Изборни закон БиХ и логика иностраног “пачања”

Аутор: Владе Симовић

У српском језику постоји стара ријеч “пачати”. Многи не познају дубину значења овог појма, па га често мијењају са ријечју “петљати”. Међутим, ова ријеч ни изблиза не описује дубину појма “пачање”. А “пачање” је стање у којем се неко са злом намјером увезаном са незнањем уплиће у нечије одлуке, систем и живот уопште.

Од краја 80-их година разни су се интернационални актери “пачали” у бх односе. “Пачали” су се индеректно, имајући своје “мисионаре”, “креаторе” и “џелате” којима су завађали историјски подијељен народ у његовој “религијској вододјелштини” и сталном сукобу на “крвавој граници цивилизација”.

“Пачали” су се и директно. У почетку подржавајући акте конституционалне једностраности који су јасно водили у рат, да би у наредне три године водили унапријед пропале арбитражне процесе све до Дејтона. Ово посљедње “успјешно пачање” остварено је на пројектилима “атлантизма” стварајући преседан у модерној правној и политичкој историји свијета.

То “пачање” порушило је западне вриједности и идеале. Срушило је идеје суверенитета, конституционализма, парламентарне културе, демократских институција и у коначном људског достојанства. Ово пишем као неко ко је одрастао уз западне идеје просветитељства и парламентаризма. Уз мисли једног Лока, Мила и Русоа. Пишем ово са жалом јер тај Запад од којег сам учио и са којим сам растао, није онај који би наметнуо Устав кроз Споразум из Дејтона. То није ни онај Запад који би због геополитичких интереса 25 година проводио политику “пачања” у подијељеном и постконфликтном друштву Босне и Херцеговине. При томе му не дозвољавајући да политички сазри и постане самосталан.

То дефинитивно није ни онај Запад који би негирао логику друштвених подјела, поништавао изборну вољу носилаца суверенитета и путем “високог представника” доносио одлуке умјесто легитимно изабраних посланика у парламенту.

Овај Запад који овдје живи и дјелује није русоовски, миловски или локовски… Он је “пачалачки”. Он се “пача” из своје геополитичке и идеолошке надмености, остварујући моћ у једном простору трагичне историје. Простору који вапи за слободом да се барем једном у историји попусти од било чијег “пачања”, ма било оно некадашње османско, касније калајевско или данашње неолиберално. Јер само слободни и без “цезаровски” баждарених пријатеља из иностранства, можемо створити некакав договор и мир. Ма била то функционална држава или раздвојене комшије.

У низу “пачања”, посебан пасјалук било је наметање Изборног закона Босне и Херцеговине. Волфганг Петрич Законодавац се својски потрудио да овим Законом оствари трајну нестабилност и уништи и оно мало некада изграђене политичке културе.

Задњих годину дана сам посветио жељи да се овај Закон измјени. Био сам спреман да помогнем свима и учествујем у свим расправама, семинарима и вебинарима организованим на ту тему. Разговарао сам и са онима чије вриједности и политике дијелим, али и са онима супротним себи. И сви су били свјесни потребе да се Закон мијења. Упознао сам неке сјајне људе који проводе одређене политике и то ми је било задовољство.

Предложио сам неколико измјена које стварају стабилне парламенте и одговорне политике. Ријеч је о томе да се уведе: Д’Онтова формула, повећа изборни праг на 5%, а за коалиције на 7%, смањи број преференција унутар затворених неблокираних листа на једну, укину компензацијски мандати, укрупне изборне јединице, уведу регионалне квоте, повећа број посланика у парламентима, уведе електронски читач отиска прста и бројач гласова, под условом да се неће нарушити тајност гласања, укине гласање поштом, прошири и измјени састав ЦИК-а.

Овим се стварају предуслови да се створе стабилне скупштинске већине и одговрније политике. Тек онда је могуће мијењати и друге акте, рјешавати озбиљне политичке и социјалне проблеме, од пресуде “Сејдић-Финци”, проблема “хрватског члана Предсједништва”, па све до економских питања.

Међутим, опет су се појавили “пачатори”, да се “пачају”, на општу радост оних “несретника” који их призивају. Ту су Шмит, Палмер и остали “калајевци” новог доба. И колико год, ми који дијелимо западне политичке вриједности, у које се они “заклињу”, покушавали да им објаснимо да то није исправно, да руше “темеље” својих политичких вриједности, они и њихови бх “мисионари” то не желе да чују.

То је наша трагедија, а ово вјероватно један од мојих посљедњих коментара на тему измјене Изборног закона Босне и Херцеговине.

Нека је на част онима који призивају “пачање” иностраних актера и који не желе ниједан компромис. Оне који хоће да се “пачају” у наше двориште могу донекле да разумијем, то је ипак геополитика, али оне који их призивају, ех то већ не могу.

Изборни закон Босне и Херцеговине донесен је у години када сам почео да радим. Ове године пуним двије деценије радног стажа. Тужно је признати да смо 20. година таоци оваквог Изборног закона Босне и Херцеговине. Таоци једног суровог интервенционизма, које је ништа друго до једно безобзирно “пачање” у животе људи једног несрећног и подијељеног простора!

Filter 2019