Србин одиграо утакмицу за НДХ, три дана касније усташе су га стријељале

Извор: Српска Инфо

Прије 80 година и један дан, 18. јуна 1941. године стријељан је хрватски фудбалски репрезентативац Светозар Ђанић.

Само три дана раније, дебитовао је за фудбалску репрезентацију Независне Државе Хрватске против Њемачке у Бечу, а одмах по повратку у Загреб ухапсиле су га усташе и, званично због “сарадње с комунистима”, убили у шуми Дотршчина, гдје је током рата убијено око 7.000 антифашиста, интелектуалаца, чланова Kомунистичке партије и ‘обичних’ људи.

Али ова прича није прича о Ђанићу, за коју се досад нико није потрудио да је темељно истражи. Она је о забораву и костурима из ормара, јер ако ХНС води те утакмице НДХ као званичне утакмице репрезентације – а води (савез је, уосталом, мјесец дана након Ђанићеве смрти примљен у ФИФА) – онда би требао водити рачуна и о томе да се за Ђанићеву судбину зна и да се памти.

И, та прича хрватског портала “Телеграм” иде овако:

“Живимо у кући чија врата и подови злокобно шкрипе; костури нагурани у ормаре скупљају прашину, а мрачни ћошкови скривају тајне које не желимо да дознамо. Заробљени смо у овој никад поштено реновираној кући; загушљиво је и неудобно, а ми нисмо сигурни како смо овамо дошли ни ко нас је довео и још мање знамо куда желимо ићи – не владамо прошлошћу, па онда, по оној максими из Орвелове 1984., не можемо ни будућношћу. У незнању и забораву расте сјеме мржње које храни нашу дјецу, причамо о јединству, јер каже се да слога кућу гради, али то није јединство у које су сви позвани докле год има оних који су изопштени због другачијости. Причамо о понизности, али не може се бити понизан без да се суочи с властитим гријесима и с онима које смо путем повриједили и заборавили.

Он се звао Светозар Ђанић и био је хрватски репрезентативац.

Наступио је под оним грбом с првим бијелим пољем, уочи почетног ударца са саиграчима поздравио са “За дом спремни!” и испружио десницу у знак подршке Трећем Рајху против чије је репрезентације играо. Велики Мартон Букови, његов тренер у Грађанском, описао га је ријечима “без дилеме највећи таленат који се у фудбалу може појавити”.

Ђанић је једини фудбалер у историји за којег се може рећи да је (по)гинуо за Хрватску. Тачније је, међутим, рећи да су га убили.

Дана 15. јуна 1941. играо је за НДХ пријатељски сусрет с Њемачком у Бечу. Након почетног хрватског вођства и првог дијела који се завршио 1:1 Нијемци су победили 5:1, Ђанића је у другом полувремену у саставу замијенио искусни Густав Лехнер. Дан касније, по повратку репрезентације у Загреб, привеле су га усташе под оптужбом да је “сарађивао с комунистима”.

Још два дана касније, 18. јуна, хрватски фудбалски репрезентативац Светозар Ђанић стријељан је у шуми Дотршчина, гдје је током Другог светског рата убијено око 7.000 људи антифашиста, интелектуалаца лијевог усмјерења, чланова Kомунистичке партије и обичних људи као талаца, из одмазде међу којима су била и позната имена попут Божидара Аџије, Отокара Kершованија, Огњена Прице, веројатно и Аугуста Цесарца. Биле су му 24 године.

Волио бих једног дана бити онај који ће освјетлити тај мрачни кутак наше куће и испричати његову, по свему судећи, можда и филмску причу. За то ће требати много истраживања и копања по архивима, јер Ђанића је службена историја највећим дијелом мимоишла и заборавила. У вријеме Југославије није било паметно пуно чачкати по предратном фудбалу, нарочито не по биографијама фудбалера који су играли за НДХ, а нису завршили у Партизану, па да би било потребно умивати их и романтизовати. У независној Хрватској неко попут њега, Србин, још означен и као комунист није био ни за кога атрактивна ни пожељна тема. Ово зато није та прича, него прича о незнању и забораву.

На интернету постоји дословце једна његова фотографија и немогуће је сазнати ишта мимо основних биографских информација. Рођен је 1917. у сремском селу Манђелос у данашњој општини Сремска Митровица и у сениорски је фудбал ушао као везиста преко новосадске Војводине. Године 1936. се упутио у Загреб на студије, а паралелно је играо за Грађански; услиједила је академска година у Чешкој, гдје је играо за СK Жиденице (данашња Збројовка Брно) и Викторију из Плзења, да би се по повратку дефинитивно афирмисао у Грађанском, те у новембру 1940. дебитовао за Југославију.

Kад је почео рат, остао је у Загребу; будући да је већ играо и за репрезентацију Бановине Хрватске, позван је и у фудбалско представништво Независне Државе Хрватске, за коју је дебитовао у том бечком пријатељском сусрету, три дана прије него што ће га стрељати.

И ту отприлике стаје сећање на Светозара Ђанића; његова фудбалска, али и животна прича. Покојни Звонимир Магдић посветиће му један редак свог тома од 600 страница насловљеног Ногомет Независне Државе Хрватске: “Зна се: Ђанић је “лала”, православац. Kасније и окорјели комунист. Играчки, солидан”.

У својим мемоарима, објављиваним 1960. у Народном спорту (данашњим Спортским новостима), а из којих је и раније споменути цитат о таленту, Букови ће понудити сљедећу опаску: “‘Лала’ није био сам. У екипи је било његових истомишљеника: Росандић, Трнски, Kовачевић, Матекало били су омладинци напредних идеја, над њиховим је главама сваког дана лебдила опасност. Били су стално затварани и малтретирани. Матекало је успио да оде у партизане, а остали су страдали.”

Флоријан Матекало којег спомиње био је стријелац првог гола за неку хрватску репрезентацију, ону Бановине Хрватске, а послије рата је постао тренерска легенда београдског Партизана, упамћен по раду с младим узрастима и генерацијом ‘Матекалових беба’ (Милутин Шошкић, Велибор Васовић, Фахрудин Јусуфи…) које је увео у први тим и које су 1966. доспјеле до финала Kупа шампиона, у којем су поражене од Реал Мадрида.

И док тог Хрвата из Јајца и данас у Београду и те како памте, „наш“ Светозар је само костур у ормару. О њему се не зна, нити жели знати.

Јер кад бисмо жељели, онда бисмо морали признати да смо га изопштили, заборавили, нагурали у ормар зато што је био другачији. Онда бисмо морали признати и да, примјера ради, онима који пропагирају поздрав и вриједности актуелне у доба режима који је стрељао између осталих и једног хрватског репрезентативца, оног који му је само три дана раније био добар кад је требало играти фудбал против Хитлера, није мјесто ни близу хрватске репрезентације; да су у праву они који се томе опиру, па било их и само пет одсто, јер не може се бити понизан без да се суочи с властитим гријесима и с онима које смо путем повриједили и заборавили.

Ако ХНС води његову утакмицу као утакмицу хрватске фудбалске ногометне репрезентације, а води, онда Ђанићева прича, па макар и ова штура и фактографска, у најмању руку заслужује то да је буде свјестан сваки његов насљедник – Ватрени, селектор, и навијач. Без таквих ствари, ова наша кућа ће само наставити пропадати”, закључује Александар Холига у тексту за хрватски портал “Телеграм”.