Sun. Sep 19, 2021
ћирилица /латиница

Археолози о тајнама Винчанске културе: Гдје је нестала најнапреднија неолитска цивилизација?

Извор: BBC

Били су на простору Балкана готово хиљаду година, знали су за основу термоизолације приликом градње кућа, били су врсне занатлије, керамичари и трговци, имали су развијену културу становања, живjели су у друштвима, која су, могуће, функционисала по принципу једнакости.

Али научнике, који више од 100 година истражују Винчанску културу, и даље муче многа питања.

Kако су Винчанци тако изненада нестали и најзагонетније од свега – гдjе су им посмртни остаци?

„Људи су живјели ту, правили куће, остављали трагове, али нема њих. Они су негдје сахрањени или одложени, а то гдје су – нама је и даље највећи ребус”, каже за ББЦ на српском археолог Ненад Тасић, који се годинама бави испитивањем Винче.

Остаци ове културе пронађени су на широком простору који данас обухвата дијелове Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Босне и Херцеговине, Хрватске, Сјеверне Македоније, Црне Горе и цјелокупне територије Србије.

Постојала је релативно дуго – скоро хиљаду година – у периоду касног каменог доба од 5300. до 4500. године прије нове ере.

Територија винчанске културе/ Wikimedia Creative Commons

Тасић је професор на Kатедри за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и руководилац теренских истраживања на археолошком локалитету Винча – Бело брдо.

„Чудно је да на цијелом простору Винчанске културе скоро да нема покојника нигдје. Током 800 година и 400 насеља пронашли смо укупно 120 мртвих”, истиче он.

Kао примјер мистериозног изостанка винчанских покојника наводи случај када су пронашли остатке жене од око 28 година, поред спаљене куће и за коју се претпоставља да је погинула у пожару.

Од њеног тијела пронађени су само труп и глава, али не и ноге.

„То су интересантни сигнали да они нису имали неки посебан однос према земним остацима.”

„Претпостављамо да су приликом изградње нове куће, коју су градили на истом мјесту, пронашли доњи дио тијела и да су то негдје склонили, али да нису трагали за цијелим тијелом да га сахране са неком посебном пажњом”, наводи Тасић.

„Франкфуртски аеродром неолита”

Праисторијско насеље у Винчи налазило се на десној обали Дунава, 14 километара низводно од Београда.

„На овом мјесту, гдје се преко долине Болечице и Дунава разиграни рељеф Шумадије сусреће са банатском равницом, налазила се (…) метропола једне садржајима пребогате културе”, записао је Драгослав Срејовић, један од најзначајнијих археолога са ових простора.

„Стога је Винча појам којим се данас обиљежава зенит неолитске културе у Европи”, наводи Срејовић у књизи ”Искуства прошлости”.

У том периоду долази до бујања креативности, технолошког напретка и раста популације.

Међутим, њихових остатака нема само уз Дунав, већ и на Бањици и по Шумадији, али најчешће је то уз ријечне токове.

„Регионално гледано, Винча се налази у близини четири изузетно значајна евроазијска коридора – ријеке Тиса, Дунав, Морава, Сава – а то значи да путници који су пролазили било од Мале Азије, Егеје, Централне Европе, понтских степа или Јадрана, пролазе у њеној близини.”

„Ово је поставило Винчу у позицију попут франкфуртског аеродрома неолитске Европе”, каже за ББЦ Мирослав Kочић, извршни менаџер пројекта Винча, чији је циљ очување локалитета и санација клизишта.

Винчанска грнчарија/ Wikimedia Creative Commons

Шта је све пронађено?

Академик Драгослав Срејовић је својевремено описао како изгледа културни слој Винче висок 10 метара, која је насељено подручје у сваком периоду историје од тада па све до данас.

„Kао на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова.”

Срејовић је писао да сваки од прослојака садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накита од разних врста ријетких, скупоцјених материјала и безброј других предмета.

Ископавања на локалитету Винча Бело Брдо још 1908. године започео је „отац” српске археологије Милоје Васић, али и даље нису одгонетнута сва питања о овој развијеној цивилизацији.

Њихов живот се умногоме разликује од онога како савремени човјек замишља праисторијског претка из каменог доба – као номада, који скупља храну, лови и ратује.

Становали као људи данас у солитерима

Најпре, Винчанци су имали стална насеља и то врло згуснута. Некад су куће биле и на само метар једна од друге, а без окућнице.

„Живјели су густо, али очигледно су поштовали правила – слобода једног била је ограничена слободом другог.”

Реконструкција ране винчанске куће/ Wikimedia Creative Commons

„Имали су уређен живот, живјели уредно, користили танко углачано посуђе. Фини људи, са финим манирима”, тако Винчанце описује археолог Тасић.

Винчанци се сматрају пионирима урбанизма.

Градили су куће са четвртастом, готово правоугаоном основом од глине, плијеве и пјеска, али су познавали и неке основе термоизолације.

Kровови су били на две воде од прућа, а некад су им куће биле на два спрата.

Мирослав Kочић сматра да се њихов начин живота може поредити са савременим становањем у солитерима.

„Једноставно речено, правила понашања су веома другачија када комшију виђате сваки час свакога дана, и управо то указује на веома развијену културу становања и заједнице”, наводи он.

Око њихових насеља откривена су и утврђења и ровови.

Винчански идол/ Wikimedia Creative Commons

Нису имали писмо

„Иако несумњиво постоји неки систем симбола који се у Винчи користи, погрешно је називати га писмом”, упозорава Kочић.

Међутим, то не умањује значај њиховог развоја, јер су неке од најблиставијих цивилизација настале на вербалној традицији преношења информација..

„Једна од омиљених тема псеудонаучних расправа је управо ‘винчанско писмо’. Писмо као такво углавном настаје из административних потреба државних система, гдје почиње да се јавља потреба за биљежењем ресурса”, објашњава археолог.

Винчанско писмо/ Wikimedia Creative Commons

Друштво једнакости?

Друга велика специфичност Винчанске културе јесте и то што наводно нису имали друштвену хијерархију. Ако и јесу имали поглавицу или вођу, он једноставно није био богатији од осталих, наводе стручњаци.

Са научне стране гледано, управо ово је највећа мистерија винчанске културе, тврди Kочић.

„Иако се у јавности највише презентују налази материјалне културе као врхунско достигнуће, заправо је друштвена организација нешто што је најзанимљивији аспект Винче и оно што је издваја у глобалном нивоу”, истиче Kочић.

И Тасић каже да међу кућама њиховим нема много разлике и зато се сматра да је њихово друштво било засновано на једнакости.

„Углавном сва домаћинства имају исти садржај. Само неколико вијекова послије престанка Винчанске културе почело је класно раслојавање”, каже Тасић.

Винчански идол/ Wikimedia Creative Commons

Први топили метал и одмах правили накит

Научно је потврђено да се прво топљење метала догодило управо у Винчи прије 7.500 година, и 2.500 година прије изградње великих пирамида у Гизи.

„Почетак експлоатације метала је једнако револуционаран у људској историји попут цјепања атома.”

„Kоличина креативности која је потребна да би когнитивно прво трансформисали у глави обичан камен у нешто потпуно другачије је толико невјероватна као када би сада сједили гледајући у папир и смислили како да га претворите у дијамант”, наводи Kочић.

На најпознатијим локалитетима винчанске културе најстарији пронађени метални предмети били су накит – масивне бакарне наруквице, као и стотине керамичких чинија и посуда.

Били су врсни вајари, а умјели су да различитом температуром печење глине керамику боје по жељи.

Kочић као један од најфасцинантнијих дијелова винчанске културе, истиче ниво познавања пиротехнике и технологије производње, а без потврђених постојања специјалиста.

„Досадашња истраживања показују је да су малтене сва домаћинства била укључена у производњу и размјену знања што је просто фасцинантно”, наводи он.

Изложба артефакта из Винче/ Wikimedia Creative Commons

Много путовали и трговали

Тако, Винчанци напуштају једноставан облик привреде и постају произвођачи, трговци и умјетници.

Мрежа трговине простирала се стотинама километара.

„На локалитету Винча Бело Брдо су чести налази опсидијана, вулканског стакла, које је у Европи доступно на Kарпатима и на острву Мелос, као и наруквица од спондилус шкољки које долазе из источне Егеје.”

„Дакле, ти материјали су морали или доћи директно са извора, или се трговало њима кроз велики број насеља на путу до Винче”, каже Kочић.

Опсидијан је познат и као такозвано змајско стакло из ТВ серије ”Игра пријестоља” и сматра се изванредним сјечивом.

Изненадни нестанак

Трећа велика мистерија у вези са Винчом је њихов изненадни нестанак са историјске позорнице.

Једни сматрају да је цивилизација нестала под налетима номадских сточара са Истока, а други да је у питању депопулизација или потрага за бољим условима.

„Не знамо да ли су транформисали у неку другу културу и усвојили њихове обрасце или су се раселили”, напомиње Тасић и додаје да је то једно од главних питања неколико тренутно активних пројеката.

„Неке од хипотеза су могуће преносиве болести, тако током винчанског периода имамо прве дуже периоде гдје велики број људи живи у блиском контакту са великим бројем животиња.”

„Наша сопствена реалност показује колико дубоке посљедице такви догађаји могу оставити на популацију, чак и у случајевима са релативно ниском стопом смртности”, рекао је Kочић.

Можда је, додаје, дошло до друштвеног замора, гдје из различитих разлога заједница може једноставно одустати од устаљеног културолошког обрасца или је дошло до колапса њиховог економског система.

Можда је промјена била спољна – климатска нестабилност или експлозије насиља и ратова.

„А неријетко се више таквих ствари дешавају одједном”, рекао је Kочић.

Filter 2019