Sat. Sep 18, 2021
ћирилица /латиница

До Хиландара у славу бораца за слободу Срба: Група војних и цивилних инвалида рата из Источног Сарајева ходочастила до Свете Горе

Извор: novosti.rs

Група ходочасника из Источног Сарајева коју чине војни и цивилни инвалиди из грађанског рата деведесетих, посјетила је највећу православну светињу – манастир Хиландар.

На Светој Гори, гдје молитва непрестано траје већ 800 година, прочитали су имена своје пале браће из Републике Српске и помолили се за све оне који су животе дали за слободу Срба.

На ово поклоничко путовање њих су по седми пут предводили предсједник Удружења ампутираца Срђан Јеремић, који је у рату изгубио лијеву шаку и Дејан Звиздало, чије су обје ноге ампутиране испод кољена, јер је као осмогодишњак у једној напуштеној кући пронашао и активирао зољу која га је замало коштала живота. Досад су на ово ходочашће путовали бициклима или пјешке. Ове године због епидемије ковида 19, на пут су кренули комбијем.

Најприје су преноћили у манастиру Kаково у Јерисосу, метоху велике светиње. Срели смо их на плажи гдје су стали да се одморе и потраже спас од жеге. Наизглед, били су као група која безбрижно љетује и купа се. У реалности, то су људи који са собом заувијек носе посљедице рата, али својом борбом пркосе свим законима (не)могућег. Без руку, без једне или обје ноге, уз црни хумор на сопствени рачун, који их, како тврде, “држи у нормали”, показали су знатижељном свијету који је гледао у протезе одложене по лежаљкама, да је само небо граница.

-На ходочашће до Хиландара требало је да кренемо бициклима нас деветорица ампутираца и још шест других. Kорона је све пореметила и умјесто да кренемо на Видовдан, дозволу за улазак на Свету Гору добили смо тек уочи Преображења. Све комбинације око одласка бициклима су отпале и добили смо благослов да идемо комбијем. Необично, нисмо навикли, будући да смо увијек досад путовали бициклима, а једном и пјешке – прича за “Новости” Срђан Јеремић, чије Удружење окупља ампутирце који су ратни војни инвалиди или цивилне жртве рата.

Ово поклоничко путовање, као и сва досадашња, организују у славу погинулим борцима Војске Републике Српске (ВРС) и у знак захвалности свим њиховим преживјелим саборцима који су се борили за стварање и очување РС. Истовремено, ходочашће и путовања су и својеврсна борба њих као инвалида, да би опстали у данашњем свијету који је често немилосрдан.

-Живот инвалида захтијева посебан приступ и када је ријеч о породици, послу, љекарима… Да не спомињемо ратне трауме које нас увијек прате. Стабилност и повратак међу људе нас држе у животу. Зато идемо на плажу, пјешачимо или возимо бицикл. Покушавамо да се заштитимо од предрасуда, чак и црним хумором. Цариник на граници Србије питао нас је да ли имамо све, мислећи на папире, а ми смо се нашалили на свој рачун, да баш и немамо – каже Јеремић.

Срђан је остао без шаке 1993. године, као тенкиста. Његов пријатељ је случајно закачио механички окидач топа и испалио гранату међу дванаест бораца, а осим Срђана, нико од њих, срећом, није тада повријеђен. Најмлађи од ове деветорице ампутираца на овом путовању су Дејан Звиздало и Владимир Тешановић, који су рањени у рату као дјеца.

-У то вријеме оружје је, нажалост, било играчка за нашу дјецу. Дејо је са осам година пронашао зољу у некој напуштеној кући у Трнову поред Српског Сарајева, расклопио је и зоља се активирала у соби. Изгубио је обје ноге. Нас двојица смо заједно бициклима ишли шест пута на Свету Гору и једном у Русију, до Москве. Владимир Тешановић је као дјечак од девет година пронашао очеву бомбу и активирао упаљач. Остао је без шаке. Њих двојица сада раде, запослени су, хране породицу, вјерују у Бога и добри су људи. Са нама је и Александар, који је у рату погођен радиоактивним уранијумом. Води борбу са разним болестима већ двадесет година. Нема болести која га није поткачила. Остали из групе су углавном без руку и ногу – објашњава нам Срђан чија борба, баш као и код његових пријатеља, траје и данас, много година послије рата, у жељи да покажу да могу бити равноправни и корисни друштву.

Послије предаха на плажи у Јерисосу, помогли су једни другима да, како кажу “саставе руке и ноге” и кренули до Kакова, да би ујутру ухватили трајект из Уранополиса и кренули пут велике светиње гдје су остали двије ноћи.

До светиње ишли и пјешке 42 дана

-У Хиландар смо претходних година ишли и бициклима преко Србобрана, па кроз Овчарско-кабларску клисуру, а једном смо чак ишли пјешке. Ходали смо 42 дана. Ми увијек идемо с Богом, он нас увијек прати. Kада дођемо на Хиландар дочека нас братство манастира, 44 монаха. Идемо увек на ноћно бдјење, које је прелијепо. Ту споменемо погинулу браћу од 1991. до 1999. године, и то је један велики благослов – казао нам је Срђан Јеремић.

Filter 2019