Шарац: Срби вапе за истином

Извор: Вести

Потресна исповијест Драгана Васића и масакр Срба у Ледићима код Трнова јуна 1992. године била је повод да новинар РТРС-а Гвозден Шарац, аутор документарног филма “Старобродски мученици” о страдању Срба у Другом свјетском рату, започне екранизацију новог документарца о страдању Срба у Ледићима радног наслова “Чико, ја сам жив немој да ме убијеш”.

У разговору за “Вести” Шарац објашњава да му је циљ био да се јавност у БиХ суочи са истином о страдању сарајевских Срба током посљедњег рата.

-Жеља ми је да направим филм како се не би заборавио злочин и како за коју деценију неко не би рекао да у Ледићима није било масакра јер Срби тамо никада нису ни живјели и да је све то српски мит. Дакле циљ ми је да направимо документ заснован на чињеницама и истини да су нељуди, у униформама тзв. АРБиХ и ХОС-а са својим именом и презименом, побили српске цивиле не хајући за плач бебе, дјецу и сузе њихових мајки. Ако то неко схвати као антиратну причу, да се не понови зло, бићу срећан.

Kада се очекује премијера?

-Телевизијска премијера ће бити наравно најприје на РТРС-у, а филм је тренутно у фази постпродукције и монтаже графичких и визуелних ефеката и очекујем да би у августу требало да буде емитован. Жеља породица убијених из Ледића као и преживјелих из тог села, јесте да премијера филма буде у Источном Сарајеву. Kод свих осјећам насушну потребу да се екранизује страдање сарајевских Срба. Људима је доста лажи и пропаганде “друге” стране да су Срби лоши, агресори, а данас у Сарајеву има више илегалних миграната са Блиског истока, Пакистана и сјевера Африке, него Срба.

Kако сте дошли до приче о Драгану Васићу?

-Годинама уназад, и РТРС, али и моје колеге и ја извjештавамо са помена убијеним Србима у Ледићима. Тако смо и сазнали да је један дјечак преживио масакр, али да не жели да о томе да говори. Једино се за њега чуло прије осам или девет година кроз дирљив текст владике Григорија. Међутим, почетком ове године, допрли су “гласови” и жеља породица из Ледића да се о страдању њихових најмилијих сними опширније свједочанство. Одмах сам потражио Драгана, свјестан важности да напокон проговори о ономе што је видио и доживио. Испоставило се да је заправо он намјеравао да позове мене, јер му је мука од бошњачке пропаганде како су само они страдали, а Срби убијали.

Да ли сте, током снимања, покушали да ступите у контакт и са војником који је Драгану спасао живот?

-Знам да је кључно правило тражити супротан став, међутим контактирати “другу” страну, ону која је убијала цивиле, старице, дјецу, знате, томе се противи здрав разум. Да ли треба да нађем припаднике тзв. АРБиХ или ХОС-а и да ми објасне зашто су пуцали у бебу од 18 месеци Милуна Тешановића, његову мајку, 11-годишњег Драгомира и 12-годишњу Данијелу Тешановић, 12-годишњу Слађану Секулић и на крају на Драгана Васића, да му дам простор да се правда за стравичан злочин? То је сулудо. Нека се тиме баве истражни органи јер свједочење Драгана Васића, не тражи “другу” страну.

Да ли је злочин у Ледићима и једини “неиспричани” догађај из Сарајева током посљедњег рата?

-Злочин у Ледићима је само један у низу почињених над сарајевским Србима. Убијани су у становима, одвођени на Kазане гдје су ликвидирани. Kроз 211 логора прошло је неколико хиљада Срба. Заборавља се да је логор Силос затворен послије окончања рата, на Савиндан 1996 – истог дана када и Аушвиц. У тим “неиспричаним” причама је судбина деветогодишње Мирјане Драгичевић из децембра 1992. када су је у Илијашу силовали и убили муџахедини и то испред мајке. Стравична је и прича Милице Лаловић и Наташе Учур које су убијене снајперима 1995. на Грбавици док су се, током примирја, играле ластиша. Безброј је примјера тих “неиспричаних” прича које Запад не жели да чује и види. Србима су одавно додијелили улогу негативаца, геноцидаша и то “овјеравају” хашким пресудама. Ти Срби “мучитељи и злотвори”, колективно су током рата ишчезли из Сарајева.

А могу ли овакве приче, попут Драганове, да помогну у помирењу народа у БиХ?

-То је питање од милион долара. Можда би то и било могуће ако би Бошњаци признали да су припадници њиховог народа убијали, а не да су једино они били жртве. Злочина је било на све стране, жртава је било на свим странама, добрих људи у тешким временима било је на свим странама. Један од њих је др Мустафа Пинтол који је у тренуцима када су Срби и муслимани тешко закрвљени, преузео једно дијете, чувао га све до размјене, ризиковао свој и животе своје породице. За такво дјело др Пинтол заслужује не само захвалност српског народа већ и да га памтимо као праведника, хуманисту, човјека у нељудско вријеме.

За злочин у Ледићима нико није одговарао?

-Тако је. И то је срамота правосућа и ове државе БиХ. Марта ове године, Суд БиХ је ослободио одговорности за тај и злочине над 124 српска цивила у општини Трново, Едхема Годињака, Мудериса Шарића и Мирка Буњозу. Замислите да суд није нашао доказа и поред Драгановог свједочења. Е, то је правда коју Срби добијају из тог Суда. Према Извјештају Kомисије за Сарајево, у том граду у рату убијено је око 3.000 Срба, силовано на десетине Српкиња, логори су били на све стране. Од свега тога постоји само срамно мала пресуда за Силос и једна пресуда за злочине Јукиних јединица на Алипашину пољу. То је све од правде за Србе.

Filter 2019