Thu. Oct 21, 2021
ћирилица /латиница

Улог: Некада бројна општина, данас у изумирању

Извор: Срна/ Жељка Домазет

Улог има православну и католичку цркву, има и џамију, али и у та вјерска здања долазе само ријетки потомци некадашњих житеља. Улогом данас шета више кокошки породице Тунгуз него становника, иако је љетни августовски дан.

Некада општина, а сада мјесташце у одумирању, Улог у општини Kалиновик се смјестио на надморској висини од око 600 метара на лијевој обали чисте и бистре Неретве, која памти нека боља и срећнија времена када је овом малом варошицом било пуно дјечије граје и вриједних домаћина којих се данас само ријетки сјећају.

Ријетки мјештани у Улогу причају да је то некада била “јача” и бројнија општина од Kалиновика и да је љепоте овог краја препознала и Аустроугарска која је изградила пут преко овог краја и да се њиме најлакше и најбрже могло стићи до мора.

Данас, веле, овај крај је заборављен од свих и у њега не улаже готово нико.

Улог и данас има стару и нову школу, али ни у једној ни у другој већ одавно нема ниједног ђака.

Улог има православну и католичку цркву, има и џамију, али и у та вјерска здања долазе само ријетки потомци некадашњих житеља.

Продавница коју су у Улогу звали “Задругом” и гдје су се снабдијевали мјештани околних села и овог градића, који по архитектури и клими, поготово љети, лични на приморске градове, зарасла је у шибље и полако неповратно се урушава.

Нема ни пијачне ваге на којој се вагала и продавала стока коју су мјештани околних села догонили четвртком и продавали месарима и купцима, углавном из Сарајева.

Улогом данас шета више кокошки породице Тунгуз него становника, иако је љетни августовски дан.

Свако ко и у љетним мјесецима борави у Улогу и жели да нешто купи од животних потрепштина, мора аутомобилиом отићи до Kалиновика, коме је Улог припао, јер је од 1962. године изгубио статус општине, или до Источног Сарајева.

Један од ријетких становника који у Улогу живи и љети и зими је Петко Вишњевац, који за Срну каже да се овдје вратио 1992. године, да је ту провео рат и да је тренутно у пензији.

“Улог је педесетих година сада већ прошлог вијека имао 7.000 становника, а до 1970. године школа у Улогу је са подручним школама, којих је било у Трешњевици, Селима, Тобићима бројала 700 ђака. Улог је припадао Срезу Невесиње и био је јача општина од Kалиновика, коме сада припада”, прича Вишњевац.

Вишњевац додаје да љети у Улог долазе само они које вуче носталгија за завичајем, да је након рата саграђена покоја викендица, али зими ту остају само они који одбројавају посљедње дане живота.

“Овдје заиста има пуно љепоте, јер је Улог на 40 километара низводно од извора Неретве, која је најљепша ријека на планети. Али, чини ми се да и они који би можда могли ту нешто да саграде, одустају због лошег пута јер од тунела који је срушен због изградње хидроелектране на Неретви, а градила га је Аустроугарска, макадам је у дужини од око пет километара”, прича Вишњевац.

Осврћући се на три вјерска објекта који су у Улогу Вишњевац, каже да су код њега кључеви Цркве Светог Василија Острошког и да свако онај ко жели да се помоли богу у цркви и запали свијеће може то да учини.

“Некада су у овој цркви служили литургије вјерски великодостојници из Епархије захумско-херцеговачке јер овај простор припада тој епархији, а сада за два вјерска празника Малу Госпу и Васиљев дан долази поп из Kалиновика који не припада нашој епархији”, прича Вишњевац и додаје да се тада у цркви окупи око 200 вјерника, али у нека боља времена било их је много више народа.

За католичку Свету Ану, додаје он, допутује неколицина католика, помоле се моле богу у цркви и оду.

“У овој католичкој цркви својевремено је за Свету Ану било много народа и у њој су се богу молили умљаци – католици који су изгонили стоку током љета на испашу у ове крајеве из доње Херцеговине. Сада то више не чине”, констатује Вишњевац.

Kада је ријеч о овом вјерском здању за њега је везана занимљивост да се олтар налази на истоку, а не на западу као у осталим католичким црквама.

Да ли је то градитељ урадио намјерно, по нечијем налогу или из незнања, нико није могао одговорити.

У џамију петком понекад дође пет-шест исламских вјерника из неких других крајева, потомци некадашњих житеља околних села у којима су живјели муслимани и, како кажу Уложани, ту се завршава и прича о овом вјерском здању.

Некадашњу градску кафану, која је својевремено свакодневно радила и у којој су се испредале различите приче, пјевало и пило, данас покушава вратити у живот Ново Цровина из села Kовачићи.

“Овдје имам намјеру направити етно-кафану и сигуран сам да ће бити занимљива. Можда се поново врати у живот”, каже Церовина.

Filter 2019