Годишњица злочина над српским цивилима на аутобуској станици на Илиџи

Извор: Срна

На данашњи дан прије 29 година такозвана Армија БиХ гранатирала је из правца Игмана, Храснице и Бутмира територију Републике Српске и на аутобуској станици у општини Илиџа убила 10 и ранила 33 српска цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди, а најмлађа жртва овог свирепог масакра био је тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић.

Тог дана погинули су и Жарко Крешталица /27/, Милојка Тамбур /38/, Ружица Мартиновић /25/, Бранка Милошевић /40/, Наташа Квесић /24/, Томислав Милановић /34/, Здравко Шутало, Мира Делић и Петко Радовановић.

Свједок овог стравичног догађаја доктор Милан Пејић рекао је Срни да се налазио у згради општине када је пала прва граната, након чега му је тадашњи председник Извршног одбора општине Илиџа Слободан Мариловић рекао да уђе у његову канцеларију да се склони, објаснивши му да обично након једне иде и сљедећа граната.

“У Мариловићевој канцеларији био је мој комшија Ратко Максимовић. У моменту док смо тражили заклон пале су још двије, од укупно три минобацачке гранате. Једна граната је пала близу два киоска крај којих су стајали људи, док је друга пала на паркинг. Нисам сигуран гдје је пала трећа”, рекао је Пејић.

Он је навео да је граната гелерима и детонацијом покидала киоске и ногаре на којима су они стајали, те да су откинути метални дијелови летјели на све стране, што је допринијело да масакр буде још стравичнији.

“Истрчао сам напоље, видио сам како људи запомажу, како жене леже преко жардињера. Кола су била оштећена, нисмо их могли упалити. Трифко Јокановић, мој пријатељ, био је рањен у главу. Било је много мртвих и рањених. То је био прави масакр и сви који су погинули или били рањени били су цивили који су чекали аутобус. Некако смо успјели да организујемо превоз и рањене пребацимо у импровизовану болницу у одмаралиште које је припадало фабрици `Жица`, у Блажују, а мртви су одвезени у Влаково”, присјетио се Пејић.

Он је нагласио да на мјесту гдје су пале гранате није било војних објеката, а да је линија раздвајања била између 500 метара до километар. Према његовом сазнању, ту није било војске.

“Из протокола се може доћи до података о овим лицима и видјети да рањени и погинули нису били војници, већ цивили. Гранате које су тог дана пале на Илиџу дошле су или из правца Игмана или из правца Храснице, што се види и по повредама које су нанесене погинулима и рањенима, као и по паду граната и усмјерења гелера”, навео је Пејић.

Планина Игман је била под контролом снага такозване Армије БиХ /АБиХ/, док је само један његов мали дио, Голо Брдо, од 1992. и 1993. године био под контролом Војске Републике Српске. Пејић каже да је и Храсница била под муслиманском контролом, а да је у селу Ковачи надомак Храснице била смјештена минобацачка јединица такозване АБиХ.

Он каже да му је познато да су више коте око Сарајева држали припадници тзв. АБиХ.

“Илиџа је, као и болница, одатле стално гранатирана. Познато ми је и да су муслимани имали погон за производњу граната у подруму фабрике `Жица` и у жељезничкој радионици односно творници `Васо Мискин` у Сарајеву. То сам сазнао од лица са којима сам разговарао, а која су побегла из дјела Сарајева који је био под контролом снага АБиХ”, изјавио је Пејић.

За овај злочин такозване Армије БиХ нико није одговарао, а општинске власти не дозвољавају постављање спомен-плоче на месту страдања ових невиних српских цивила.

Filter 2019