Sun. Nov 28, 2021
ћирилица /latinica

Šta je Dostojevski pisao o Srbima?

Izvor: RTS OKO

Povodom 200 godina od rođenja F.M. Dostojevskog: Odlomci iz “Dnevnika pisca”. (Odlomci preuzeti iz knjige Dnevnik pisca, u izdanju IRO Partizanska knjiga iz Ljubljane iz 1982 godine, u prevodu Mirka Đorđevića)

Ja sam dobijao pisma iz Srbije, i razgovarao sam s ljudima koji su dolazili otuda, i posebno sam zapamtio pismo jednog mladog Rusa koji je tamo i ostao, koji s ushićenjem piše o Srbima, ali koji negoduje zato što u Rusiji ima ljudi koji misle da su Srbi kukavice i egoisti. Ovaj oduševljeni ruski emigrant čak nalazi i opravdanje za ono dobrovoljno sakaćenje koje su srpski vojnici vršili nad sobom dok su bili u jedinicama Černjajeva i Novoselova: to je, vidite, do te mere narod nežna srca, taj narod voli svoju “kuću” gde je svako ostavio suprugu, decu, sestre i braću, oca i majku, verenicu, konja i psa, da svako od njih ostavlja sve, sakati sebe, odseca svoje prste samo da bi bio nesposoban za službu, samo da se što pre vrati svome milom gnezdu!

F. M. Dostojevski 1876.

F. M. Dostojevski 1876.

Godine 1875, Hercegovačkim ustankom i nizom drugih pobuna protiv otomanske vlasti na Balkanu otvara se tzv. Velika istočna kriza a u fokus evropske javnosti dospeva sudbina hrišćanskog stanovništva na otomanskom Balkanu. U Rusiji se tada javlja dobrovoljački pokret i početkom Prvog srpsko-turskog rata 1876. hiljade ruskih dobrovoljaca predvođenih generalom Černjajevim dolaze u Srbiju, o čemu govori tekst Alekseja Timofejeva „Ruski general u srpskoj vojsci: Mihail Černjajev i 4.303 ruska dobrovoljca”, objavljen na portalu OKO magazina. Među intelektualcima koji su podržali generala Černjajeva i slovensku borbu protiv osmanskog ugnjetavanja bio je i Fjodor Mihajlovič Dostojevski, o čemu je pisao u svom „Dneviku pisca”. Iz  „Dnevnika pisca” za 1876. i 1877. objavljujemo odlomke u kojima pisac govori o Istočnom pitanju, odnosu Rusije prema balkanskim Slovenima, o Srbima i generalu Černjajevu.

1876  

ISTOČNO PITANJE

Istočno pitanje! Ko od nas u toku ovog meseca nije proživeo mnogo neobičnih uzbuđenja, koliko je samo bilo nagađanja i rasprave po novinama! I koliko zbrke u nekim glavama, koliko cinizma u nekim sudovima, koliko iskrenog uzbuđenja u nekim srcima – kako je samo kolala krv u žilama nekih ljudi! Jedno je tačno: nemamo se čega plašiti, iako je bilo mnogo onih koji su pretili strahom. Teško je i zamisliti da bi u Rusiji moglo da bude mnogo kukavica. Ima u nas kukavica s predumišljajem, to je istina, ali oni su se, izgleda, prevarili u vremenu; sada je čak i njima kasno da budu kukavice, i ne ide im u račun: uspeha neće imati. No, i kukavice s predumišljajem, naravno, znaju granice svoje moći, neće ni oni sada zahtevati da se Rusija nečasno ponaša, kao što je u stara vremena car Ivan Vasiljevič Grozni, šaljući izaslanstvo Stefanu Batoriju zbog pregovora, govorio svojim poslanicima: neka podnesu, ako je potrebno, i batine, samo neka mir izdejstvuju. Rečju, javno mnjenje se, izgleda, već formiralo, i ono nije spremno ni na kakve batine u ime mira.  

Srpski knez Milan i crnogorski knez Nikola, uzdajući se u Boga i u svoje pravo, krenuli su protiv sultana, i kad se ovi redovi budu čitali u novinama – biće poznata, može biti, i neka vest o sukobu, o nekoj značajnijoj bici. Stvari će sada krenuti brže. Kolebljivost i sporost velikih država, diplomatska vrdanja Engleske koja je odbila da prihvati rezolucije berlinskih konferencija, zatim revolucija koja je odjednom buknula u Konstantinopolju – praćena besom muslimanskog fanatizma – i, na kraju, maltretiranje šezdeset hiljada miroljubivih Bugara – staraca, žene i dece od strane bašibozluka i Čerkeza – sve je to odjednom razbuktalo i pokrenulo rat.

Srpske vojskovođe u Srpsko-turskom ratu 1876, ilustracija iz

Srpske vojskovođe u Srpsko-turskom ratu 1876, ilustracija iz “Srbadije”

Sloveni imaju velike nade. Oni raspolažu, ako uračunaju sve njihove snage, zajedno oko sto pedeset hiljada vojnika, od čega tri četvrtine regularne vojske. No, što je najvažnije, oni imaju duha: oni idu u borbu verujući u svoje pravo, uvereni u svoju pobedu, dok u Turaka, bez obzira na njihov fanatizam, vlada veliki haos, pometnja, i neće biti ništa čudno ako se taj haos i ta pometnja već u prvim sukobima pretvore u panični strah. Izgleda da se može već tvrditi da će Sloveni sigurno pobediti, samo ako ne bude mešanja od strane Evrope. Odlučeno je, kao što se zna, da se Evropa ne meša, ali teško je reći može li u sadašnjoj evropskoj politici nešto da bude čvrsto i sigurno. S obzirom na ovaj veliki problem koji se otvorio, svi nekako odlažu poslednju odluku, svi nešto čekaju.

Čuje se, međutim, da savez triju istočnih država traje, nastavljaju se i lične veze trojice vladara, tako da je nemešanje u poslove Slovena s te strane zasad. sigurno. Usamljena Engleska traži saveznike: hoće li ih naći, to je pitanje. Ako i nađe nekog saveznika, to, izgleda, neće biti Francuska. Rečju, cela će Evropa posmatrati borbu hrišćana i sultana, ne mešajući se u sve to; no… zasad samo, do prve prilike… do podele nasleđa. Ali, hoće li biti mogućno to nasleđe? I još, hoće li uopšte biti nekakvog nasleđa?

Ako Bog podari Slovenima uspeha, do koje granice će taj uspeh dopustiti Evropa? Hoće li ona dozvoliti da se s postelje obori potpuno bolestan čovek? Ovo poslednje je veoma teško zamisliti. Neće li, naprotiv, ponovo, posle novog i pobedničkog konzilijuma, odlučiti da ga opet leče? Tako se može desiti da napori Slovena, čak i u slučaju veoma velikih uspeha, budu nagrađeni samo beznačajnim palijativima.

Srbija je izašla na bojno polje uzdajući se u svoju moć ali, razume se, ona zna da njena sudbina konačno zavisi, i u celini, od Rusije, ona zna da samo Rusija može da je sačuva od propasti u slučaju velike nevolje – ona zna da će joj Rusija svojim ogromnim uticajem pomoći, u slučaju uspeha, da sačuva maksimum dobitka. Ona sve to zna i nada se u Rusiju, ali zna, takođe, i to da Evropa sad gleda na Rusiju s pritajenim nepoverenjem, zna da je situacija u vezi s Rusijom zabrinjavajuća. Rečju, sve je još pred nama, no kako će, međutim, postupiti Rusija?

Je li to uopšte pitanje? Za svakog Rusa, to ne može da bude i ne bi trebalo da bude pitanje. Rusija će postupiti časno – to je ceo odgovor na pitanje. Neka u Engleskoj prvi ministar falsifikuje istinu pred parlamentom, iz političkih motiva, neka samo zvanično tvrdi da je istrebljenje šezdeset hiljada Bugara delo Slovena islamske vere, a ne bašibozluka i Čerkeza, neka mu ceo parlament to veruje zbog političkih motiva, i neka mu ćutke odobri takvu laž – u Rusiji ništa slično ne može i ne bi trebalo da se dogodi.

Neki će reći: može li Rusija u svakom slučaju da ide javno protiv svojih interesa? Ali, u čemu su ti interesi, ta korist Rusije? Korist po Rusiju se nalazi baš u tome što bi trebalo da pođe, ako je potrebno, i otvoreno protiv onoga što je njena korist, ona bi trebalo da bude spremna na žrtvu – samo da pravednost bude očuvana. Rusija ne sme da izneveri veliku ideju koju su joj zaveštali vekovi, i koju je ona neumorno sledila sve do danas. Ta ideja sadrži, između ostalog, i ideju o opštem jedinstvu Slovena, ali to jedinstvo ne sme da bude osvajanje i nasilje, nego služenje čovečanstvu.

Knez Milan Obrenović polazi u rat, 1876. godina

Knez Milan Obrenović polazi u rat, 1876. godina

I kada je to Rusija, i da li često, postupala u politici u interesu svoje neposredne koristi? Nije li ona nekoristoljubivo služila, u toku celog petrogradskog perioda svoje istorije, najčešće tuđim interesima, što bi trebalo da zadivi Evropu kad bi ona samo mogla da pogleda jasnije, a ne ovako kako sada čini – s nepoverenjem, mržnjom, i podozrivo. No, niko u Evropi ne veruje u nekoristoljubivost, ne samo u rusku nekoristoljubivost – svi su pre spremni da poveruju u lukavstvo ili u glupost. Ali, mi nemamo zbog čega da se plašimo njihovih prigovora: u tom hrabrom nekoristoljublju Rusije nalazi se sva njena moć, njena ličnost, da i tako kažemo, tu je budućnost ruske misije. Za žaljenje je samo to što je ta moć pokatkad usmeravana u pogrešnom pravcu.  

NEOBIČNO LETO ZA RUSIJU

(…) U novinama gotovo svi izražavaju simpatije prema Srbima i Crnogorcima koji su krenuli u borbu za oslobođenje svoje braće, a u društvu, pa čak i u narodu se grozničavo prati svaki uspeh njihovog oružja. Ali, Slovenima je potrebna pomoć. Stigle su i vesti, i izgleda da su potpuno tačne, prema kojima Turcima – iako tajno – veoma aktivno pomažu Austrijanci i Englezi. Uostalom, pomoć se daje gotovo otvoreno. Pomažu ih novcem, oružjem, opremom i ljudstvom. U turskoj vojsci ima mnogo stranih oficira. Ogromna engleska flota stoji usidrena pored Konstantinopolja… zbog političkih prilika ili, tačnije, za svaki slučaj. Austrija je već spremila veliku armiju – takođe za svaki slučaj.

Austrijska štampa je besna zbog pobunjenih Srba, kipi od besa i protiv Rusije. Valja imati na umu da Evropa sada, u ovom trenutku, gleda na Slovene ravnodušno samo zbog toga, naravno, što su i Rusi – Sloveni. Inače, ne bi se austrijske novine toliko plašile Srba čija je vojna moć ništavna u odnosu na austrijsku silu, ne bi ih ona poredila s Pijemontom…

I zbog toga rusko društvo valja opet da da pomoć Slovenima – razume se, makar u novcu i nekim drugim potrebama. General Černjajev je već javio u Petrograd da je sanitetska opremljenost cele srpske vojske neobično loša: nema lekara, nema lekova, slabo se neguju ranjenici. U Moskvi je Slovenski komitet uputio energičan apel celoj Rusiji za prikupljanje pomoći našoj pobunjenoj braći, i prisustovao je, u punom sastavu, uz učešće mnoštva naroda, svečanom molepstviju u hramu Srpskoga podvorja – molitvama da Bog podari pobedu srpskom i crnogorskom oružju. U Petrogradu novine počinju da donose adrese onih koji već šalju pomoć i darove. Taj se pokret, kako se vidi, širi bez obzira na tako zvanu “mrtvu letnju sezonu”. No, sezona je samo u Petrogradu mrtva.

(…) Ruski oficiri odlaze u Srbiju i tamo ostavljaju svoje kosti. Odlazak ruskih oficira i nekadašnjih ruskih vojnika u armiju Černjajeva je sve veći i nastavlja se sve više. Neki mogu da kažu: “To su izgubljeni ljudi koji kod kuće nemaju šta da rade, oni odlaze da bi nekuda išli, to su karijeristi i avanturisti”. Ali, ti “avanturisti” (prema mnogim i tačnim podacima) ne dobijaju nikakve novčane beneficije, u većini slučajeva su čak jedva imali sredstava da doputuju, mnogi od njih koji su još u aktivnoj službi su čak izgubili, privremeno doduše, dosta vremena, nisu na vreme otišli u ostavku. No – ne znam ko su sve ti ljudi; međutim, šta mi čujemo i čitamo o njima?

Oni ginu na desetine u bojevima, i vrše svoju dužnost junaka, na njih već počinje čvrsto da se naslanja mlada vojska pobunjenih Slovena, koju je stvorio Černjajev. Oni pronose slavu ruskog imena po Evropi, i svojom krvlju nas zbližavaju s braćom. Ta junački prolivena krv neće biti zaboravljena, nju će svi zapamtiti. Ne, to nisu avanturisti: to su ljudi koji svesno počinju novu epohu. To su pioniri ruske političke ideje, ruskih težnji i ruske volje koje oni oličavaju pred Evropom.

Došla je do izražaja još jedna ruska ličnost, ona se nametnula strogo, mimo, i čak nekako veličanstveno – to je general Černjajev. Vojne operacije su se dosad odvijale s promenjivom srećom, ali u celini – dosad je još prednost na njegovoj strani. On je stvorio armiju u Srbiji, pokazao je strog, odvažan i nepokolebljiv karakter. Osim toga, polazeći u Srbiju, on je rizikovao celokupnu svoju vojničku slavu koju je već bio stekao u Rusiji, pa prema tome rizikovao je i svoju budućnost.

U Srbiji je on, kao što je tek nedavno postalo poznato, pristao samo da prihvati komandu nad nekim jedinicama, i tek nedavno je bio imenovan i potvrđen u zvanju glavnokomandujućeg. Armija s kojom je on nastupio sastojala se od dobrovoljaca, mladih regruta koji dotad nisu videli pušku, od mirnih stanovnika koji su došli – ostavivši svoju ralicu. Rizik je bio ogroman, uspeh sumnjiv: to je bila istinska žrtva za veliki cilj. Stvorivši armiju, obučivši je, usmerivši je prema mogućnostima, general Černjajev je počeo da operiše hrabrije i odlučnije. Pošlo mu je za rukom da izvojuje veoma značajnu pobedu. U poslednje vreme je bio prinuđen da odstupi pred trostruko nadmoćnijim neprijateljem. Ali, on je odstupio sačuvavši armiju nerazbijenu, još snažnu, i na vreme, i uspeo je da zauzme čvrste pozicije koje “pobednici” nisu smeli da napadnu.

General Černjajev 1876.

General Černjajev 1876.

Ako se bude sudilo prema sadašnjem stanju stvari, general Černjajev tek počinje svoje glavne operacije. Njegova armija ne može da računa na pomoć ni s koje strane, dok neprijateljska armija ima izgleda da ojača u ljudstvu. Osim toga, politički razlozi srpske vlade mogu da mu budu smetnja, i to velika smetnja, da svoju nameru do kraja ostvari. Pa ipak, on se već postavio odlučno i jasno: njegov vojnički talent je neosporan, a po svom karakteru i po svojim stremljenjima iz dna duše on, nema sumnje, stoji na visini ruskih težnji i ciljeva. No, o generalu Černjajevu će još biti reči napred.

Karakteristično je to da je on posle svog odlaska u Srbiju stekao u Rusiji ogromnu popularnost, ceo narod zna njegovo ime. I tome se ne bi trebalo čuditi: Rusija shvata da je on počeo stvar koja se podudara s najboljim težnjama njenoga srca – on je svojim stavom posvedočio njene težnje pred Evropom. Ma kako se stvari budu odvijale ubuduće, on može da se ponosi svojim delom – Rusija će njega voleti i nikad ga neće zaboraviti.  

(…)

KOMBINACIJE I KOMBINACIJE

I, tako, u rešavanju istočnog pitanja dopuštaju se sve kombinacije osim one najjasnije, najzdravije, najprostije i najjednostavnije. I čak se može i ovako reći: ukoliko je neprirodnije rešenje koje se predlaže, utoliko ga brže prihvata javno mnjenje.

Evo, na primer, još jedne “neprirodnosti”: ističe se da “ako bi Rusija javno izjavila da će se ponašati nekoristoljubivo u Evropi, stvar bi bila brzo rešena i okončana”. No – blaženi oni koji poverovaše! Kad bi Rusija ne samo izjavila, nego i de facto pokazala, da nema koristoljubivih namera u Evropi, to bi bilo čak i gore, to bi još više zbunilo Evropu.

Pogledajte samo – da mi ništa ne uzmemo za sebe, da budemo samo “dobrotvori”, i da se povučemo nazad ne iskoristivši ništa, tako, tek samo da pokažemo Evropi našu nekoristoljubivost. Ali, za Evropu je to još gore! “Ukoliko im s manje koristoljublja činiš dobro, ukoliko im bolje dokažeš da ne posežeš za njihovom nezavisnošću – utoliko će ti oni više verovati, utoliko će ti predaniji biti, smatraće da si sunce, vrhunac, zenit, Imperija. Nije važno što će oni imati autonomiju i što neće biti tvoji podanici – oni će u duši osećati da su tvoji podanici, nesvesno će to priznavati, kao mimo volje”.

Masakr u Bataku u Bugarskoj 1876. slika Antonija Piotrovskog

Masakr u Bataku u Bugarskoj 1876. slika Antonija Piotrovskog

Evo, ta neminovnost priključenja Slovena Rusiji, makar u moralnom smislu, ranije ili kasnije, ne znam, ta tako reći prirodna zakonitost te, za Evropu užasne, činjenice, izaziva u nje košmar i budi velike bojazni za budućnost. Na njenoj strani je samo sila i kombinacije, na našoj strani su – prirodni zakon, srodnost, istina: kome pripada, prema tome, budućnost slovenskih zemalja?

Ali, postoji baš u Evropi jedna kombinacija zasnovana na potpuno suprotnom principu, i verovatna do te mere da će možda imati čak i neko značenje u budućnosti. Ta nova kombinacija je takođe engleskog porekla – to je, tako reći, popravljanje svih grešaka i neuspeha teorijske partije. Ona se zasniva na tome da bi Engleska trebalo hitno da usreći Slovene, ali tako da oni otada budu za večita vremena hulitelji i neprijatelji Rusije. Namera je da se odreknu Turaka, da Turke unište kao štetne i nesposobne ljude, i da se od svih hrišćanskih naroda Balkanskog poluostrva stvori jedan savez čiji bi centar bio u Konstantinopolju. Oslobođeni i zahvalni Sloveni bi, prirodno, trebalo da prigrle Englesku kao svoju spasiteljku i osloboditeljku, i ona bi im tada “otvorila oči što se tiče Rusije”. “Evo”, rekli bi tada, “to je vaš ljuti neprijatelj, ona je, pod izgovorom da brine o vama, jednako sanjala kako da vas proguta i kako da vas liši vaše neminovne i slavne političke budućnosti”. I, tako, kad se Sloveni budu uverili u lukavstvo Rusije, stvoriće odmah nov i snažan bastion protiv nje i – “Rusija neće videti Konstantinopolj nikad, neće joj oni nikad dozvoliti da tamo zaviri!”

Nešto lukavije i, na prvi pogled, nešto preciznije je teško zamisliti. Što je najvažnije – sve je prosto, i zasniva se na postojećem faktu. O tom faktu sam već govorio i ranije, onako uz put. Fakt se sastoji u tome što se među nekim delovima slovenske inteligencije, u nekih viših predstavnika i vođa Slovena, stvarno može sresti pritajeno nepoverenje u ruske ciljeve, i odatle i izvesno neprijateljstvo prema Rusiji i Rusima.

O, ja ne govorim o narodu, o masama. Slovenskim narodima, Srbima, Crnogorcima – Rusija je još sunce, ona ostaje njihova nada, njihov prijatelj, majka i zaštitnica, njihova buduća osloboditeljka! Ali, slovenska inteligencija – to je nešto drugo. Razume se, ne govorim o celokupnoj inteligenciji, nemam smelosti, niti ću to sebi dozvoliti da govorim o svima, no “ako ne svi nikako, ipak će se, međutim, među njihovim ministarskim glavama naći oni (kako sam se izrazio u avgustovskom broju moga Dnevnika) koji će pomišljati da je Rusija lukava, da ona sanja o tome kako da ih osvoji i proguta”.

Ruski i srpski dobrovoljci 1876.

Ruski i srpski dobrovoljci 1876.

Mi ne bi trebalo da pred sobom skrivamo da nas, Ruse, mnogi obrazovani ljudi među Slovenima možda čak i ne vole mnogo. Oni nas smatraju, na primer, u poređenju sa sobom, neobrazovanima, varvarima. Oni se ne zanimaju mnogo za naše uspehe u organizaciji građanskog života, za naše unutrašnje uređenje, za naše reforme i za našu književnost. Tek oni sasvim obrazovani među njima znaju za Puškina, ali čak i među njima je teško naći mnogo njih koji su spremni da ga priznaju za slovenskog genija.

Ima, na primer, veoma mnogo obrazovanih Čeha uverenih da su oni imali dosad najmanje četrdeset takvih pesnika kao što je Puškin. Osim toga, sve te posebne slovenske zajednice, u ovom obliku u kojem se nalaze danas – politički su egoistične i razdražljive, i kao nacije nemaju nikakvog iskustva, ne znaju mnogo o životu. Među takvima bi ona engleska kombinacija mogla da ima uspeha, samo kad bi se aktivirala. I teško je zamisliti da ona neće biti aktivirana ako bi samo, posle neke pobede vigovaca, i ona došla na red. Ali, koliko je u toj kombinaciji izveštačenosti, neprirodnosti, nemogućnosti, laži!

Prvo, kako ujediniti tako heterogene elemente Balkanskog poluostrva, i to još s centrom u Konstantinopolju? Tu ima Grka, Slovena, Rumuna. Čiji će Konstantinopolj biti? Zajednički! I, evo, planuće sukob, iako bi to između Grka i Slovena bio prvi slučaj (pod pretpostavkom, čak, da će svi Sloveni biti saglasni).

Reći će: može se naći vođ, osnovati imperija – tako nešto se i pretpostavlja u zamislima onoga projekta. No, ko će biti imperator – Sloven, Grk, zašto ne bi neko i iz habsburške kuće? U svakom slučaju, odmah će se pojaviti dualizmi, bifurkacije. Što je najvažnije – grčki i slovenski element su nespojivi: oba elementa imaju ogromne, potpuno nesrazmerne i lažne snove, svaki ponaosob, o budućoj sopstvenoj slavnoj političkoj budućnosti. Da, ako bi se Engleska jednom odlučila da napusti Turke, ona bi sve to mogla da uredi čvršće. Evo, tako bi se mogla ostvariti ona kombinacija koju sam gore nazvao šalom, to jest Engleska bi sama progutala Konstantinopolj “u ime dobra Slovena”: “Ja ću od vas Slovena stvoriti na severu savez i odbranu protiv severnog kolosa s namerom da mu ne dozvolimo da uđe u Konstantinopolj – jer, ako on zauzme Konstantinopolj, on će osvojiti i vas sve. I više nećete imati slovenske političke budućnosti. Ne uznemiravajte se i vi Grci, Konstantinopolj je vaš, ja upravo želim da on bude vaš, i zbog toga ga i osvajam. Ja to činim samo zato da ga Rusija ne bi uzela. Sloveni će ga štititi sa severa, a ja s mora – i nikoga nećemo pustiti. Ja ću samo privremeno biti u Konstantinopolju, samo dok se vi ne učvrstite i dok se od vas ne stvori jaka, zrela i federalna država, imperija. Sve dotad ću biti vaša odbrana, vaša zaštitnica. Gde sve dosad nisam bila, ja imam sada i Gibraltar i Maltu, ja sam povratila i jonska ostrva…”

Rečju, ako ova tvorevina vigovaca bude stavljena u pokret, ona će, ponavljam to, imati uspeha – naravno, samo privremeno. Pa i više od toga, to vreme bi se, ako hoćete, moglo protegnuti i na mnogo godina, no… utoliko je samo i neminovniji pad svega toga kad za to sazru prirodni uslovi, i tada će taj pad biti konačan, zato što se cela ova kombinacija temelji samo na kleveti i na nečemu neprirodnom.

Ta laž je u tome što je oklevetana Rusija. Nikakva magla neće odoleti zracima istine. Jednoga dana će čak i slovenski narodi shvatiti svu istinu ruske nekoristoljubivosti, i tada će se ostvariti i njihovo duhovno sjedinjenje s nama. 

(…)  A već ako tražimo razloge za slanje pomoći, onda su, na primer, Crnogorci i Hercegovci – koji su posvedočili najplemenitiju žeđ za slobodom – najviše zaslužili svaku pomoć; što se Srba tiče, oni su je zaslužili nešto manje – a Bugari i Bugarke se, međutim, nisu ni podigli na borbu, osim tu i tamo u početku – bilo je u njihovim šumama nekih manjih grupa. Oni su samo plakali i zapomagali, dok su njihovoj dečici mučitelji odsecali prst po prst kako bi im produžili muke pred očima njihovih očeva i majki, oni se nisu branili, ljubili su, plačući i pateći, noge mučiteljima – sve u nadi da će ovi prestati, i da će im vratiti njihovu nesrećnu dečicu.

I, tako, ovima bi trebalo najmanje od svih pomagati, jer oni su samo patili a nisu imali snage da se podignu do visina plemenite stvari slobode – “tog najdražeg blaga ljudskog”. Recimo, vi ne mislite ovako loše, ali imajte na umu, kad čovek uvodi na ovakav način uzroke i “motive” čovekoljublja, on gotovo uvek stiže do nekih sličnih rasuđivanja i zaključaka. Najbolje od svega je – pomagati čoveku jednostavno zato što je u nevolji. Upravo je to pomoć bratu po veri; ja vam ponavljam, u nas reč “iste vere” nikako nije stvar nekakve klerikalne rubrike, to je samo istorijska oznaka. Verujte, i svi ti koji su s nama “iste vere” veoma vole i visoko cene uzvišenu stvar slobode, pa i više od toga – svi oni su spremni da za tu stvar i umru kad je to potrebno. Ja u ovom trenutku samo govorim o nepravilnom primenjivanju svih tih evropskih ideja u okvirima ruske stvarnosti…  

NOVA FAZA ISTOČNOG PITANJA

Istočno pitanje je ušlo u drugi period svoga razvoja; prvi je okončan ali ne, kako pretpostavljaju, porazom Černjajeva. Tako je i Suvorov bio razbijen u Švajcarskoj, bio je prinuđen da odstupa – ali, ko bi danas i mogao da se složi s tim da je Suvorov bio poražen? Nije on bio kriv što je poveo Ruse u Francusku u tako nepovoljnim okolnostima.

Ma ne poredimo Černjajeva sa Suvorovom, ali hoćemo da kažemo da postoje okolnosti u kojima i Suvorovi moraju da odstupe. Istina, danas u Petrogradu neki naši budući vojskovođi na sav glas viču protiv ratnih akcija generala Černjajeva, a političari zapomažu i vele da je on kriv što je poveo Slovene i ceo ruski narod u boj “u nemogućnim okolnostima”. No, svi ti naše budući vojskovođi još nisu imale prilike da se nađu u nevoljama u kojima se nalaze Černjajev, to su vojnici koji su sada u civilu, oni hoće da izmisle barut pre nego što ga omirišu; a što se političara tiče, nije naodmet setiti se one jame koju je u Švajcarskoj iskopao Suvorov – legao u nju, vele, i naredio vojnicima da ga zaspu zemljom, “ako već neće da ga slušaju i da dalje idu s njim”. Vojnici su se rasplakali, izvukli su ga iz jame i pošli za njim; što se, pak, tiče jame koju su intriganti iskopali Černjajevu u Srbiji, odatle će, to je očito, Černjajeva izvući ceo ruski narod. Vi ste, gospodo, zaboravili da je Černjajev narodni heroj, i da ga ne možete pokopati u jami.

Istočno pitanje je ušlo u svoj drugi period na reč našega Cara, koja je odjeknula kao grom – koja je odjeknula u srcima svih Rusa kao blagoslov, ali koja je u srcima svih neprijatelja Rusije izazvala užas. Porta je savila kičmu i prihvatila ultimatum, ali šta će sada dalje biti – to je, više nego ikad dosada, neizvesno. Govori se o konferenciji u Konstantinopolju (neka bude gde hoće, nije li svejedno), o susretu diplomata. Eto, opet diplomatija, na radost njenih obožavalaca!

I, evo, posle gromke reči koju je kazala Rusija, ponovo će pred nama početi da se hvališe evropska štampa. Ta čak su i Mađari pisali u štampi o nama, gotovo uoči samog ultimatuma, da se mi njih bojimo, da vrdamo pred njima i da nemamo snage da izrazimo našu volju. Englezi će nam opet skretati pažnju, intrigiraće uobražavajući da se njih svi plaše. Čak će i nekakva Francuska ona s oholim i gizdavim izgledom, izraziti na konferenciji svoj stav: “Šta ona tamo hoće, ili šta neće”, ali mi, pak, šta se nas tiče i šta imamo od toga šta ona hoće ili neće! Nije ovo više 1853. godina, i nikada Rusija nije imala takav momenat kao sad – kada su joj neprijatelji do ove mere bezopasni. Ali, neka, neka se šepuri diplomatija na radost i utehu njenih petrogradskih obožavalaca.

Velika istočna kriza na alegorijskoj mapi Evrope 1877.

Velika istočna kriza na alegorijskoj mapi Evrope 1877.

Ali, Bugarska, Sloveni – šta će s njima biti u roku od dva meseca – to je pitanje? To je neodložan problem, on ne može da čeka ni minuta. Šta će biti s tim za dva meseca? Ponovo će, može biti, poteći bugarska krv! Ta Porta će morati da dokazuje svojim učenim softama da nije prihvatila ultimatum zbog kukavičluka; i, tako, ceh će platiti Bugarska: “Eto”, reći će, “ne bojimo se mi Rusa, jer, evo, koljemo Bugare, i to baš u vreme konferencije”.

No, šta ćemo učiniti mi, u takvom slučaju koji je vrlo verovatan? Hoćemo li, možda, odmah na konferenciji da izrazimo protest? Ali, Porta će se odmah ograditi od masakriranja, i svaliće sve na same Bugare pa i, ako hoćete, trudiće se da ostavi utisak nekoga ko je uvređen, pohitaće čak da formira istražnu komisiju: “Evo”, reći će, “gospodo predstavnici Evrope, i sami vidite kako nas Rusija vređa i kako nas šikanira!”

A Bugare će, međutim, i dalje jednako klati, a evropska štampa će, molim, podržavati bašibozluke, govoreći da Rusija šikanira sve iz častoljublja, intrigira protiv konferencije, želi rat, i… I, vrlo je verovatno da će Evropa opet predložiti mir koji1 je gori od rata – naoružani mir, mir s nemirom među narodima, mir ispunjen najmračnijim očekivanjima i to, ako hoćete, za period od cele godine! Cela godina neizvesnosti…! No, posle godine, naravno, posle takvoga mira, ponovo će početi rat. Slovenima je potreban mir, ali ne takav. No, mir sada i nije neophodan, neophodan je kraj svemu ovome.

Bašibozuk na otomanskoj razglednici

Bašibozuk na otomanskoj razglednici

Čuju se glasovi protiv Černjajeva, ali to su tek prvi strelci. Sačekajte samo, ojačaće ovaj hor. Nije tu najvažniji Černjajev, to je reakcija protiv cele ovogodišnje akcije. Petrogradske novine su, u jednom svom izvanrednom tekstu, odgovarajući na napade protiv Černjajeva, predskazivale Berzanskim novinama da će ostati bez čitalaca i pretplatnika, da će im javnost okrenuti leđa, no teško da će se to sada dogoditi: ima mnogo, mnogo ljudi kojima je ovaj ton Berzanskih novina baš po volji. To su baš oni ljudi u kojih se tokom ove godine nakupilo neobično mnogo žuči, zli i razdražljivi ljudi koji sebe nazivaju ljudima poretka par excellenceZa njih je cela ovogodišnja naša akcija jednostavno nered, a Černjajev je bestidnik i ništa više: jedan običan general-lajtnant koji je, vele, poleteo u avanture kao nekakav condotieri.Ali, to su ljudi poretka, da tako kažemo, birokratskog poretka, a postoji i druga vrsta obožavalaca poretka – to su ljudi vrhunske inteligencije koji s bolom u srcu gledaju koliko snaga odlazi na takve, da i tako kažemo, srednjevekovne rabote, dok, na primer, škole…”, i tako dalje, i tako dalje.

Oni koji napadaju Černjajeva viču da je uzalud prolivena ruska krv, bez koristi za Rusiju. Novo vreme je odlučno odgovorilo o toj koristi, odgovorilo je direktno i jasno šta je to korist, ne stideći se idealizma u svojim rečima – čega se danas svi stide. Ja sam još tokom juna, još na početku te akcije, bio u prilici da u svom Dnevniku pišem o tome: šta je u ovom slučaju korist po Rusiju? Jedan organizam ovakvoga reda, kakav predstavlja Rusija, valja da blista i ogromnim duhovnim potencijalom i značenjem.

Rusija ne vidi svoju korist u osvajanju slovenskih krajeva, ona vidi svoju korist u iskrenoj, toploj brizi za njih, ona želi da im bude pokroviteljka, njoj je stalo do bratskog jedinstva, ona hoće da im donese duh naših pogleda koji će pomoći obnovi slovenskog sveta, njegovom ujedinjenju. Samo materijalna korist, samo “hleb” – nisu u stanju da nahrane organizam takvoga reda kakav predstavlja Rusija. I to nije samo ideal, to nisu samo fraze: odgovor je dao ceo ruski narod sa svojim akcijama tokom ove godine.

Po svom samopožrtvovanju i po svojoj nekoristoljubivosti, takav pokret nema primera u drugih naroda – nigde se ne može sresti takva mistična i religiozna žudnja da se podnesu stradanja za pravednu stvar. Takav narod ne predstavlja opasnost po poredak, to nije narod nereda, to je narod koji ima čvrsta gledišta, koji se drži strogih pravila – narod koji daje žrtve, koji žudi za pravdom i zna gde se ona nalazi, to je narod krotak ali snažan, čestit i čista srca, kao što je bio jedan od njegovih uzvišenih ideala – vitez Ilja Muromec kojeg taj narod poštuje kao sveca. Srce Zaštitnika ovoga naroda trebalo bi da se vesele zbog takvog svog naroda – i ono se veseli, zna to narod! Ne, ovde nije bilo nereda… 

ČERNJAJEV

Černjajeva sada čak i njegovi zaštitnici smatraju ne genijem nego samo odvažnim, hrabrim generalom. No već sama činjenica što je on u tim slovenskim stvarima uspeo da stane na čelo pokreta u celini – govori o genijalnoj vidovitosti; takvi zadaci polaze za rukom samo genijalnim ljudima. Ta slovenska stvar morala je po svaku cenu da počne, najzad da pređe u svoju aktivnu fazu – a bez Černjajeva svega toga ne bi bilo.

Neko će reći da je sva nevolja baš u tome što je on potakao tu stvar, što ju je naduvao do ovih razmera – njegova je krivica u tome što je sve počeo nekako ne u svoje vreme. Ali, velika slovenska stvar je morala da krene, i ja zapravo i ne znam vredi li se sporiti o njenoj pravovremenosti. I ako je već ta slovenska stvar krenula s mrtve tačke, ko bi drugi mogao da bude na čelu ako ne Rusija, u tome je njena misija i – Černjajev je to shvatio i podigao je visoko zastavu Rusije. Odlučiti se na to, učiniti takav korak – ne, ne, to ne bi mogao da učini čovek koji ne raspolaže posebnim moćima. Neko će reči da on sve to čini zbog osećanja častoljublja – da je on željan avantura, da traži mesto gde da se istakne. Ali, častoljubivi u ovakvim slučajevima vole da budu sigurni; ako ponekad i rizikuju, to čine do izvesnih granica: u uslovima koji obećavaju siguran neuspeh, oni napuštaju i celu stvar.

Mihail Černjajev na ruskoj razglednici

Mihail Černjajev na ruskoj razglednici

Siguran neuspeh neke neposredne vojne prednosti isključivo sa samim Srbima bez pomoći Rusa – to je, naravno, Černjajev odavno bio predvideo: sada je već dosta toga poznato, dovoljno je razjašnjena cela ta stvar, i ne bi moglo više biti sumnje u to. Ali, on nije napustio celu kampanju, jer sve se to ne svodi samo na neposredni vojnički uspeh: u toj stvari leži budućnost Rusije i svih slovenskih zemalja. Njegove nade čak i u neposrednu pomoć koju će Rusija uputiti nisu bile ništa pogrešno, jer, evo, najzad je Rusija rekla svoju odlučnu reč. Da je ta reč bila rečena i mnogo ranije, čak i u tom slučaju Černjajev ne bi pogrešio. O, koliko je njih koji bi, da su bili na mestu Černjajeva, hitali, ne bi tako dugo čekali – to su častoljupci i karijeristi. Verujem da mnogi među njegovim kritičarima ne bi mogli da podnesu polovinu onoga što je on podneo. Černjajev je, međutim, služio velikoj stvari a ne svome častoljublju, i on je bio spreman da žrtvuje sve – sudbinu, slavu, karijeru, pa možda i sam život – samo da ne napusti započetu stvar. To je zato što je on radio na korist Rusije i za njenu čast i – on je toga bio svestan.

Jer, ta slovenska stvar je stvar Rusije, i tu stvar samo Rusija može konačno da reši, i prema ruskoj ideji. Takav je on bio i za ruske dobrovoljce koji su pohrlili njemu i svrstali se pod njegovu zastavu, koji su njemu pohrlili kao predstavniku te Ideje. On njih nije ostavio same, i to govori o njegovoj plemenitosti. Koliko bi onih među njegovim kritičarima, opet kažem, na njegovom mestu bacili sve – i ideju, i Rusiju, i sve drugo. Jer, valja na kraju reći istinu…

Černjajeva kritikuju i s vojnog aspekta. Ali, prvo, da ponovo to kažem, ti vojnici nisu bili u nevoljama u kojima je bio Černjajev, a drugo, sve to što je učinio Černjajev “u nemogućim okolnostima” – ne bi mogao, može biti, da učini ni jedan od njegovih kritičara. Te “nemogućne okolnosti” koje su toliko uticale na vojničke izglede takođe su stvari istorije, njihove bitne karakteristike su već sada toliko jasne da ne možemo proći mimo njih čak i sa strategijske tačke gledišta. Ako je samo istina da su intrige protiv Černjajeva došle dotle da su visoki činovnici zemlje u svojoj surevnjivoj mržnji prema ruskom generalu koji im je bio sumnjiv, u najkritičnijim momentima, sve njegove zahteve u vezi s armijom ostavljali bez odgovora, ako je istina da su ga uoči najpresudnijih bitaka ostavljali čak i bez artiljerijske municije – je li onda mogućna pravilna kritika njegovih vojničkih postupaka bez analize upravo ovakvih činjenica?

Te intrige i takva razdražljivost su nešto bez presedana: ta, taj njima sumnjivi general je ipak bio vođ njihove armije, i on je štitio upad u Srbiju i, evo – zbog neke mučnine i iz mržnje oni su sve žrtvovali: vojsku, pa čak i otadžbinu, samo da bi uništili čoveka koji im je neprijatan. Barem tako izlazi prema veoma preciznim obaveštenjima. Da je takvih intriga nesumnjivo bilo, o tome svedoče svi dopisnici svih evropskih listova, sve je počelo i potrajalo u Beogradu za sve vreme, još od samog dolaska Černjajeva u Srbiju.

Tim su spletkama kumovali, u velikoj meri, Englezi, iz političkih motiva; pomogli su u tome i neki Rusi – ne zna se iz kojih razloga i oni. Vrlo je verovatno da je Černjajev u početku nečim povredio samoljublje srpskih činovnika-funkcionera.

No, ipak, glavni razlog te njihove surevnjive mržnje prema njemu bio je, u to nema sumnje, onaj o kojem sam već bio u prilici da govorim, dakle ono predubeđenje veoma velikog broja Srba da, ako Sloveni i budu oslobođeni uz pomoć Rusa, to će biti samo korist po Rusiju – Rusija će njih osvojiti i lišiti one “toliko slavne i nesumnjive političke budućnosti”.

Poštanska marka 2021.

Poštanska marka 2021.

Oni su objavili rat Turskoj, kao što je poznato, i pre dolaska Černjajeva, sanjajući upravo o tome da će, stavši na čelo slovenskog pokreta i pobedivši sultana, stvoriti slovensko, savezno, mnogomilionsko srpsko kraljevstvo “sa tako slavnom budućnošću”. O tome je maštala jedino velika i snažna partija u Srba. Rečju, to su bili sanjari koji podsećaju na sedmogodišnje dečake koji stavljaju sebi epolete-igračke i zamišljaju da su već postali generali.

Černjajev i njegovi dobrovoljci su morali da uplaše tu partiju “budućim osvajanjem od strane Rusije koje sledi za njima”. I, nema sumnje, sada će u njih početi, i već su i počele posle nedavnih ratnih neuspeha, kavge većih razmera. I svi ti sanjari će početi u sebi, a možda i naglas, da grde Ruse i da govore kako je sva nevolja došla zbog Rusa… Ali neće proći mnogo vremena – uslediće spasonosna reakcija: jer, svi ti, sada toliko surevnjivi, Srbi – ipak su vatreni patrioti. Setiće se oni Rusa palih u borbi, koji su položili svoje živote za njihovu zemlju. Rusi će otići, ali će ostati velika ruska ideja. Veliki ruski duh će utisnuti tragove u njihovim dušama – iz ruske krvi koja je za njih prolivena rodiće se i njihova hrabrost. Shvatiće oni jednoga dana da je ruska pomoć bila nekoristoljubiva, niko od tih Rusa koji su dali život za njih nije ni pomišljao da ih osvoji!

Ali, sve to ne bi trebalo da nas odvaja od Slovena. Postoje dve Srbije – Srbija viših krugova, nestrpljiva i bez iskustva, koja još nije živela pravim životom i koja još nije pokazala svoju akciju, ali koja već strasno mašta o budućnosti, ona već ima svoje partije i zna za intrige koje ponekad dobijaju takve razmere (sve zbog onog pomanjkanja iskustva) kakve ne možemo sresti ni u nacijama koje su mnogo starije, veće i kudikamo samostalnije nego što je Srbija.

Ali, uporedo s tom “gornjom” Srbijom, koja tako žuri da živi životom političke nacije, postoji i ona narodna Srbija koja jedino Ruse smatra svojim izbaviocima, svojom braćom, ona ruskog cara gleda kao svoje sunce, ona voli Ruse i veruje im. Nemogućno je sve to izraziti lepše nego što su to učinile Moskovske službene novine u vezi s tom stvari, neosporno naš najbolji politički list. Evo tih reči:

“Mi smo uvereni da se osećanja ruskog naroda prema Srbiji neće izmeniti posle uspeha onih intriga koje su neprijateljske i jednoj i drugoj strani… Srbi iz kneževine – to je narod ratara, miran narod koji je u toku dugotrajnog mira zaboravio svoje ratničke tradicije, i koji nije uspeo da, u zamenu za to, formira čvrstu nacionalnu svest koja je kohezioni činilac svake istorijske nacije. Najzad, Srbi iz kneževine se ne mogu ni nazivati narodom – to je samo jedan deo naroda, fragment koji nema organskog značenja. Ali, mi ne možemo da zaboravimo da su Srbi oduševljeno i jednodušno krenuli u pomoć svojoj braći po krvi, koju su zlotvori mučili… Ruski narod neće ostaviti Srbe u ovom teškom času po njih, krv Rusa koja je tamo prolivena je pokazala kako je iskreno bilo rusko učešće, koliko je bila junačka i nekoristoljubiva ruska žrtva, i koliko su besmislene neprijateljske insinuacije o tome da Rusija želi da izvuče nekakvu korist iz sadašnjeg položaja Srbije. Neka uspomena na hrabre Ruse koji su pali za Srbiju bude karika u onoj bratskoj ljubavi među ovim narodima koji su toliko bliski po krvi i veri”.

Na kraju ću reći: neka, neka smo mi Rusi ovoga leta pretrpeli, pored svih nespokojstava(?) čak i materijalne gubitke, ništa zato što smo potrošili, može biti, i desetak miliona na organizaciju i opremanje naše armije (što je, naravno, samo dobro), ali sama činjenica što su se u toku ove akcije pokazali naši najbolji ljudi – već sama ta činjenica, kažem, jeste takav rezultat koji se ni sa čim ne može porediti! O, kada bi svi narodi, čak i oni najveći i najprosvećeniji u Evropi, mogli sigurno i složno da utvrde koga bi trebalo ubrajati u svoje najbolje ljude – bi li onda Evropa i njeni narodi izgledali ovako kao sada? 

Petar Lubarda: Bitka na Vučjem dolu (1950)

Petar Lubarda: Bitka na Vučjem dolu (1950)

(…) Slovenstvo, to jest sjedinjenje svih Slovena među sobom i njihovo ujedinjenje s ruskim narodom, i politička dimenzija istočnog pitanja, to jest pitanja o granicama, provincijama, morima i zalivima, o Konstantinopolju i drugo – sve su to pitanja od prvenstvenog značaja za Rusiju i njenu buduću sudbinu. U to nema sumnje, ali za nas se tim pitanjima ne iscrpljuje suština istočnog pitanja, u smislu njegovog rešenja prema načelima našeg narodnog duha. U tom smislu, sva ova pitanja, koja imaju prvenstveni značaj, odlaze u drugi plan.

Jer, prava suština celog problema, prema narodnom shvatanju, nalazi se u celini, u to nema sumnje, samo u sudbini istočnog hrišćanstva, to jest pravoslavlja.

Naš narod ne zna ni za Srbe ni za Bugare, on pomaže i novcem i slanjem dobrovoljaca ne Slovenima i slovenstvu – on je čuo samo o tome da stradaju pravoslavni hrišćani, naša braća, od Turaka, za veru Hristovu, da stradaju od “bezbožnih Agarjana” i, eto, zbog toga je ovaj pokret ove godine bio tako jedinstven. U sadašnjoj i u budućoj sudbini istočnog hrišćanstva – jeste ideja ruskoga naroda, u tome se nalazi smisao njegova služenja Hristu i njegova žudnja za podvigom u ime Hrista. Ta žudnja je stvarna, velika, i ona nikad nije prestajala u našeg naroda od drevnih vremena i, verovatno je, ona neće prestati nikad – i to je jedna činjenica od izvanrednog značaja, koja karakteriše narod naš i našu Državu. 

Moskovski staroverci su opremili i poklonili celu (i to izvanrednu) sanitarnu jedinicu i otpremili je u Srbiju; oni su sasvim dobro znali da Srbi nisu staroverci, nego hrišćani pravoslavne vere, kao i mi, s kojima se ne slažu u verskim stvarima. Tako se upravo manifestovala ideja o budućoj konačnoj sudbini pravoslavnog hrišćanstva – iako u budućim dalekim vremenima i vekovima – tako se manifestovala vera u buduće jedinstvo svih istočnih hrišćana; pomažući hrišćanima protiv Turaka koji ih ugnjetavaju, oni su gledali na Srbe kao na hrišćane koji su njima bliski, bez obzira ne neke privremene razlike, prihvatili su ih gledajući na budućnost. U tom smislu, takav poklon ima čak istorijski značaj, sve to budi nove nade i potvrđuje delimice i naše ukazivanje na to da se cilj ruskog naroda nalazi u sudbini hrišćanstva bez obzira na to što je ono sada privremeno razjedinjeno fiktivnim razlikama u smislu veroispovesti. (…)

1877.

MERIMEOVE GUSLE I PUŠKINOVE PESME ZAPADNIH SLOVENA

(…) Pominjali su u novinama da su u Moskvu stigle grupe male dece iz slovenskih zemalja, grupe jadne dečice iz porodica koje je uništio rat, malih sirotana. Smestili su ih po porodicama i po raznim internatima. Dobro bi bilo da se tako nastavi, da se to organizuje širom Rusije, da se to nastavi u najširim razmerama: to je dobro delo, tu dečicu valja zbrinuti, to su budući Sloveni.

Uzgred, mnogo puta sam sebi postavljao pitanje: čime su se prehranile te stotine hiljade usta, tih malih Bugara, Bosanaca, Hercegovaca i drugih koji su bežali pred svojim zlotvorima posle masakra i pustošenja u Srbiju, u Crnu Goru, u Austriju, ili gde sve ne. Kad čovek pomisli koliko valja novaca za ishranu, i kad zna da Srbi i Crnogorci nemaju novaca jer nemaju ni oni šta da jedu, teško je pojmiti kako su te stotine hiljada mogle da opstanu, čime su hranili svoju decu, čime su ih odevali tokom zime.

Uroš Predić: Hercegovački begunci

Uroš Predić: Hercegovački begunci

Kažu da je nedavno u Moskvu stigla “partija dece” od tri do trinaest godina, i da ih je prihvatila Pokrovska zajednica milosrdnih sestara. Kažu da su milosrdne sestre smestile te srpske devojčice zajedno s malim Bugarkama, i da na njih pazi jedna sestra koja zna srpski, deci je lepo, raduju se. Deci je, naravno, dobro, dobro su smeštena, ali ja sam ovih dana čuo od prijatelja koji se vratio iz Moskve jednu veoma karakterističnu priču o tim mališanima i devojčicama: devojčice iz Srbije sede u jednom uglu, a Bugarke u drugom, i neće da se igraju, niti hoće da govore jedne s drugima – kad pitaju te Srpkinjice zbog čega neće da se igraju s Bugarkama, one odgovaraju: “Mi smo njima dali oružje da se zajedno s nama bore protiv Turaka, a oni su sakrili oružje i nisu pošli u borbu protiv Turaka”.

To je nešto, prema mom mišljenju, veoma zanimljivo. Ako osmogodišnja ili devetogodišnja deca tako govore, znači, ona su to čula i prihvatila od svojih očeva, a ako takve reči govore očevi svojoj deci – to znači da među balkanskim Slovenima ima mnogo nerazumevanja i nesloge. Da, to je večna nesloga među Slovenima! Oni sve to čuvaju u svojim predanjima, sve to prenose svojim pesmama, i bez Rusije kao velikog centra koji ih može ujediniti – ne može biti sloge među Slovenima, bez Rusije se Sloveni ne mogu održati, nestaće s lica zemlje potpuno – bez obzira što o tome mislili predstavnici srpske inteligencije ili nekakvi tamo civilizovani i evropeizovani Česi… Ima u njih previše sanjara. Gotovo svi su oni sanjari…

Sećate li se u Puškina, u njegovim Pesmama zapadnih Slovenapesme “Boj pod Zenicom velikom”? Ustanici se spremaju s Radivojem u napad protiv Turaka:

A Dalmatinci, opazivši silu našu
Svoje duge brke zasukaše,
Svoje kape ukrivo staviše i nama kazaše:
I nas sa sobom povedite…
……………………….
Beglerbeg je sa svojim Bosancima
Na nas iz Banja Luke pošao:
Ali tek što njini konji zarzaše
I sablje im na suncu blesnuše
Krive sablje dole pod Zenicom
– Dalmatinci umah pobegoše…!

Uzgred, ja sam pitao: sećate li se Pesama zapadnih Slovena… ? Ali, unapred odgovaram, u ime svih, da se više niko ne seća “Boja kod Zenice velike”, ni Pesama zapadnih Slovena A. S. Puškina. Naravno, osim nekih specijalista za književnu istoriju, ili tamo nekih sasvim starih ljudi. Neka i sasvim grešim, ali sam u to čvrsto ubeđen.

Aleksandar Puškin na slici Vasilija Tropinina (1927)

Aleksandar Puškin na slici Vasilija Tropinina (1927)

No, znate li vi, gospodo, da su Pesme zapadnih Slovena remek-delo među Puškinovim remek-delima, da i ne govorimo o proročanskom i političkom značaju tih pesama koje su se pojavile pre pedeset godina. Ta činjenica što su se tada pojavile te pesme je veoma važna: to je bio izraz ruskog osećanja prema Slovenima, to je rusko proročanstvo o Slovenima, o budućnosti njihova bratstva i jedinstva. Ali, ni u jednog kritičara nisam pročitao da su “ta dela Puškinova” njegovo remek-delo. Uzimali su ih onako, kao nešto sasvim obično, međutim, to su remek-dela, i to izvanredno značajna.

Prema mom mišljenju, mi još nismo ni počeli da shvatamo Puškina: to je genije koji je odredio pravac ruske svesti za dug period. On je već bio Rus, pravi Rus koji se sam, pomoću snage svoje genijalnosti, pretvorio u Rusa, a mi danas još učimo od onog hromog bačvara. To je bio jedan od prvih Rusa koji su u sebi osetili duh ruskog čoveka u celini, on je Rusa izvukao iz sebe i pokazao ga svima, na svom primeru, kako Rus valja da gleda na svoj narod, na rusku porodicu, na Evropu, na hromog bačvara i na svoju slovensku braću. Humanijeg, uzvišenijeg i trezvenijeg pogleda nije bilo ni u jednog Rusa.

No, zasad neću šire o tome, o Pesmama ću samo reći da je njih Puškin uzeo iz francuskog teksta, kao što je poznato, iz Merimeove knjižice La Gouzlakoju je Merime napisao, prema sopstvenom priznanju, napamet, ne napuštajući Pariz. Taj veoma talentovani francuski pisac, kasnije sénateuri nekakav čak i rođak Napoleona III, kojeg više nema među živima, u toj knjižici La Gouzla prikazao je u likovima Slovena, razume se, same Francuze, i to baš Parižane, njihovi pisci i ne umeju drugačije: za pravog Francuza, osim Pariza ničega drugog na svetu i nema.

Puškin je pročitao knjižicu, i uputio je zahtev u Pariz, i napisao je prema toj knjižici svoje pesme, to jest on je od Francuza koje prikazuje Merime ponovo načinio Slovene i – razume se – to su sada Pesme zapadnih Slovena, pravih Slovena koji su se sada već srodili s Rusima. Naravno, takvih pesama nema u Srbiji, druge se pesme u njih pevaju, ali svejedno: Puškinove pesme su sveslovenske pesme, to su narodne pesme koje su potekle iz slovenskog srca, one su oličenje slovenskog duha, lika, običaja i istorije.

Merimeove

Merimeove “Gusle”, izdanje iz 1927.

Ja bih tim visokoobrazovanim Srbima, koji su u toku ovog leta gledali s toliko nepoverenja na Ruse, ukazao, na primer, na pesmu A. S. Puškina – “Pesma o Crnome Đorđu”, ili na onu “Boj pod Zenicom velikom”. U tim pesmama ima dva remek-dela, to su biseri prvog reda u Puškinovoj poeziji – i upravo zbog toga su te pesme potpuno nepoznate u našim školama, ne samo učenicima nego, po svoj prilici, i nastavnicima, i oni će biti iznenađeni sada kad budu doznali da su to remek-dela a ne, na primer, “Kavkavski zarobljenik” ili “Cigani”.

No, kako bi bilo lepo da smo ono u toku prošle godine barem počeli da popularišemo ove pesme po našim školama! Uostalom, sudeći prema toku događaja, teško da će Srbi skoro doznati za tog najnepoznatijeg među svim velikim Rusima – tako, mislim ja, možemo da kažemo za našeg velikog Puškina, o kojem u nas hiljade i desetine hiljada naših intelektualaca do danas ništa ne znaju, ne znaju koliko je to bio čovek, i kakvih razmera pesnik, i za čiji spomenik sve do danas nisu mogli da skupe novaca – to će ostati činjenica koja će ući u našu istoriju.

A kad bi Srbi pročitali te “pesme”, oni bi konačno shvatili šta mi mislimo o njihovoj slobodi, da li mi poštujemo i radujemo se njihovoj slobodi ili ne – shvatili bi da li mi želimo da ih zgrabimo pod svoju vlast ili ne, da li želimo da im uzmemo slobodu ili ne. Uostalom, dosta je o poeziji. I neka mi se niko ne podsmehne s visine – “Evo” – neka ne kaže – “o kakvim sitnicama je počeo da govori”. Ovo nije sitnica: o Puškinu ima još mnogo i još dugo da se govori u nas – i to i valja.   

“NEKA ONI BUDU PROKLETI AKO IH VALJA KUPITI PO TAKVU CENU”

Srpska narodna skupština, sazvana prošlog meseca u Beogradu na jedan trenutak (na pola sata – kako su pisale novine) da odluči “valja li zaključiti mir ili ne”, nije, kako se čuje, pokazala neko mnogo miroljubivo raspoloženje, nije mnogo žurila u tom pravcu, kao što su od nje očekivali – s obzirom na okolnosti. Kažu da se ona saglasila o miru tek posle nekakve mutne igre, nekakve intrige njenih ministara.

U svakom slučaju, ako je makar malo istina da se Skupština nije kukavički držala u smislu produženja rata, onda, uzimajući u obzir njihov očajnički položaj, čovek i nehotice može sebe da zapita: “Zbog čega su u nas toliko galamili o kukavičluku Srba?”

Ja sam dobijao pisma iz Srbije, i razgovarao sam s ljudima koji su dolazili otuda, i posebno sam zapamtio pismo jednog mladog Rusa koji je tamo i ostao, koji s ushićenjem piše o Srbima, ali koji negoduje zato što u Rusiji ima ljudi koji misle da su Srbi kukavice i egoisti. Ovaj oduševljeni ruski emigrant čak nalazi i opravdanje za ono dobrovoljno sakaćenje koje su srpski vojnici vršili nad sobom dok su bili u jedinicama Černjajeva i Novoselova: to je, vidite, do te mere narod nežna srca, taj narod voli svoju “kuću” gde je svako ostavio suprugu, decu, sestre i braću, oca i majku, verenicu, konja i psa, da svako od njih ostavlja sve, sakati sebe, odseca svoje prste samo da bi bio nesposoban za službu, samo da se što pre vrati svome milom gnezdu!

Imajte na umu, ja shvatam tu nežnost njihovog srca, ja sve to shvatam – to je, prema tome, neki narod nežna srca, no to su ipak u isto vreme dosta ograničena i tupoglava deca svoje domovine, jer ona ne shvataju šta je to što njihovo srce želi.

Po toj nežnosti svoga srca, taj stanovnik srpske kuće, prema mom mišljenju, dosta podseća na onu decu koju ste, može biti, i vi sasvim dobro upamtili još iz detinjstva: takva deca se odjednom, iz porodice ili iz naglo razorene ili rasturene porodice, nađu u školi. Sve dotad dete je živelo kod svoje kuće, i ništa nije znalo osim svoje kuće, i odjednom – stotine drugova, tuđa lica, galama, gužva, nešto sasvim drugo nego kod kuće – Bože moj, kakva je to muka! Kod kuće je bio, ako hoćete, i gladan, bilo mu je hladno, ali su ga voleli, pa ako ga i nisu baš voleli, on je bio kod kuće, bio je sam i svoj, a ovde – ni jedne nežnije reči od strane pretpostavljenih, ovde su strogi učitelji i nekakve zamršene nauke, ovde ima tako dugačkih hodnika, tako mnogo nemilosrdnih obešenjaka koji ga vređaju i koji mu se podsmevaju, ovde ima mnogo tih nemilosrdnih drugova koji “kao da nemaju srca, kao da su bez oca i majke!” Sve dosad su mu govorili da je lagati nekoga i vređati ga nešto strašno i sramotno, a evo, ovi ovde svi lažu, obmanjuju, vređaju, i još – podsmevaju se njegovom užasavanju. I oni ga nisu zavoleli zato što on neprestano plače za svojim gnezdom, “bruka razred”. I tako oni, razred u celini, počinju da ga biju nemilosrdno sve vreme, i to onako bez zlobe neke, tek tako, zbog razonode.

Što se mene tiče, ja sam u vreme mog detinjstva sretao mnogo takve dece po raznim školama i – kakvi se samo prestupi ponekad događaju u našim vaspitnim ustanovama svih vrsta i nivoa: da, pravi prestupi! Neka dečak samo pokuša da se požali, prebiće ga namrtvo (da, đaci znaju da namrtvo pretuku); đaci ne paze kad biju, oni; to čine bez milosti. Oni će ga cele godine zadirkivati da je doušnik, neće s njim govoriti, tretiraće ga kao pariju – a uprava će prema tome biti ravnodušna, sasvim bez srca! Ja se ne sećam da sam u detinjstvu video nekog pedagoga, ne verujem da ih i danas ima mnogo – sve sami činovnici koji rade za platu.

No, baš od takve dece koja, došavši u školu, tuguju za porodicom i čeznu za roditeljskim gnezdom, kasnije postanu ljudi poznati sa svojih sposobnosti i darovitosti. A oni, pak, koji, napustivši porodicu, brzo nađu zajednički jezik s novom sredinom, koji se odmah na sve naviknu, koji nikad i ni za čim ne tuguju i koji se čak brzo svima nametnu – oni završavaju kao bezdarni ljudi ili, prosto, kao loši ljudi, oni su najčešće mediokriteti i intriganti još od svoje osme godine. Razume se, govorim uopšte, pa ipak loš je onaj dečak koji dođe u školu i ne tuguje više za svojim domom, za porodicom, takav ili uopšte nije imao porodice ili je njegova porodica bila veoma loša.

S takvim dečakom – koji pati u prvo vreme posle dolaska u školu – ja sam, još u toku leta dok sam o njima čitao, i nehotice poredio srpske dobrovoljce koji sebe sakate, drugačije nisam mogao da objasnim tog nesrećnika koji ne ume da razmišlja i njegovu gotovo životinjsku potrebu da baci pušku i da se što je mogućno pre domogne svoje kuće. Razlika je samo u tome što se uz ovakvu želju ispoljava i neverovatna, fenomenalna stupidnost. Takav ne uzima u obzir pomisao da ako se svi, tako kao on, budu razbežali, onda neće imati ko da brani zemlju – doći će Turci kad-tad i u njegovu kuću, srušiće mu tu njegovu voljenu kuću, razoriće tu njegovu toliko voljenu kuću i zaklaće mu i oca i majku, i verenicu i sestru, i konja i psa. I, zaista, možda se u mnogim srpskim srcima ova čežnja za roditeljskim ognjištem još nije uzvisila do osećanja stradanja za domovinu, što samo po sebi predstavlja čudan fenomen.

Istina, sad pošto je u njih završen rat i zaključen mir, može se videti da se i srca njihove više inteligencije još nisu uzvisila do svesti o potrebi stradanja za otadžbinu, ali za to postoje drugi razlozi koji ne važe za osećanja ljudi iz nižih slojeva. Takva pojava u njihovim slojevima može se možda objasniti naglašenim političkim častoljubljem. I tako, zbog tih “najviših” interesa otadžbine, ova uzvišena srca nisu čak ni našla vremena da se pozabave interesima najnižih slojeva, slojevima ljudi iz naroda, običnih ljudi.

Ali, kad je reč o Srbinu iz nižih slojeva, može se i o njemu, čini mi se, istaći jedno zanimljivo zapažanje. Ono njegovo sakaćenje sebe i bežanje s bojnoga polja ne mogu se objašnjavati samo kao posledica nežnosti njegova srca i ograničenosti uobrazilje. Meni se čini da je on, kad dezertira, potpuno svestan toga da postupa loše, ne hvali se on u takvim prilikama prvi, ali – on nekako oseća da otadžbina ipak neće ostati bez odbrane i zaštite zato što je on dezertirao: “O, ostaće heroji, Kirjejevi, ostaće Černjajev, Rusi i ovi naši strogi pretpostavljeni Srbi, a on – šta je on? Ništavna slamčica, nula i ništa više, on može da ode, i niko to neće primetiti…”

Prema mom mišljenju, takvo je osećanje on gajio u sebi, to je veoma zanimljivo, i to je slika o jednom narodu: na vrhu hvalisavci, civilizovani Evropljani koji sanjaju o tome da sve Slovene potčine samoj Srbiji, koji se bave intrigama čak i protiv Rusije, rečju, pravi civilizovani Evropljani, ti Horvatovići i Marinovići koji uobražavaju da su maltene Moltke ili Bizmark.

S druge strane, uporedo s takvim velikanima – imamo poniženog žitelja kuće, poniženog u toku četvorovekovnog robovanja: zbog takvog vekovnog ponižavanja on je sebe počeo da smatra ništavilom, slamčicom: “Ostaće” – kao da veli takav – “velikani, a mene neće ni primetiti. Ja sam mali, a oni su visoka, stroga gospoda…”

Negde sam čitao da neki od te stroge gospode, tako odjednom kad opaze nekog Srbina iz nižih slojeva da je spreman da baci pušku i da beži, pucaju na njega, pravo u glavu revolverom, i tako ga odstreljaju: “Evo” – vele – “i mi bismo mogli da budemo kneževi čvrste ruke!” Oni tamo, čini mi se, gledaju na svoj običan narod pomalo s visine.

Uopšte uzeto, svi ti Sloveni iz viših slojeva, koji se hvališu “toliko slavnom budućnošću” – u svakom slučaju su izvanredno zanimljiv svet u političkom, građanskom, istorijskom i svakom drugom smislu.

Sada pošto je Černjajev napustio tu zemlju, i pošto su otuda oterali naše dobrovoljce, može se u njihovim vojnim krugovima čuti jedna teorija o ratu o kojoj mi ranije, u toku leta, nismo ništa znali. Upravo oni tvrde da je njihov vojnik-Srbin nesposoban da dejstvuje u okviru regularnih trupa i da operiše na otvorenom bojnom polju; njihov način ratovanja, vele, jeste neka vrsta “malog rata”, gerile i partizanskih odreda koji operišu po šumama, klancima, po kamenjaru i u busijama iza stenja.

Bože moj, i to je mogućno, ali pošto su oni sada sklopili mir – to je teško proveriti. U krajnjem slučaju, oni će ostati pri takvim vojnim teorijama, ali i to može biti uteha u nevolji. Hoće li dugo potrajati taj mir? Umesto reči oproštaja o tom srpskom ratu u kojem smo svi mi Rusi do jednoga učestvovali svojim osećanjima, reći ću da imam utisak kako se Srbi rastaju od nas i od naše pomoći sada s nepoverenjem koje je mnogo veće od onoga s kojim su nas primali na početku rata.

Fjodor M. Dostojevski, slika Vasilija Perova 1872.

Fjodor M. Dostojevski, slika Vasilija Perova 1872.

U zaključku se takođe može reći da će to nepoverenje prema nama u njih sve više rasti tokom vremena, utoliko više ukoliko se oni budu više intelektualno razvijali u pravcu samostalnosti i autonomije; prema tome, mi zadugo ne bi trebalo da obraćamo nikakvu pažnju na to njihovo nepoverenje, mi bi trebalo da nastavimo naše delo kako sami budemo znali.

Što se tiče istočnog pitanja, mi bi trebalo da pred očima imamo neprestano jednu istinu: glavni cilj Slovena nije samo oslobođenje od porobljivača, nego oslobođenje koje bi bilo uz pomoć Rusa (drugačije i ne može – kamo sreće kad bi oni mogli to da učine sami, bez Rusa!), ali tako ostvareno da se izbegne svaka zavisnost od njih, svaka zahvalnost i dug njima, Rusima.

Među tom slovenskom decom koja su stigla u Moskvu ima, kažu – to mi je pričao prijatelj koji se vratio iz Moskve – jedno dete, devojčica, kojoj je osam ili devet godina, koja često pada u nesvest i o kojoj posebno brinu. Ona se onesvešćuje od uspomena: ona je svojim očima gledala kako su letos Čerkezi njenom ocu oderali kožu s leđa. To sećanje je ne napušta, i najverovatnije će ostati celog života, može biti u nešto ublaženom obliku, ali nisam siguran da se takva sećanja mogu ublažiti.

O, civilizacijo! O, gde je ta Evropa čiji će interesi biti oštećeni ako bude zabranila Turcima da skidaju kožu s leđa očeva pred očima njihove dece! Ti najviši interesi evropske civilizacije su, naravno, trgovina, pomorstvo, tržišta, fabrike – ima li nečega uzvišenijeg u očima te Evrope? To su interesi koje je zabranjeno dotaći ne samo rukom nego i mišlju, ali – “neka su prokleti takvi interesi evropske civilizacije!” To nije moj uzvik, to je uzvik Moskovskih novina, i za mene je velika čast što mogu da se pridružim tom uzviku: da, neka budu prokleti takvi interesi civilizacije, pa i sama civilizacija ako je zbog njenog održanja potrebno derati kožu ljudima. Ali, to je činjenica – zbog njenog očuvanja, neophodno je derati ljudima kožu s leđa!  

TOUT CE QUI N‘EST PAS EXPRESSEMENT PERMIS EST DEFENDU

Turskoj je u toku prošle godine bio objavljen rat ali nije ga objavila Rusija niti bilo ko drugi u Rusiji; rat su objavile slovenske zemlje i njihovi kneževi i vladari, to jest suvereni, srpski knez Milan i crnogorski knez Nikola koji su krenuli protiv Turske zbog nečuvenih ugnjetavanja, zverstava, pljačke i masakra koji su sprovođeni od strane Turske nad njenim slovenskim podanicima, posebno nad Hercegovcima koji su bili prinuđeni da zbog takvih zverstava ustanu protiv porobljivača. 

Junaci Hercegovačkog ustanka,

Junaci Hercegovačkog ustanka, “Orao”, 1876.

Ta nečuvena mučenja i ti masakri su postali poznati čitavoj Evropi – ona je bila obaveštena šta se čini sa Hercegovcima. Vesti o tim užasima su stigle i kod nas u Rusiju, o njima zna inteligencija a kasnije se to sve znalo i u narodu. O tim nečuvenim postupcima čulo se svuda. Stigle su vesti prema kojima stotine hiljada ljudi, staraca, bremenitih žena, dece koja su ostavljena na milost, ostavljaju svoja ognjišta i beže iz Turske u susedne zemlje gde stignu, putuju bez hleba, bez krova i bez odeće vođeni onim životinjskim strahom za opstanak.

Knez, Crkva i crkveni dostojanstvenici su podigli glas u zaštitu nesrećnika i počeli su da prikupljaju pomoć za njih. Počeo je da prilaže i naš narod, pomoć je stizala u određena mesta, u redakcije časopisa, u odseke bivših slovenskih komiteta – i u svemu tome nije bilo ničeg nezakonitog, nečeg nemoralnog ili onog što je upereno protiv vlade. Naprotiv, sasvim se slobodno može reći da je u svemu tome bilo samo dobrog.

Što se tiče slovenskih kneževa koji su krenuli u rat protiv Turske tu Rusija niti ko u Rusiji ne može reći da je zbog toga kriv. Istina, jedan od tih vladara upravo srpski knez Milan nije bio potpuno samostalan kao vladar, on se nalazi u odnosu prema sultanu u nekoj vrsti vazalske potčinjenosti i jedne ruske novine su mu oštro zamerile zbog toga što se on tako reći ponaša kao pobunjenik i još – da bi ga zbunile i postidele te su novine tvrdile da je ustao protiv svoga “sizerena”.

No, sve je to bila lična stvar samoga kneza Milana i on jedini može za sve to da snosi odgovornost. Rusija niti ko drugi u Rusiji nisu nikome objavili rat u toku prošle godine, pa, prema tome, nisu ništa skrivili sultanu. Pomoć je, međutim, jednako stizala, ali to je već nešto sasvim drugo.

Đura Jakšić: Milan Obrenović

Đura Jakšić: Milan Obrenović

I eto, odjednom je jedan ruski general koji u to vreme nije bio zauzet drugim obavezama, čovek još mlad koji je tek u činu general-majora ali koji se istakao u operacijama u srednjoj Aziji, krenuo po sopstvenoj volji u Srbiju i ponudio je svoje usluge knezu Milanu. On je bio primljen u službu ali nije postao glavnokomandujući u srpskoj vojsci, kako se kod nas pričalo o Rusiji – a takve glasine su se dugo mogle čuti. Tada su krenuli i ruski dobrovoljci, kojih je nema sumnje bilo i pre Černjajeva, i započelo je prikupljanje i slanje pomoći što je prihvatila čitava Rusija.

Dobrovoljaca je u toku prošle godine bilo nekoliko hiljada, to nije Bog zna koliko ali njih je u Srbiju pratila apsolutno čitava Rusija, posebno narod, i to pravi narod a ne samo besomučnici i vetrogonje kako na tome insistira ozlojeđeni Ljevin – za njega su i dobrovoljci nekakvi besomučnici. Ali to nije bilo tako, nije se sve to zbivalo negde iza leđa, to je svima poznato i svi su mogli da se uvere i čitavoj Rusiji je postalo jasno da je ta stvar – pravedna stvar. Narod je pokazao toliko plemenitosti, saosećanja i razboritosti da će čitav taj pokret iz prošle godine u korist Slovena nesumnjivo ostati jedna od najlepših stranica njegove istorije. Uostalom, braniti narod od Ljevina, dokazivati Ljevinima da sve to nisu bili besomučnici i vetrogonje nego ljudi svesni svojih obaveza – sve to dokazivati je po mom mišljenju, nepotrebno i izlišno pa i više od toga – to je nešto ponižavajuće za sam narod.

Što je najvažnije, sve je to rađeno otvoreno, pred očima svih: objavljivane su poražavajuće činjenice, karakteristične činjenice koje su zabeležene i zapamćene i koje neće biti zaboravljene – činjenice koje se neće moći osporiti. No, o narodu ćemo kasnije, a što se tiče dobrovoljaca među njima je bilo, pored onih uzvišenih primera samopožrtvovanja u korist bližnjega (NB – Kirjejev), i usijanih glava, ljudi željnih avantura, pijanica i sličnih. Sve je to bilo onako kako je oduvek i svuda bivalo. Istina, još nije poznato koliko je takvih lola i pijanica, ako je takvih bilo među dobrovoljcima, koliko je kažem takvih izgubljenih ljudi tamo ostavilo svoj život za veliku stvar – kada bi se sve to znalo ne bi se na njih samo bacalo blatom. Ali tvrditi da su svi prošlogodišnji dobrovoljci bili lole, pijanice i izgubljeni ljudi – to u najmanju ruku nema smisla jer, opet moram da ponovim, nije se sve zbivalo iza leđa, svi su mogli da vide o čemu se radi. (…)

NEŠTO STROGO LIČNO O SLOVENIMA ŠTO SAM DAVNO HTEO DA KAŽEM

Uzgred, reći ću nešto strogo lična o Slovenima i slovenskom pitanju. Odavno sam to želeo da kažem. Upravo su sada, odjednom, počeli da govore o neposrednim mogućnostima za sklapanje mira, o mogućnostima da se nekako reši i slovensko pitanje. Pustimo malo mašti na volju i zamislimo da je odjednom sve završeno, da su Sloveni oslobođeni nastojanjem i krvlju Rusije, da više nema Turske imperije i da je Balkansko poluostrvo oslobođeno i da već živi novim životom.

Razume se, teško je sada reći kako će u svim podrobnostima izgledati ta sloboda – da li će to biti nekakva federacija oslobođenih plemena (NB. Izgleda, federacije dugo, veoma dugo neće biti) ili će se pojaviti posebne oblasti u obliku malih država na čijem čelu će se naći suvereni iz raznih vladalačkih domova?

Teško je zamisliti i ovo: da li će Srbija najzad proširiti svoje granice ili će se Austrija tome usprotiviti, u kakvom će se obimu pojaviti Bugarska, šta će biti sa Bosnom i Hercegovinom, kakvi će biti odnosi između novooslobođenih slovenskih naroda i, na primer, Rumuna, Grka, pa čak i konstantinopoljskih Grka i onih drugih, Grka Atinjana? Da li će najzad sve te zemlje biti potpuno nezavisne ili će se nalaziti pod pokroviteljstvom i nadzorom “evropske zajednice država”, među kojima bi se nalazila i Rusija (ja mislim da će sve te državice prihvatiti pokroviteljstvo evropskih država čak i uz prisustvo Rusije ali samo zbog toga da bi se takvim pokroviteljstvom zaštitile od ruskog vlastoljublja – no, sve je to teško unapred znati i ja se neću upuštati u podrobnosti.)

Međutim, i sada se mogu sigurno znati dve stvari: 1) slovenska plemena čitavog Balkanskog poluostrva će se brzo – možda i ne tako brzo – ipak osloboditi turskog jarma i počeće da žive novim slobodnim i može biti i nezavisnim životom i 2)… Da, upravo ovo drugo je ono što će se obavezno desiti i o čemu sam ja odavno želeo da kažem svoje mišljenje.

To “drugo” se, po mom najdubljem uverenju, sastoji u tome što Rusija neće imati, i nikada nije ni imala, takve neprijatelje, zavidljivce, klevetnike i otvorene hulitelje nego što će biti ta slovenska plemena kada ih Rusija bude oslobodila i kada Evropa bude priznala da su oslobođena!

F. M. Dostojevski

F. M. Dostojevski

I neka mi ne prigovaraju, neka ne viču na mene da ja preuveličavam i da sam ja neprijatelj Slovena! Naprotiv, ja volim Slovene ali neću da se branim, jer znam da će sve upravo ovako biti kao što sam rekao i to ne zbog toga što su Sloveni podli i nezahvalni po svom karakteru, ne, nikako zbog toga – nisu oni bez karaktera kao i svi drugi – nego zbog toga što takve stvari ne mogu a da se ne dogode na svetu. Neću da dužim, ali znam da mi ne treba da očekujemo zahvalnosti od Slovena i na tako nešto treba da budemo spremni unapred. Oni će svoj novi život nakon oslobođenja započeti tako – to ponavljam – što će izdejstvovati garancije i pokroviteljstvo za svoju slobodu od Evrope, od Engleske ili od Nemačke, pa ako u savezu država bude i Rusija oni će sve to činiti upravo da se zaštite od Rusije.

Oni će započeti obavezno tako što će sebe ubediti da ne duguju Rusiji nikakvu zahvalnost nego, naprotiv, da su se jedva nekako spasli od ruskog vlastoljublja – oni će tvrditi da su se spasli zahvaljujući intervenciji evropskog koncerna država, govoriće da bi njih Rusija, istrgavši ih iz ruku Turaka, progutala da nije bilo Evrope, tvrdiće da bi ih Rusija “u nastojanju da proširi svoje granice i da osnuje veliku sveslovensku imperiju potčinila velikom i lukavom, varvarskom velikoruskom plemenu”.

Dugo, o, veoma dugo oni neće biti u stanju da shvate nekoristoljubivost Rusije i onu veliku svetu, do sada u svetu nečuvenu ideju u ime koje je Rusija podigla zastavu, oni neće moći da shvate tu ideju koja spada u one ideje uz pomoć kojih čovečanstvo živi i bez kojih – čovečanstvo propada obogaljeno, posramljeno u ranama i nemoći. Ovaj naš današnji svenarodni ruski rat, ovaj rat ruskog naroda koji vojuje na čelu sa svojim carem za oslobođenje slovenskih naroda od najvećih izroda – da li je neko među Slovenima shvatio taj rat – šta vi mislite?

No, o sadašnjem momentu ja i neću da govorim, sada smo mi još uvek potrebni Slovenima da bismo ih oslobodili ali kasnije, kada se oni budu oslobodili i kada se nekako budu organizovali – hoće li oni tada priznati ovaj naš veliki podvig na koji smo se mi rešili radi njihovog oslobođenja – recite mi to? Nikada, ni za šta na svetu, oni to neće priznati! Naprotiv, oni će istaći u početku političku, a kasnije i naučnu, tezu prema kojoj bi se oni već davno oslobodili od Turaka da nije u toku tih stotinu godina bilo te Rusije koja ih je oslobađala, oni bi se oslobodili svojom hrabrošću uz pomoć Evrope koja bi ih, samo da nije bilo te Rusije, i sama oslobodila i to odavno.

Ovakva prepredena doktrina verovatno postoji i sada kod njih i kasnije će se to neminovno razviti u naučnu i političku aksiomu. I više od toga, oni će čak i o Turcima početi da govore sa mnogo više uvažavanja nego o Rusiji. Oni će u toku čitavog jednog veka, pa i više, drhtati za svoju slobodu i plašiće se ruskog vlastoljublja, oni će se udvoričiki ponašati pred evropskim vladarima, klevetaće Rusiju, spletkariće i širiće intrige o njoj.

O, ja ne govorim o pojedincima: biće i takvih koji će razumeti šta je za njih značila Rusija, šta će im ona i ubuduće značiti. Oni će shvatiti svetost i veličinu velike ideje čiju je zastavu Rusija razvila pred očima čovečanstva. Takvih će ljudi u početku biti veoma malo i oni će biti izvrgnuti podsmehu, oni će biti predmet mržnje pa i političkog proganjanja.

Oslobođeni Sloveni će sa posebnim zadovoljstvom trubiti pred svetom da su oni prosvećena plemena sposobna da prihvate evropsku kulturu, dok je Rusija varvarska zemlja, mračni severni kolos čiji stanovnici nisu čisto slovenske krvi, oni će vikati da je Rusija neprijatelj i hulitelj evropske civilizacije. Odmah će se kod njih razviti oblici ustavne vladavine, parlamenti, odgovorni ministri, govornici, tribuni sa svojim besedama. To će ih neobično veseliti i oduševljavati. Oni će u zanosu čitati šta o njima pišu pariske i londonske novine koje će telegrafski javljati svetu kako je, na primer, posle duge parlamentarne debate pao kabinet u Bugarskoj i kako je liberalna većina obrazovala novu vladu, kako je, na primer – neki tamo njihov Ivan Čiftlik prihvatio portfelj ministra predsednika.

Rusija treba ozbiljno da se pripremi za to jer svi će ti oslobođeni Sloveni u zanosu pohrliti u Evropu, oni će u zanosu zaboraviti sebe i usvojiće evropske političke i socijalne oblike vladavine i tako će proživeti čitav jedan period evropeizacije pre nego što budu razumeli nešto od svoje uloge koja im je dosuđena u zajednici slovenskih plemena u budućoj istoriji sveta. Te će se male zemlje večito svađati, zavideće jedna drugoj i vodiće intrige jedna protiv druge.

Razume se, u momentima nekih velikih nevolja one bi se obavezno obraćale za pomoć Rusiji. No, ma koliko one budu mrzele, spletkarile i klevetale nas pred Evropom, koketujući s njom i uveravajući je da je vole, one će uvek instinktivno osećati (naravno, u trenutku nevolje, ne pre) da je Evropa prirodni neprijatelj njihovog jedinstva, da je ona to bila i da će zauvek to ostati, i da to što takve male zemlje postoje na svetu biva samo zbog toga što postoji veliki magnet – Rusija koja ih neodoljivo privlači, koja ih drži, koja im obezbeđuje integritet i jedinstvo.

Biće čak i takvih momenata kada će oni svesno priznavati da bi bez Rusije, tog velikog istočnog centra i velike privlačne sile, nestalo tog njihovog jedinstva, da bi bez nje čak i njihova nacionalnost nestala u talasima evropskog okeana onako kao što nestaje nekoliko kapi u mom. Rusija će još zadugo morati da tuguje zbog njih, ona će morati da uzme na sebe brigu oko njihovoga izmirenja, pa čak, ona će morati da isuče i mač pokatkad kako bi ih zaštitila.

Razume se, sada se kao samo od sebe nameće pitanje: gde je tu korist za Rusiju, zbog čega se ona sto godina tukla za njih, zbog čega je žrtvovala krv, snage, sredstva? Zar samo zbog toga da bi sada mogla da žanje ovu sitničavu zlobu i ovakvu nezahvalnost? O, naravno, Rusija će uvek biti svesna da je ona centar sveslovenskog jedinstva, ona će uvek imati na umu da je to što sada slovenski narodi žive slobodnim nacionalnim životom njeno delo – da je sve to ona stvorila. Ali kakvu će korist doneti Rusiji takvo saznanje – nikakvu, osim napora, muke i večite brige? Odgovor je za sada težak i ne može biti nikako jasan.

Prvo, Rusiji koliko je nama poznato nije padalo na pamet niti će joj tako nešto ikada pasti na pamet, da svoju teritoriju proširuje na račun Slovena, da njih politički sebi pripoji, da od njihovih zemalja načini svoje gubernije i tome slično. Svi Sloveni sada sumnjiče Rusiju zbog takvih namera, kao što to čini i Evropa, i to će činiti još stotinu godina. Ali neka Bog sačuva Rusiju od takvih namera; Rusija će uspeti da okupi sve Slovene samo utoliko ukoliko bude više pokazala svoju političku nekoristoljubivost – samo tako će ona za narednih sto godina moći da postigne ono što je njen osnovni cilj.

Naprotiv, samo ako Slovenima još od samog početka bude pružila što više političkih sloboda, samo ako se bude povukla od obaveze da vrši nadzor nad njima, samo ako ih bude ubedila da će isukati svoj mač da ih zaštiti u slučaju nasrtaja na njihovu slobodu i njihovu nacionalnost, Rusija će poštedeti sebe briga i nevolja koje bi joj donelo starateljstvo uz pomoć sile nad njima i slično nametanje svoga uticaja Slovenima što je njima mrsko a zbog čega je Evropa inače neprestano sumnjiči. Samo ako bude pokazala svoju potpunu nekoristoljubivost, Rusija može pobediti i privući Slovene na svoju stranu; u početku će joj dolaziti samo u nevolji ali kasnije će joj se vratiti svi i prigrliće je potpuno sa onim poverenjem koje pokazuju deca. Svi će se vratiti svome gnezdu.

O, razume se, postoje i sada među Rusima mnoga gledišta koja su učeno, čak pesnički, izložena. Takvi Rusi očekuju da će ta oslobođena i preporođena slovenska plemena prigrliti Rusiju kao rođenu majku i osloboditeljku, da će ona doneti mnogo novih elemenata koji će biti značajni za ruski način života, da će proširiti moć ruskih Slovena, pa čak i obogatiti dušu Rusije – uticati na ruski jezik, literaturu, stvaralaštvo, da će oni, jednom reči, duhovno obogatiti Rusiju i da će joj otvoriti nove horizonte.

Priznajem, meni je sve to uvek ličilo na zanos učenih ljudi, ali ima istine u tome da će se nešto slično dogoditi, ali sigurno ne pre nego što bude prošlo sto godina – za sada Rusija nema šta da očekuje od Slovena, od njihove književnosti, oni za tako nešto još nisu dorasli. Naprotiv, čitav će vek proći i Rusija će morati da se bori sa upornošću i ograničenošću Slovena, sa njihovom izdajom same slovenske stvari radi svih onih formi političkog i socijalnog uređenja koje oni tako željno kopiraju iz Evrope.

Nakon rešenja slovenskog pitanja Rusiju, nesumnjivo, očekuje konačno rešenje istočnog pitanja. Dugo još neće sadašnji Sloveni moći da shvate šta je to istočno pitanje! I samo slovensko jedinstvo na principima bratstva i sloge oni dugo neće moći da shvate. Objašnjavati im to neprekidno na delu i na primerima – to će biti veliki budući zadatak Rusije. Neki će mi opet reći: čemu sve to najzad, i zbog čega Rusija da stavlja sebi na vrat takvu brigu? Zbog čega: zbog toga da bi se moglo živeti veličanstveno i dostojno, da bi se pred svetom moglo blistati sjajem one velike ideje, da bi se mogao jednom stvoriti veliki bratski savez plemena, da bi se mogao stvoriti takav politički organizam ne sredstvima političkog pritiska i snagom mača nego ubeđenjem, primerom, ljubavlju, nekoristoljubivošću – da, Rusija se bori da sve male uzdigne do sebe kako bi oni mogli bolje da shvate njenu misiju majke – da, to je cilj Rusije, u tome je njena korist, ako vam se tako više sviđa.

Ako nacije ne budu služile uzvišenim nekoristoljubivim idejama i ciljevima, ako budu služile samo svojim uskim “interesima”, one će sigurno propasti, okameniće se, umreće kao nacije. A nema uzvišenijeg cilja od onog koji je Rusija postavila sebi kada je odlučila da nekoristoljubivo posluži slovenskoj stvari ne tražeći zahvalnosti od Slovena, Rusija je služila njihovom moralnom (ne samo političkom) sjedinjavanju u jednu veliku celinu. Samo tako sjedinjeno slovenstvo će biti u stanju da objavi svoju novu spasonosnu reč čovečanstvu…

Nema na svetu uzvišenijih ciljeva nego što su ovakvi ciljevi. Prema tome, za Rusiju i ubuduće ne treba da bude ničeg “korisnijeg”, ona treba uvek da ima pred očima ove ciljeve, ona sebi treba sve češće da ih tumači kako bi ojačala duhom u toj neprestanoj i odvažnoj njenoj borbi u korist celoga čovečanstva.

Ako se ovaj sadašnji rat bude srećno završio – Rusija će, nema sumnje, zakoračiti u novu i višu fazu svoga postojanja…    

Filter 2019