Sun. Sep 26, 2021
ћирилица /латиница

Прича о Аделини Павлини Ирби: Пола вијека бриге за српску сиротињу

Извор: Глас Српске

Прије 110 година престало је да куца једно велико племенито срце, срце најревносније добротворке српског народа, која нас је задужила за сва времена. Аделина Павлија Ирби, вођена филантропском идејом помагања потлаченима, обесправљенима и невољнима, срела се са Србима под тиранским османским јармом 1851. и увидјела да је таква помоћ баш њима насушно потребна, као најугроженијем народу у Европи тога времена.

Осјећајући тежину српске несреће и страдања, она је остала са њима и сваки дан од преосталих 50 година свога живота неуморно и несебично радила да нахрани, обуче, заштити и школује српску сиротињу. Данас, нажалост, неопростиво мало знамо о овој племенитој жени, па ће овај текст бити скроман допринос нашој култури сјећања. Мис Ирби је рођена 1831., прије 190 година, у енглеској аристократској породици, њен отац је био британски адмирал, један јој је дјед био лорд, а други угледни банкар. Као млада самосвјесна интелектуалка, са пријатељицом мис Мекензи 1855. године путује средњом и источном Европом, о чему објављују књигу “Кроз Карпате”. Године 1861. њих двије одважно крећу на, тада крајње ризично и напорно, путовање по Балкану, о којем ће настати врло запажена књига “Путовање по словенским земљама Турске у Европи”.

Српске земље

У другом проширеном издању Ирбијева између осталог каже: “Босна и Херцеговина су српске земље, насељене српским народом, који српски мисли, говори и осјећа, као и онај у Србији.”

Ускоро потом, 1869. својим средствима она у Сарајеву подиже зграду и отвара женску школу “Завод Мис Ирби” за ученице свих конфесија. Фра Грга Марић харангира против ње као лутеранке па ученице католкиње напуштају Завод, који ће од тада народ звати Српска женска школа. Учитељи су били Сара Панић из Београда и Симо Чајкановић из Сарајева. Избијањем Босанско-херцеговачког устанка прогон Срба се заоштрава и она затвара Завод 15. септембра 1875, а најсиромашније ученице пребацује у Праг. Сазнавши да српска нејач подноси нечувено страдање и муке и пред турском бруталном одмаздом њих на хиљаде бјежи у Славонију и Далмацију, она одмах са сарадницом Присилом Џонстон похита на ту страну. Затичу бјегунце како у агонији тумарају путевима Славоније, у очајном стању безнађа, без смјештаја, без хране по неколико дана, уцвиљени губитком најмилијих, нападнути епидемијама тифуса и великих богиња.

Та слика их дубоко потресе, па се одмах запутише у Енглеску и тамо брзо формираше одбор за прикупљање помоћи и фонд под називом “Сироче”. Та акција је добила велики публицитет па их и лондонски “Тајмс” свесрдно подржа. Ускоро се враћају у Славонију се 20.000 форинти, што је тад био огроман новац. Цијелу зиму 1875/76. смјело и подузетно, по снијегу, киши и блату обилазе збјегове, гдје у нељудским условима бораве избјеглице, којима дијеле храну, одјећу и покриваче. Ваљало је у то вријеме тоне разне робе набавити, превести и подијелити. У прољеће 1876. око Пакраца, гдје се концентрисао знатан број избјеглица, отварају 19 школа, које је похађало око 2000 избјегле Српчади.

Свако је добило одјећу, обућу, школске књиге (набављене из Србије) и све друге потребе. Наставу држи 21 учитељ, свршени богослови Бањалучке богословије и једна учитељица, уз солидну плату и хотелски смјештај. Те године букну рат Србије и Турске, уз могућност уласка српске војске у Босну у помоћ устаницима. Политички Загреб, који је одраније прогласио Босну и Херцеговину хрватским земљама, у складу са аспирацијама Беча, гракну на све што је српско. Хрватски шовинисти, који су злурадо гледали патње избјеглица, сада их почеше и отворено нападати. Ирбијева мораде затворити све школе, осим оне у Пакрацу, па пређе у Далмацију и тамо у книнском крају отвори четири школе: једну у Плавну (радила до 1881.) и једно сиротиште-конвикт за дјецу изгинулих родитеља, затим школу у Полачи са учитељима Костом Ковачевићем и Прокопићем, школу у Гајњачи са бањалучким учитељима Васом Јунгићем и Гајом Илијићем, те школу у Врбнику са учитељем Симом Самцем.

Те школе је са великим успјехом похађало око 500 Српчади. Касније у петровачком котару отвара школе у Унцу, Колунићу, Вођеници и Бјелају. За избјеглице се граде колибе, набавља храна, лијекови, одјећа, обућа, алат, сјемена и друге потребе у износу од невјероватних 985.966 круна. У Стрмици је формиран центар за подјелу помоћи, коју је примало на десетине хиљада избјеглица из околних крајева. Рачуна се да је, током четири године њеног збрињавања избјеглица, Мис Ирби са пријатељицама прикупила и утрошила, прерачунато у данашњи новац, преко пет милиона КМ. У Сарајево се враћа 1879. доводећи 40 сирочића погинулих устаника, обнавља и дограђује импозантну зграду њеног Завода (данас сједиште кантоналног тужилаштва). Доводи још 50 дјеце без родитеља, која уз смјештај, храну и одјећу похађају школу. Завод ће временом са осмогодишњом наставом прерасти у средњу школу за учитељице, стварајући тако озбиљну просвјетну армију.

Сахрањена на Кошеву

То су биле прве интелектуалке у БиХ, на које је преносила нешто од те викторијанске женске смјерности. Неке од њих Ирбијева ће слати у иностранство на даље науке, увијек им говорећи: “Не смијете заборавити да сте Српкиње, чувајте своје обичаје и вјеру православну”. Иначе, штићенице Завода су, уз редовну наставу, училе ручни рад и друге женске послове у духу оног времена, а она би их послије о свом трошку удавала за ваљане учене људе. Дана 15. септембра 1911. цијелом Босном и Херцеговином прохујала је тужна вијест, заставе су спуштене на пола копља, на српским кућама и установама истакнута су црна платна.

“Српска ријеч” у посебном издању доноси: “Данас је дан велике жалости за Српство, највећа добротворка српског народа данас је испустила своју племениту душу /…/ клонула је рука што је тако обилато дијелила добра српској сирочади.”

Сарајево никад до тада није видјело већу и свечанију сахрану. У непрегледној поворци били су ученици свих школа, представници власти духовне и световне, изасланства Србије и Црне Горе, стране дипломате, делегације српских општина, организација и друштава из цијеле БиХ и региона, те мноштво искрено ожалошћеног народа. Мис Ирби је сахрањена на кошевском српском гробљу, близу капеле гдје почивају Принцип и другови. Сву своју имовину оставила је тестаментом “Просвјети” и Добротворној задрузи “Српкиња”. Данас Београд, Бањалука, Сарајево и Градишка имају улице са њеним именом, а у Плавну и Стрмици су били њени споменици, које хрватски бојовници порушише када су 1995. протјерали тамошње Србе. Племениту Мис Ирби наши стари су  уписали у велики српски поменик гдје бесмртни вјекују, наша је света обавеза не дати времену да изблиједи њен лик, због милосрђа и доброте којом нас је несебично обасипала. 

Повеље

О Мис Аделини Ирби српски књижевници су писали похвале и пјесме, српски краљеви јој додјељивали медаље и ордење, а на првој (митровданској) Скупштини српске народне организације у Сарајеву 1908. под првом тачком је донесен акт захвалности и поштовања Племенитој добротворки. Златом извезену повељу на српској тробојци предала јој је делегација најугледнијих српских првака.

Filter 2019