглед тих речи.

Србија је урадила све што никада до сада није, или је чинила ређе него што би требало и што смо се надали – преокренула је резултат против екипе слабије од себе, није изгубила против екипе много јаче од себе, имала је и срећу и судијску наклоност, а онда је рутински победила у утакмици у каквој је рутинска победа увек била само пусти сан.

А “једина” промена коју је Стојковић у ствари направио, била је промена става – бити незадовољан бодом, веровати у победу и када губиш два према нула на полувремену против шампиона Европе.

Тако је после прве Пиксијеве селекторске епизоде, прича о “ефекту лептира”, добила фудбалски епилог, сличан физичком епилогу.

Једина ствар коју Пикси није морао да мења, дословце једини детаљ за који смо прижељкивали да се не промени, јесте Александар Митровић. И жеља нам је услишена. Ако смо већ овако дубоко загазили у поља физике, можда би теорија релативитета могла најбоље да послужи за оно што је Александар Митровић, центарфор репрезентације Србије, урадио у свим годинама за нама, па и у последње три утакмице.

Све је у фудбалској репрезентацији Србије релативно, само његова форма, његов приступ и квалитет игара нису. То је константа. Начин на који Митровић игра за Србију не мења се “у зависности од кретања и положаја посматрача”. Ко год да је на месту председника Савеза, у селекторској фотељи, на левом или десном крилу, Митровић игра тако да последњих пет минута утакмице не може да стоји на ногама – добија батине, бије као интервентна бригада, гради се, чупа, трчи као суманут и оно најважније, даје голове.

Пре ове последње репрезентативне епизоде дао их је 36 на 61 утакмици. А онда је као резерва ушао на терен против Ирске и направио дармар, на свој начин. Прво је са више од 30 метара, лобовао ирског голмана, постигавши најлепши гол наше репрезентације у 21. веку, а затим је пар минута касније, скочио метар више од својих чувара и главом лопту сместио у мрежу. Лопту у мрежу, а себе поред Бобека на првом месту вечне листе стрелаца. Против Португалије, гол је био суђен.

И постигао га је на почетку другог полувремена, био је, као и увек, на правом месту, у право време и урадио праву ствар. Погледао је у небо уз осмех, а после утакмице, пред камерама, заплакао од среће.

Најбољи стрелац у историји нашег националног тима.

Ма где је тај кулоар?

Убачена мајска епизода о потенцијалном председнику ФСС. Колико је само пута нека оваква епизода покварила читаву причу српског фудбала

Замислите како би без везе било да смо се пласирали на Европско првенство у фудбалу. Прво, играчи би право после клупских обавеза морали да се одвезу на припреме репрезентације, онда би наш национални тим играо на турниру који се зове ЕУРО 2020, а игра се 2021. године и на крају не бисмо имали прилику да видимо како ствари стоје у Фудбалском савезу Србије.

Еурека. Ни сада немамо прилику да видимо како ствари стоје у Фудбалском савезу Србије.

Осим што је прекршен “закон ћутања”. Са свих страна стижу информације које почињу са “прича се”. Причају и они који су компетентни, и они који су обављали функције у Савезу па мисле да су тиме стекли компетенције, и они који не желе ни да се направе да знају о чему причају.

Није јасно објашњено ни шта се десило са Марком Пантелићем, да ли је у питању “пуч”, или је у питању грешка којом је Пантелић и постао в. д. председника, ко је прекршио статут и кључно питање из интернет мимова: где је печат?

Да је репрезентација отишла на ЕУРО, данас би приљежни новинари покушавали да напишу текст о томе ко је у паузи између тренинга држао цигарету, ко је нерасположен, а ко је најбољи у “Мафији”.

Овако имамо прилику да се играмо других друштвених игара.

Рецимо, појаве се сви који су кроз причу споменути претходних дана у вези са фотељом председника Савеза и у камеру изговоре: ја сам тај и тај и ја сам будући председник Фудбалског савеза Србије.

Био би пред том камером велики ред. Чекали би на свој тренутак у кадру и Митар Мркела, ког је наводно предлагао Звездан Терзић, и Небојша Лековић, ког је наводно предложио Драган Стојковић Пикси, и Расим Љајић, ког је наводно предложио Расим Љајић.

Коме бисте поверовали? Који су квалитети неопходни за место председника Фудбалског савеза Србије? Шта је његова главна улога? Који су тренутни циљеви “српског фудбала”? Постоји ли визија, рецимо, како да изгледа тим и ко да га води на ЕУРО 2028. године?

У овом тренутку није познат ни “вођа пута” на турнеју у Јапану, а питање је да ли постоје дефинисани одговори на било које од ових питања.
Или би игра, када су већ критеријуми нејасни, могла да буде музичке столице.

Сви кандидати се врте укруг, ми сви гледамо у њих, а музика туче у позадини.

“Весели се, српски роде, српски роде до слободе…”, стоп, један мање.

“Ја сам рођен тамо доле где протиче Дрим…”, стоп, још један мање.

“Још сам исти, јачи него икад, ал’ се не хвалим…”, стоп, још један.

Ко би остао да стоји када би се истрошиле све популарне песме у српском фудбалском свету?

Можда би одговор на то питање требало да се односи на то ко у ствари те столице извлачи. Као и у претходној игри – ко дели папириће и ко заправо зна ко ће постати нови председник ФСС?

Можда ће, како и доликује, то бити одлучено на демократским фудбалским изборима…

А замислите како би без везе било да смо се пласирали на Европско првенство у фудбалу. Причали бисмо о томе ко је нерасположен, ко пуши и пије на припремама, а ко је најбољи у “Мафији”.

Нема ту евентуално: Пикси је опет, на срећу, био у праву

Садашњи тренутак. Јутро понедељком које није ружно, а новембар је, а загађење је и магла је и коронавирус не одлази. И опет је баш лепо. Најлепше.

“Лисабон се променио последњих година, у свести својих грађана пробудио је нову снагу која га је извукла из обамрлости у коју је потонуо. У име модернизације дижу се бетонски зидови на древним рушевинама, мења се изглед његових брежуљака, његови крајолици, кутови гледања.Но дух Лисабона остаје, а управо тај градове чини вечнима. Обузет лудом љубављу и божанским усхитом толико својственим песницима, Цамőес је једнога дана записао да је Лисабон краљевић међу градовима”.

Тако је Жозе Сарамаго завршио своје љубавно писмо једном граду. Да је са тим писмом сачекао коју деценију, рецимо до недеље увече, могао је као једну од нових знаменитости града описати оно што се догодило на стадиону Луж, поред десне аут линије, око 22.50.

Један други Краљевић, у белој кошуљи која му никад није била припијенија за стомак – до кошуље је, немој неко да помисли да је до стомака – раширио је руке и развукао, али не превише, шеретски осмех.

Драган Стојковић Пикси знао је да буде играч утакмице иако на истом терену у исто време игра Марадона, знао је све са лоптом, знао је дуго где ђаво спава, а сада је показао и да зна шта говори. Шта говори и кад се само смеје, без речи.

Говори: “Да, ја сам био у праву, драги моји”.

И још каже: “Да, опет сам вас предриблао, опет сте мислили да ће ми ова лопта побећи, па вам се провукла кроз ноге и помутила памет”.

Да, опет је, истину Пикси говори када се смеје без речи, био у праву.

Прошло је годину дана од 18. новембра када је у Београду Србија петардирала Русију и испратила Љубишу Тумбаковића са клупе репрезентације. Прошло је осам месеци од 20. фебруара када је потврђено да ће Пикси бити нови селектор. Прошло је седам месеци од кад смо први пут одиграли и лепо за око и лепо за семафор.

Толико је било потребно Стојковићу да покаже да је био у праву, али не само да би по ко зна који пут био вољен и хваљен и кован у звезде.

Него да бисмо коначно променили наратив – ту офуцану реч – о српској фудбалској репрезентацији. Не, није истина да се ова генерација не труди, не трчи не бори. То није истина већ пар година. Не, није истина да ова репрезентација нема квалитет и није тактички обучена. Многи од њих су и од почетка ове сезоне показали колико су заправо доби. Ни то није ново. Не, није истина да они и ми, такви какви смо, треба да се задовољимо нечим мањим од победе, нечим мањим од целог плена.

Е то је новост.

То да “нема евентуално”, него “морамо да победимо” и “морамо да идемо на Светско првенство” јер “тамо припадамо”. То је нови наратив и то је нешто што је Драган Стојковић Пикси, када је замахао својим крилима лептира, коначно променио.

Александар Митровић, најбољи стрелац у историји репрезентације Србије, само је урадио оно што најбоље зна. Душан Тадић, капитен Ајакса и први мајстор фудбала тог кова још од Пиксија, такође је радио најбоље шта зна. И Сергеј Милинковић Савић, најбољи везни Серије А. И сваки други играч, поименце.

А радили су оно што најбоље знају јер су коначно поверовали у тај нови наратив – да им припада све што могу да досегну, све што могу да предриблају, све што могу да победе.

И у Љутице Богдана и у Лисабону и у Катару. Где год Пикси рашири руке, развуче осмех који све говори и тако постане знаменитост, по ко зна који пут.

Има само један штос у читавој овој хронологији.

Лептир који је изазвао овакав ефекат тврди да на Лужу нисмо видели последњи чин.