Sat. Oct 23, 2021
ћирилица /латиница

Животна прича невесињског ратног хирурга: Др Мусић за само пар година оперисао 1.700 људи, без иједног фаталног исхода

Извор: nasahercegovina.info

Први пут отишао је у рат када је имао само 15 година. Други рат га је затекао пред крај радног вијека.

Живот пише романе, а главни актер овог је љекар Ђуро Мусић.

Иако је имао само 12 година када је почео Други свјетски рат, то га није спријечило да стане у строј народноослободилачке војске и као петнаестогодишњак доживи све страхоте рата.

Било је то сасвим нормално, а како и не би када је одрастао у ратним временима.

– Био сам окружен својим вршњацима са којима сам испуњавао одређене задатке. Младост нам је помогла да лакше схватимо или не схватимо ратне околности.

Након рата, присјећа се, било је најнормалније да оде на војну академију, у тенковско војно училиште “Петар Драпшин”.

– Тамо сам, међутим, остао само годину дана, јер сам се разболио од плеуритиса. На ВМА, где су ме лијечили, пунктирали су ми грудни кош и извадили два и по литра воде. У соби у којој сам био, гдје нас је било доста, мало нас је преживјело. Kада сам, наводно, оздравио, отпуштен сам из војске као привремено неспособан – наводи др Мусић.

Живот је хтио да војничку униформу замијени бијелим мантилом.

– Школовање настављам у партизанској гимназији на Хвару, а матурирам у Kотору – каже он.

Потом уписује медицину, а по завршетку факултета, јануара 1957. године, враћа се у Херцег Нови и почиње да ради у Игалу.

– Медицину сам изабрао јер ми је брат имао туберкулозу и стално сам бринуо о њему, вјерујући да ћу му тако више помоћи. Не знањем, него његом – прича љекар Ђуро Мусић.

Упоредо четири године волонтира у војној болници у Мељинама, гдје је посебно заволио хирургију поред чувеног доктора Виљема Голштајна који ју је специјализовао у вријеме када још није било антибиотика.

– Научио ме је да при операцији радим велике резове, да стављам што мање шавова кад шијем кожу и да све сумњиве ране и операције дренирам – каже он.

Неко вријеме је радио у Никшићу, да би убрзо прешао у Подгорицу, гдје остаје до пензије 1994. године.

Иако се чини као крај приче, један позив промијениће му живот из корјена.

Судбина је хтјела да се поново нађе у рату, али сада као љекар.

– У Невесињу сам увидио сав јад и биједу, муку љуту свих грађана и бораца у тим ратом изазваним дешавањима. Свакодневне погибије, рањавања, сиромаштво и биједа вратили су ме зачас у муке из Другог свјетског рата које сам преживио – присјећа се он.

Управо то искуство из претходног рата утицало је да се др Мусић добро снађе и као ратни љекар у Херцеговини, гдје је у не баш сјајним условима посао хирурга обављао без грешке, а у том случају грешка је значила људски живот мање.

– У Подгорици сам у нормалним околностима збрињавао тешке рањенике, а у Невесињу су услови били примитивни, у ствари, то је била импровизација свега. Без љекара, без анестезиолога, операциона сала обична соба, а рањеници само пристижу… Мој лични ризик, моје знање, моја рутина и Божја воља водили су ме у свакој операцији, и нити један рањеник није изгубио животну битку. Хвала Богу на томе – наводи др Мусић.

А само за прве двије-три године рада у невесињској ратној болници обавио је више од 1.700 хируршких захвата и ниједан није имао фаталан исход.

– Данас, послије више од двадесет година, присјећам се тих тешких рањеника који су били на граници између живота и смрти и очајничке борбе за њихов спас. Само онај ко је доживио и преживио рат зна да нема те болести која тако муњевито, за секунду, може да уништи човјечији живот као што то може ратна рана – тврди доктор.

Са тим народом се, прича нам он, саживио у тој великој несрећи и максимално се трудио да му помогне.

– То је народ цијенио и сви су ме завољели као да сам им најрођенији. Увијек су говорили – док си нам ти овдје, ми и наше фамилије смо сигурни.

Причали су ми да би борци, када би пошли у акцију, питали да ли сам у Невесињу – завршава причу др Мусић.

Filter 2019