Служен парастос српским жртавама усташких злочина у Сребреници

Извор: Срна

Служењем парастоса код спомен-крста и костурнице жртвама усташког злочина, у Сребреници је данас обиљежено 78 година од свирепог убиства 250 српских цивила, које су усташе убиле на други дан православног празника Тројице 1943. године у Сребреници и трећи дан Тројчиндана у оближњим селима Залазје и Витловци.

Парастос је служен код спомен-крста који је након 76 година подигнут изнад костурнице, чиме је достојно и адекватно обиљежено мјесто гдје су сахрањени дијелови посмртних остатака српских мученика, које су усташе свирепо побиле само зато што су били Срби, православци.

Присутни су прислужили свијеће за покој душа настрадалих и положено је цвијеће код крста и спомен-плоче, која је постављена 2015. године. Тиме је обиљежено 78 година од звјерског покоља цивилног српског становништва у Сребреници и оближњим селима Залазје и Витловци.

Цвијеће су положили начелници општине Сребреница Младен Грујичић и Братунца Срђан Ранкић.

У спомен-костурници су, како је написано на надгробној плочи, земни остаци неких жртава које су свирепо побили припадници 29. бојне натпоручника Независне Државе Хрватске (НДХ) Јосипа Kурелца у свом надирању ка Дрини, починивши геноцид над српским народом Сребренице и околине убивши 2.262 српска цивила, међу којима 430 дјеце.

Тачан број настрадалих и сахрањених у овој костурници није никада утврђен, али је тадашња комисија за обављање увиђаја идентификовала 229 лешева, а био је већи број оних које нису могли препознати. Међу убијенима је било 80 дјеце.

Грујичић је рекао да се не смију заборављати жртве, нагласивши да ова костурница и спомен-плоча показују да су на простору Сребренице Срби страдали у континуитету у свим ратовима, што је комунистички режим прикривао.

Он је навео да то потврђује и чињеница да на овој костурници нема имена и презимена жртава чије се кости у њој налазе, него рељеф на коме су приказани Нијемци како стријељају партизане, што није истина, него су усташе убијале недужно српско становништво, међу којима велики број дјеце.

“Овдје се годинама говори о страдању Бошњака у јулу 1995. године, а ова спомен-костурница и бројна спомен-обиљежја у нашој општини показују да је почињен геноцид над српским народом у континуитету у свим ратовима у 20. вијеку. На та страдања треба подсјећати и не дозволити да се фалсификују историјске чињенице”, поручио је Грујичић.

Он је истакао да Срби поштују туђе жртве, али траже и да се поштују жртве из српског народа.

“Морамо поштовати и одавати дужну пошту жртвама да се опет злочин не понови као 1992. године, што су починили потомци убица српских цивила 1943. године”, рекао је Грујичић.

Милош Николић, чијег су дједа Јову убиле усташе тог дана, раније је рекао Срни да одавање почасти значи много за жртве и њихове породице и да је потребно да се истраже подаци и на костурницу, на којој нема имена и презимена жртава, та имена упишу.

“Бошњаци своје жртве идентификују и укопавају са именима и презименима, а српске жртве су још безимене на многим стратиштима и то треба исправити”, поручио је Николић.

Десанка Драгичевић наводи да је у Залазју убијено седморо чланова породице њеног свекра Тадије Драгичевића, који се налазио у заробљеништву у Њемачкој и тако избјегао усташки покољ.

Она је прецизирала да су заклани и убијени Секула, Влајко, Радојка, Драгиња, Достана, Светислав и Млађен Драгичевић из једног домаћинства, а да су убијени и остали чланови те фамилије, које су усташе затекле приликом упада у ово српско село.

“Преживио је само мали син Радо у скуту заклане мајке, гдје га је нашла тетка, која је дошла на Залазје чувши за крвави усташки пир и тако није угашена ‘кућа Драгичевића'”, прича ова жена.

Прије неколико година почело је обиљежавање сјећања на велико српско страдање на Тројчиндан 1943. године у Сребреници. На тај начин се хришћански одаје почаст невиним српским жртвама служењем парастоса и прислуживањем свијећа за покој душа настрадалих, што није чињено готово седам деценија, нити је подсјећано и говорено о тим жртвама.

Kомунистичка власт је забрањивала и санкционисала помињање тог злочина, а посебно имена жртава, јер би имена показала ком су народу жртве припадале и због чега су побијене.

Деценијама се говорило да је ријеч о спомен-костурници убијених антифашиста, што није одговарало истини, јер су овдје убијани идеолошки неопредијељени цивили који су мирно живјели у својим кућама само што су били Срби.

Охрабрени чињеницом да за ове монструозне масовне злочине над српским цивилима нико није одговарао и подстицани мржњом починилаца тих злочина њихови потомци су у посљедњем, грађанском рату у БиХ, наставили њихов “крвави посао” и починили мноштво сличних масовних покоља над припадницима српског народа у селима око Сребренице и Братунца.

Нажалост, за те злочине над цивилима, као и за овај усташки, нико није одговарао и злочинци живе слободно, јер су им то омогућили Хашки трибунал и правосуђе БиХ, чиме су легализовали масовна убиства Срба, што је преседан у модерном правосуђу.

Историчар Драга Мастиловић, представљајући прије двије вечери зборник докумената “Злочин геноцида над Србима из Сребренице у Другом свјетском рату”, који је приредила група историчара, рекао је да су они дошли до оцјене да је над Србима у Сребреничком срезу почињен геноцид јер је постојала јасна намјера потпуног истребљења српског становништва са овог простора, што потврђује податак да је убијено 430 дјеце, а то показује да је намјера била да Срби биолошки нестану.

О тројчинданском покољу у Сребреници постоје записници са вјештачења комисије коју је предводио судија Вејсил Хаџибегић, која је извршила ексхумацију и идентификацију посмртних остатака, те документовала списак припадника 29. бојне који су починили злочин, али злочинци нису процесуирани.

Мастиловић је истакао да је закључак тадашњег суда у Сарајеву у покренутом процесу за злочин над сребреничким Србима на Тројчиндан 1943. године био да се “случај препушта забораву”, што изгледа и данас раде судови када је ријеч о српским жртвама у ратовима деведесетих година прошлог вијека на простору некадашње СФР Југославије.

Filter 2019