Sat. Nov 27, 2021
ћирилица /латиница

Како је кајмак прославио Романију: Душанка се 15 година борила за брендирање ове ђаконије

Извор: Српска Инфо

Нигдје нема таквог кајмака као на Романији, гурмани то одавно знају. А 2019. то је и званично потврђено, печатом Међународне организације за заштиту интелектуалног власништва. Тако је ђакојинија, коју домаћице из овог краја производе већ вијековима, постала бренд препознатљив у 29 земаља свијета.

А у чему је тајна романијског скорупа кајмака? Зашто сваки кајмак није исти? И како то кајмак тек када “одрасте” постане скоруп, најбољи производ који може дати планинско млијеко?

Ове, и многе друге мистерије, екипи Српскаинфо је открила Душанка Боровчанин из Сокоца, једна од данас малобројних домаћица, мајсторица за прављење романијског кајмака и скорупа.

– Прије 30 година, када сам се удала, ја сам као и све друге жене почела да правим кајмак, пажљиво пратећи како то ради моја свекрва. И ништа се од тада није промијенило, осим посуђа – каже Душанка.

Сурутка

Некад се, каже, млијеко разливало у дрвене карлице, које су се редовно прале и препирале искључиво сурутком. Никако детерџентом! Па су се те помије давале стоци.

Данас се користи суђе од емајла и инокса. Али и данас, да би се произвео кајмак, ваља уложити много рада и пазити на сваки детаљ.

Млијеко се, објашњава Душанка, вари у великим шерпама, па се, кључало, преспе у мање шерпе и оствља на шпорету неколико сати.

Онда то иде у колибу, гдје се ложи ватра и гдје се будући кајмак дими. То му даје посебан укус, карактеристичан за романијски варени кајмак. У колиби остаје 72 сата, да се формира корица  прича Душанка.

Кјамак се скида и слаже у дрвене качице. Соли се, покрива крпом и дрвеним кругом и притишће каменом. Круг, камен и крпа се сваких седам дана перу сурутком.

Кајмак може бити и млад, а скоруп је само кајмак који је у качици одлежао бар два мјесеца и тако сазрио.

Цијена

Али, то није све. Посуђе за “производњу” кајмака мора се редовно прати и сушити на сунцу.

А и сировина мора бити посебна. Једино ако је произведен од млијека крава, које слободно ходају, пасу и пију бистру планинску воду – кајмак се може назвати правим романијским.

Ух, тешко је све ово препричати, а камоли извести! И није чудо што килограм скорупа кошта колико и килограм најбољег меда.

И биће да је Душанка стекла право богатство правећи, годинама, кајмак и скоруп?

Ма, таман посла! Од овог се посла не може живјети, иако сав кајмак продам на кућном прагу. Могла би продати и више, да имам. Али од својих крава добијем 40 до 50 литара млијека дневно, а то је довољно за, отприлике, килограм скорупа – објашњава Душанка.

Четворо дјеце

И додаје да се романијски кајмак може правити само од маја до октобра. И да она двије трећине млијека продаје мљекари – ваља обезбиједити редован приход за породицу.

А породица није мала. Четворо дјеце су ова вриједна жена и њен супруг отхранили и извели на пут.

Кћерка Милка је дипломирана правница, живи у Бањалуци.

Кћерка Милица је дипломирана инжењерка шумарства, а и њен брат Миљан, Душанкин син јединац, то ће ускоро постати – апсолвент је на Шумарском факултету.

Најмлађа кћерка, мјезимица Марина, учи фармацију у средњој школи.

Ја сам завршила средњу школу, техничарка сам дрвопрераде, али сам се рано удала и никад нисам радила у струци. Била сам добра ученица, жељела сам да студирам, али није се могло, није било пара. И зато сам запела да својој дјеци пружим шансу. И они су је искористили. Сви су били сјајни ђаци и студенти, иако су од малих ногу радили на имању – прича поносна мајка.

Стандардизација

А посла на имању има на претек, за сваког члана породице. Зиме су на Романији жестоке, ваља припремити не само залихе кајмака, него и богату зимницу, па маст, чварке, сланину и гомилу дрва за огријев.

Ваља нама догурати до Ђурђевдана, да се, као хајдуци, дохватимо ливаде – вели у шали Душанка.

Уз све мајчинске и домаћичке обавезе, ова енергична жена се, заједно са својим другарицама из села у општини Соколац, Хан Пијесак и Рогатица, 15 година борила за бреднирање романијског скорупа кајамка. Основале су удружење, путовале по сајмовима и семинарима и слушале коментаре типа “нема од тога никакве вајде”.

Али, нису одустајале. И успјеле су.

Сада тежимо стандардизацији, идемо за тим да производ сваке од нас има приближно исти степен масноће, сланости, киселости. Да купци, кад купују наш кајмак, унапријед знају шта ће добити  каже Душанка за Српскаинфо.

У борби за бреднирање женама са Романије помагале су и међународне организације и удружења из земаља региона и Општина Соколац. Највише им је, каже, помогло Министарство пољопривреде РС, поготово око пројеката.

Тако то иде. Ми правимо скоруп, они пројекте. Свако свој посао – каже Душанка.

Жене на селу много раде, а мало имају

У цијелом свијету данас се обиљежава Међународни дан жена на селу. Генерална скупштина УН је 2007. године одлучила да 15. октобар посвети женама са села, како би се скренула пажња на проблеме са којима се оне суочавају.

Жене на селу много раде, а мало имају, најчешће нису сувласнице имања, немају пензионо осигурање и више су изложене насиљу у породици, него жене у градовима. С друге стране, управо од жена које живе на селу, а чине три четвртине свјетске популације, зависи производња хране, наталитет и опстанак читавих заједница и нација.

Иако формално, по закону, жене у БиХ имају иста права као и мушкарци, због патријархалне традиције та су права често само мртво слово на папиру. Према публикацији „Жене и мушкарци у БиХ“, коју објављује Агенција за статистику БиХ, у руралним насељима у БиХ живи око 972.000 жена, од чега око 330.000 жена живи у селима у РС. Ипак, жене су власнице мање од пет одсто сеоских имања.

Filter 2019