”Виртуелни музеј сарајевског поља”: Потреба да се заштити етнографски континуитет Срба

Извор: ФИЛТЕР/И.П.В

”Виртуелни музеј сарајевског поља” је нови пројекат омладинског удружења ”Аксиом” из Источног Сарајева. Око идеје су се окупили јер су препознали потребу за етнографским музејом који би скупљао грађу и експонате са подручја Сарајевско-романијске регије. Иако је музеј још увијек смјештен у виртуелни свијет, надају се да ће се потреба за оваквим мјестом препознати и да би се, у неко догледно вријеме, музеј могао преселити из виртуелног у стварни свијет.

За себе кажу да су група аматера коју спаја љубав према фолклористици и етнографији. Удружење постоји од 2013. године и иза себе имају неколико значајних пројеката и двије издате књиге. Најновији пројекат виртуелног музеја је био повод да разговарамо са предсједником удружења, Гораном Ковачевићем.

ФИЛТЕР: Откуд идеја за формирање ”Виртуелног музеја сарајевског поља”?

Г.К: Идеја је настала из чињенице да на подручју сарајевско-романијске регије, немамо никакав музеј, тј. установу која би се бавила прикупљањем, чувањем и промоцијом етнолошке грађе овог простора, а која по нама представља значајан дио културног идентитета Срба у БиХ и свједочанство о нашим коријенима и поријеклу. Одлучили смо се на покретање фејсбук и инстаграм странице, јер је то тренутно једина могућа опција, која захтијева само наше вријеме и наше ресурсе. Циљ нам је да заинтересујемо и привучемо пажњу што већег броја људи, првенствено грађана Источног Сарајева, јер сматрамо да у нашем граду и на нашој регији, постоји потреба за таквим садржајем. Ми смо у пар наврата имали прилику разговарати са челним људима како из Града, тако и градских општина, те директно иницирати идеју о оснивању завичајног музеја. Ово је само још један начин да укажемо на постојање изузетно богатог садржаја, експоната, информација и докумената који стварају реалну потребу за музејском установом на подручју града Источно Сарајево, која би их баштинила и била, слободно могу да кажем, и од републичког значаја.

ФИЛТЕР: Да ли постоји нека нада да се из виртуелног музеј пребаци у стварни свијет?

Г.К.: Нада умире задња. Ми искрено вјерујемо да ће ова виртуелна прича бити препозната и да ће прерасти у стварни музеј. Морам рећи да ми, иначе, јако мало водимо рачуна о нашем културном наслијеђу и да ћемо вјероватно у скоријој будућности бити принуђени да дјецу из Источног Сарајева водимо у Сарајево, Бањалуку, Загреб и Београд, тј. у друге државе, да би они видјели како је некад нешто било, или изгледало код нас, што је апсолутно недопустиво.

Нажалост, имали смо и ту несрећну околност да је у протеклом рату неповратно уништено много тога, имања су разорена и спаљена, а људи су напустили своја вјековна огњишта – али, на сву срећу, још увијек има оних који су понешто успјели сачувати.

Ми желимо да на један другачији начин промовишемо наше културно и историјско наслијеђе, да заинтересујемо грађане за ову тематику. Желимо да их анимирамо да нам помогну у нашој намјери, тако што ће нам се јавити уколико имају народне ношње, старе предмете, докуменате, фотографије, које бисмо могли усликати, поставити на страницу. Радо бисмо нешто од тога примили на чување, или чак откупили, у нади да ће се једног дана та грађа изложити у стварном музеју и свједочити о континуитету нашег постојања на овом подручју. Знате, често се дешава да људи спале, или на други начин униште стару народну ношњу, покућство и сл. јер им то није више потребно, зато ми аплеујемо да уколико посједујете нешто јавите нам се, јер ми желимо то да отргнемо од заборава.

ФИЛТЕР: Када је пројекат виртуелног музеја покренут?

Г.К.: Пројекат је кренуо прије отрилике мјесец дана. За сад смо базирани на старе фотографије, покућство и народне ношње, зато што нам је то доступно. Трудимо се да сваки експонат кратко опишемо на један едукативан начин. Већина људи, посебно старијих, се сјећа тих предмета јер су их користили, али због млађих нараштаја трудимо се дати и опис, да би, када га виде, имали представу о чему се ради и за шта се то користило. Радимо на томе и надамо се да ћемо истрајати на неки начин. Интересантно је рећи да се скоро свакодневно јави неко од наших суграђана да похвали идеју, или да понуди неку врсту помоћи. Тако да се надамо да смо на добром путу и да ћемо наићи на разумијевање и подршку наших суграђана, иако смо на почетку и још увијек недовољно видљиви у маркетиншком смислу.

ФИЛТЕР: Какав је однос локалне заједнице према вашем удружењу и да ли ви имате свој фундус тј. етнолошку збирку предмета који би се нашли у стварном музеју?

Г.К: Омладинско удружење ”Аксиом” постоји од 2013. године и морам рећи да су тадашња два начелника, Предраг Ковач из Источне Илиџе и Љубиша Ћосић из Источног Новог Сарајева, финансијски подржали оснивање нашег удружења. Од 2013. године до данас, имали смо подршку локалних заједница кроз различите пројекте, у складу са њиховим могућностима. Тако да мислим да и у овом пројекту можемо наићи на разумијевање, с тим да ово сада сматрамо више градским питањем, јер то треба бити установа на нивоу града која ће имати едукативни и туристички карактер и бити на локацији која је привлачна.

Омладинско удружење Аксиом има солидну етнолошку збирку, која се не односи само на Сарајевско-романијску регију, него на скоро све крајеве БиХ у којима су Срби живјели, или живе и данас. Наша идеја је да ”Аксиом” своју збирку у коначници уступи граду Источно Сарајево, односно Завичајном музеју у Источном Сарајеву када дође до оснивања. Ми идемо ка томе, а да ли ће то неко препознати, то не знам. Само прикупљање експоната је мукотрпан и скуп посао, а још теже од тога је одржавање тих експоната. Нас неколицина који прикупљамо и тренутно чувамо ту грађу имамо проблем складиштења тих експоната, а с обзиром да се ради о старим предметимa које је већ начео зуб времена, то треба и одржавати на адекватан начин, а све то захтијева и новчана средства, вријеме, енергију па и стручно знање. Зато искрено вјерујемо да ће се увидјети јавни интерес и да ће прича око музеја кренути. Музеј је потребан прије свега нама, у едукативне сврхе. Ми, као сарајевски Срби, имамо своје културно и историјско наслијеђе, имамо доста тога чиме можемо да се похвалимо, имамо један континуитет на овим просторима. Ми иза себе имамо људе, дјела, достигнућа, историјске факте, много тога што говори о нашој богатој традицији и дјелима на овом простору, а ми то све посматрамо некако летаргично, занемарујемо. Умјесто што негодујемо и између себе расправљамо о новим тековинама које се задњих година постепено изграђују за подручје сарајевско-романијске регије, ми треба на то да одговоримо адекватно, да аргументовано и чињенично представимо ствари, дамо примјере, опипљиве доказе, које се тичу наше историје и поријекла. Сматрам да ми то можемо, само немамо установу која би се бавила тиме. Зато смо се ми одлучили да анимирамо људе и да прикупљамо грађу.

ФИЛТЕР: Велики дио те грађе се износи из Републике Српске и Босне и Херцеговине и то је годинама уназад велики проблем.

Г.К.: Да, то је посебан проблем на који ми тренутно не можемо утицати. То је нешто што треба рјешавати институционално, на нивоу Републике Српске и Босне и Херцеговине. Ми генерално имамо проблем шверца етнолошким и археолошким експонатима, који имају одређену умјетничку, културну и историјску вриједност. Људи обилазе терен, откупљују или добијају на поклон експонате који најчешће завршавају у приватним колекционарским збиркама изван наше земље. Уколико се на томе не буде системски радило, кроз пар година на нашем терену неће остати ништа што би било доказ једног културног идентитета и континутета. Опет понављам, у том случају, бићемо приморани да кроз пар година нашу дјецу водимо по другим државама и њиховим музејима да их упознајемо са нашом традицијом и културом.

ФИЛТЕР: Пошто ово радите годинама, да ли сте примјетили да постоје покушаји својатања наше културно историјске грађе и идентитета?

Г.К.: Да, како да не. И то уопште није ништа ново. Постоји читава група људи, који су „на задатку“, а њихов примарни задатак је да прикупе што више грађе и исту прикажу као своју, када дође у њихове руке. Тих примјера на терену имамо много. Мање-више ми се сви познајемо и сусрећемо се често. Дакле, то је нешто што се дешава, али тим прије ми треба да реагујемо, јер ако ми нашу етнолошку грађу нигдје не приказујемо, други могу да је представљају како желе. Од момента када ми почнемо да приказујемо и публикујемо, и када буде више мјеста на којима одређена грађа може да се види, да се упореди, да се о томе пишу стручни радови, тада ће се и присвајање наше етнолошке грађе смањити. До тада, ми не можемо утицати на то.

ФИЛТЕР: Каква је ваша сарадња са Музејом Републике Српске као кровном организацијом која се бави очувањем етнолошке грађе?

Г.К.: ”Аксиом”, али и ја лично имамо изузетну сарадњу са свим музејима у држави, па тако и са Музејом Републике Српске. Скоро сви музеји који данас постоје у Републици Српској потичу из претходних државних уређења, и то су музеји који су основани као регионални и баве искључиво својом регијом, као што су: Музеј Херцеговине, Музеј Семберије, Музеј Козаре и Музеј Босанске крајине, који је данас Музеј Републике Српске. Мада морам рећи, колико је мени познато, што се тиче изложених експоната у Музеју Републике Српске он је и даље остао у оквирима Босанске Крајине. У суштини само Сарајевско-романијска регија је та која нема свој музеј, а јако је значајна и заузима велику територију, од Трнова до Сокоца и од Сарајевског поља па до Какња – грубо речено. То је један огроман терен који није покривен и који је, на неки начин, изложен разним манипулацијама, јер ми немамо никога ко ће о томе бринути.

ФИЛТЕР: А каква је сарадња са Земаљским музејом у Сарајеву?

Г.К.: Ми имамо добру сарадњу са том инстистуцијом. У пројектима које смо до сада радили, међу којима је и један европски пројекат финансиран од фонда Креативна Европа и Европске комисије, они су били максимално отворени и изашли су нам у сусрет. Земаљски музеј је по мени најзначајнија музејска кућа у БиХ, која чува огромну количину грађе, али је нажалост суочена са многим проблемима. Ту има грађе из цијеле Босне и Херцеговине и њу је потребно сачувати без обзира на све.

ФИЛТЕР: Који су разлози због којих завичајни музеј сарајевских Срба још увијек није заживио?

Г.К.: Први проблем је простор и други проблем су финансије. Што се тиче експоната, ОУ ”Аксиом” има одређену количину истих коју бисмо уступили за почетну етнолошку поставку. У шали често кажемо да читав свијет има проблем са експонатима којих нема, а само ми имамо експонате које немамо гдје да представимо. Занимљиво је да доста наших експоната има и може да се види по разним свјетским музејима попут оних у Бечу, Будимпешти, Милану, Паризу, Лондону, Санкт Петерсбургу. Надати се да ће једног дана то бити могуће и код нас.

ФИЛТЕР: Да ли сте обраћали некоме за помоћ, пријаљивали на неке пројекте?

Г.К.: Што се тиче пројеката у области културе, ми то свакако радимо и већина наших пројеката је финансирана кроз различите грантове. Што се тога тиче, највећу подршку имамо од Министарства просвјете и културе Републике Српске, јер су они препознали наш рад. Значајно је поменути да је ”Аксиом” до сад објавио двије књиге и то: ”Фолклорно наслијеђе Срба из Брадине” и ”Живот и традицији Срба на Влашићу”, а у припреми је и трећа књига ”Народна ношња, игре и пјесме са Гласница” која треба да изађе до краја године. Ми генерално вршимо истраживања, публикујемо, организујемо изложбе и промовишемо народне ношње. Трудимо се да на различите начине промовишемо нашу културну баштину, само би то све било много лакше и ефектније када бисмо овдје, у свом мјесту, имали централно мјесто одакле би то све произилазило.

ФИЛТЕР: Рекли сте да имате релативно добар одзив, иако страница постоји тек неколико мјесеци. Да ли вам се људи јављају да вам уступе неке своје предмете?

Г.К.: Што се тиче виртуелног музеја, још увијек не, зато што већина људи који то имају су углавном старији људи који не владају модерним технологијама – али планирамо у неком наредном периоду, иновативним начинима допријети и до њих. Иначе до сада, нешто добијемо на поклон, нешто откупимо. Што се нас тиче, ми бисмо вољели све то откупити, али немамо средства, зато је битно да музеј неко подржи, јер ми тренутно откупљујемо само оне најинтересантније и најраритетније примјерке, колико смо у могућности.

ФИЛТЕР: Пошто се дуго бавите овим, реците нам каква нам је култура сјећања као народу?

Г.К.: Култура сјећања нам је изузетна, али је проблем што је углавном усмена. Недавно сам имао прилику да разговарам са бакама које имају по 80, 90 година, и које се одлично сјећају датума, догађаја, људи, па чак и поименице сваког учесника неког догађаја. То би било интересантно записати, али нажалост немогуће је да се сви ти људи обиђу и све то запише. Тако да ја, као члан групе који је највише на терену, записујем оно што је мени интересантно и што је мој фокус интересовања.

Код млађих људи интересовање нажалост не постоји, али ја их не кривим, јер они немају гдје да се едукују на ту тему и нема институција које би им то приближиле, нити постоји неки национални интерес о очувању своје традиције – као што је случај рецимо у Словенији, Македонији или Хрватској. То је још један од разлога због којих сматрам да је музеј изузетно битна установа, гдје се праве тематске изложбе, округли столови и слично, гдје се људи едукују и гдје се буде интересовања. Ми то, за сад, немамо, младе то генерално не интересује. Али, на крају крајева, није ни мене интересовало до прије пар година. Сада кад ме интересује, нема ко да ми каже, почев од неког мог породичног наслијеђа, па даље. Управо у том смислу, музеј би требао бити једна ризница гдје се чувају и предмети и одређена знања, документација и слично. Иако Република Српска постоји од ’90-тих година прошлог вијека, ми не смијемо заборавити да овдје имамо дуг континуитет, традицију, дјела и људе. Не смијемо то поништити и почети се понашати као да овдје живимо од ’90-тих, не смијемо запоставити оно што су наши преци градили вијековима уназад. Не требамо се тога одрећи, нити дозволити да то неко други преузме.

„Виртуелни музеј сарајевског поља” можете пронаћи на Фејсбуку и Инстаграму и подржати њихов рад.

Filter 2019