Thu. Jun 17, 2021
ћирилица /латиница

Тито и ми. Велика прича о Брозу: Мит, носталгија, шта је иза њега остало…

Извор: Недељник/Предраг Ј. Марковић

Рећи да је Тито магнет за његове следбенике, није само излизана метафора. Титов лик на магнетима за фрижидере, а богами и на мајицама, шољама и календарима, по учесталости појављивања превазилази све друге ликове. У Србији га сустижу Тесла и Ђоковић, а у региону нико. Музеј историје Југославије који обухвата и Кућу цвећа је, уз Теслин музеј, најпосећенија таква установа у региону. По истраживању словеначког антрополога Митје Великоње, који је сковао израз “титосталгија”, најчешћи титоистички мотив на мајицама је слика Маршала из ратних дана. У надметању сувенира, они са ликом Драже Михаиловића су у зонској лиги. За утеху равногорцима 21. века, других политичких вођа из региона и нема. Нико ни у Словенији није видео мајицу са ликом правог творца словеначке државности, Едварда Кардеља. На сувенирима нема баш много ликова из старије историје.

Мит о некоме, или величина нечије личности у култури и сећању не морају да одражавају “стварни” историјски значај. Највећи јунак епике читавог региона, не само Срба, јесте турски вазал Марко Краљевић. О историјски највећем витезу нашег средњег века Стефану Лазаревићу скоро да нема епског трага. Представа о Титу, која је надживела и њега и његову државу, ипак је историјски заснованија од представе о последњем средњовековном српском краљевићу. Она се преплиће са неколико других регионалних и општих историјских сећања.

Титосталгија је посебан вид југоносталгије, а ова је локална подврста носталгије за социјализмом. Она се јавља широм бившег социјалистичког света. Узрок за њену појаву никако није само релативни неуспех транзиције у појединим земљама. Наравно да је очекивано да се носталгија појави у оним земљама које су доживеле привредни слом, или чак потпуни друштвени и државни слом, као већина република бивше Југославије. Она се међутим, јавља и у релативно успешним постсоцијалистичким земљама. Најбоље истражен случај је онај у ДДР-у, где је измишљен посебан локални термин „Осталгие“, састављен од речи „Ост“ (“Исток”), и речи „носталгија“.

Та носталгија се не јавља само код оних који мешају успомене на социјализам са успоменама на сопствену (увек улепшану) младост. На Балкану је пројект модернизације извукао огромну већину становника из блата најстрашније аграрне беде и стега традиционалног начина живота. Људима који су то доживели сада је узалудно доказивати да би се можда сличан развој одиграо и у некаквом алтернативном систему, исто онако као што се десило у Грчкој, Шпанији и Португалији. У њиховом доживљају, Партија и социјализам су ти који су их обукли, нахранили, ишколовали и довели у градове. Занимљива појава је носталгија за социјализмом коју исказују и генерације које немају никаква искуства из тог доба. То је, каже Великоња, неосталгија, преузимање полуизмишљених успомена својих родитеља, бака и дека. Неки теоретичари говоре о “7 С” носталгичних вредности социјализма. То су: солидарност, сигурност, стабилност, социјална инклузија, социјабилност (дружење), солидност, самопоштовање.

Сарадник Недељника Горан Николић се често спори са мном о сећању на социјализам. Тврди како је носталгија за социјализмом чешћа код привилегованих. Подразумева се да су успомене на социјализам носталгичне код привилегованих. Оно што је занимљивије јесте чињеница да су те неправде тог система делимично заборављене. У многим, ако не и већини радова који се баве сећањем на социјализам, позитивна слика преовлађује и код оних других, непривилегованих у то време.

Један од разлога је то што је изгледа сваки социјализам поспешивао школовање и једнакост људи (социјална инклузија). Изузетак су, што се тиче школе, Пол Потова Камбоџа и Кина током неколико година Културне револуције. Чим је прошла Културна револуција, Мо Јен је од сеоског младића и обичног војника Кинеске народноослободилачке војске постао нобеловац. Моја мајка је од чобанице из Руговске клисуре магистрирала и одшколовала троје професора универзитета. Осим могућности социјалне промоције, на осећање социјалне инклузије утицао је и животни стил у социјализму.

У Југославији су, осим највиших руководилаца, људи живели у зградама које су купила њихова предузећа, а у којима су станове добијали запослени са свих лествица унутар фирме (наравно, уз већу пропорцију руководилаца и стручњака) од директора до људи на најнижим положајима. Запамћена је та релативна уједначеност услова становања и стандарда, а заборављена чињеница да су привилегије биле колективне, то јест корпоративне. У привилегованим фирмама (војска, полиција, партијски апарат, ЈАТ, ГЕНЕКС, банке) скоро сви су добијали станове. У мање привилегованим “колективима” је и врхунским стручњацима било тешко да дођу до стана. Неспоран је благотворан утицај социјализма на женска и дечја права. ДДР је запамћен по приступачним обдаништима. Са становишта женских права, СССР изгледа као феминистички рај у поређењу са неким Боратистанима средње Азије.

Многи Југословени сматрају да је један од извора носталгије за њиховом бившом државом, свест о бољем стандарду и већим слободама у односу на друге социјалистичке државе. То је само делимично тачно. Несразмерно више Југословена је имало додире са Западом неголи са Истоком. Словенци су, на пример, већ од педесетих година свакодневно гледали како привредно заостају за својим аустријским и италијанским суседима. Стотине хиљада Срба и Хрвата је гласало табанима (израз Милорада Екмечића) за западни начин живота, чим су се средином шездесетих отвориле границе.

Постоје случајеви у којима је са социјализмом нестала и држава. Од четири социјалистичке државе које су нестале, становници бивше Чехословачке немају никакав проблем са тим. Старије становнике бившег ДДР-а мучи утисак да су у уједињеној Немачкој грађани другог реда. У бившем Совјетском Савезу, по истраживању Левада центра, жал за великом, моћном државом је често други разлог жаљења за СССР-ом. Први је економска сигурност.


И мимо бившег Другог (социјалистичког) света, људима је стало да њихова држава буде важна и снажна. Један од емотивних покретача Брегзита је жеља да Британија поново буде велика, самостална светска сила. Ту се крије један од елемената Титове посмртне славе. Знају Словенци да им је дежела као украсна торта, мала, богата и сређена. Али знају и то да су само у оквиру велике Југославије могли да играју значајну улогу у свету. Отуда толика популарност словеначког филма “Хјустон, имамо проблем!” о томе како је тобоже Тито продао свемирски програм Американцима.

Покушајте да на Википедији из прве погодите која је страна словачка, а која словеначка. Југославију је, међутим, било немогуће помешати са било којом другом земљом. Светски значај те Југославије се у колективним и појединачним сећањима преклапа са значајем маршала Тита.

Мало ко може да остане равнодушан када види какав је био углед Тита и његове земље. Изнад ниског профила постјугословенских државника којима деле пацке трећи секретари луксембуршких министарстава, уздиже се заиста дивовска Титова сенка. Има и учитавања митова о Титу, од којих су најважнији следећи: непогрешиви и неустрашиви борац за слободу који се супротставио светским моћницима и победио их, који је као праведан владар успоставио слогу и благостање својих поданика. Пропагандисти титоизма би били пресрећни да виде како је његов лик у делу колективног сећања и масовне културе превазишао његову стварну историјску личност и постао митска супротност беди и невољама данашњице.

Да ли су му околности ишле наруку? Превелики је број искориштених прилика да би се његова каријера приписала само срећи или судбини. Тито је био од оних ретких људи који су знали да осете одакле дува ветар судбине, да се добро поставе и да брод своје каријере, а богами и државе, усмере и воде на праву страну.

Да ли му је срећни случај помогао да преживи чистке југословенских комуниста у Москви? Тачно је да је писао негативне карактеристике за другове који су пали у чисткама, али то су ревносно чинили сви сарадници Коминтерне. Три брата Вујовић су клеветали пред НКВД-ом један другог, па су сва тројица стрељани. Сами творци система гулага су углавном и сами завршавали у логорима. Јагода је организовао прве чистке, њега је почистио Јежов, а Јежова Берија.

Када је Тито повео комунисте у устанак, нико није могао знати да ће једна од најпропалијих комунистичких партија постати језгро најуспешније гериле у Европи. Затим је постао једини вођа револуције који је признање великих сила добио скоро истог дана када је засновао револуционарну владу.

Заседање АВНОЈ-а у Јајцу је заказано неколико дана пре прве савезничке конференције у Техерану. На изненађење самог Стаљина, Черчил и Рузвелт су се сложили да су партизани носиоци отпора у Југославији. Онда је доживео да Совјети уђу у Југославију и тако олакшају пут на власт свом највернијем ученику. А потом је уследио невероватан заокрет, могућ само у кратковечном временском порталу који се отворио на самом почетку Хладног рата. После комунистичког пуча у Чехословачкој и блокаде Берлина, Стаљин је почео да уводи чврсти ред у свој табор. Засметала му је превелика амбиција Тита, за кога је народ певао “Друг је Тито заслужио Балкан цио и Европе један дио”. Тито је не питајући Москву почео да укључује Албанију у своју државу, а са Димитровом се већ договорио око неке врсте бугарско-југословенске уније.

Тито себе није видео као владара једног малог сателита, већ као првог до Стаљина. Једино се у тих неколико месеци могло ишчупати из совјетског загрљаја, а тада је и Америка боље плаћала такву неочекивану подршку. Тако је прва европска земља која се усудила да обара америчке авионе неколико година касније добијала најмодерније ваздухоплове, истовремено кад и многе чланице НАТО пакта.

Овај неочекивани заплет су западњаци поредили са Лутеровим одвајањем од Католичке цркве. После сукоба са Стаљином, Тито и његови другови (Ђилас и Кардељ пре свега) хтели су да докажу да су другачија, права врста комуниста верна изворном марксизму (као и протестанти у односу на Свето писмо). Можда би се због личних амбиција, Титово оснивање сопствене “цркве” могло поредити и са англиканском црквом Хенрија Осмог. Лудо смела дипломатска партија се исплатила. Тито је вероватно једини вођа мале државе који је доживео да му 1955. године дође на поклоњење шеф суперсиле Никита Хрушчов, и извини се за грешке према Југославији.

Сви који су пробали да се одвоје касније, нису успели. Чаушеску је донекле успео да се дистанцира од Совјета, али није успео да то наплати. Затим је Тито открио извор неслућене дипломатске снаге у несврстанима. Био је комунистички вођа који је сарађивао са више америчких председника од сваког западног политичара, вођа мале партије који је саветовао Хрушчова, а можда и Хуа Гуофенга, државник мале државе која је преко своје мере утицала на светску политику. Чак је и умро на време, баш на самом почетку коначне кризе која је уништила његову државу и режим. И сахрана му се претворила у велики дипломатски тријумф његове земље.

Посебност југословенског социјализма је имала необичне последице на живот грађана те државе. Југословенски комунисти су на крају рата побили више својих противника из грађанског рата и класних непријатеља од свих европских комуниста заједно. Наравно, уз изузетак Совјетског Савеза. Неколико година касније они подржавају слободе у култури, медијима, уметности, високи руководиоци сакупљају апстрактне слике и слушају џез. И што је још важније, враћају сељацима земљу и дају људима пасоше. Наравно, када је Ђилас покренуо питање истинске демократизације и политичког плурализма, опет су прибегли традиционалној бољшевичкој репресији.

Титу се често замера да није оставио никакво трајно дело, да није имао никаква чврста начела, а ни стварну визију, нити какву оригиналну и дубоку мисао. Кажу да је био мајстор преваре, прави човек свога времена, у коме “имиџ” замењује суштину. Можемо се запитати колико политичара и државника у историји стварно устрајава уз своје визије и начела, ако их има. Колико их има са дубоким и оригиналним мислима? Или историчари и разни други писци касније учитавају мисаоност, визију и принципијелност у јунаке својих дела?

Са ким би се у нашој историји Тито могао упоредити? Рецимо да је то Никола Пашић. Њих двојица имају више тога заједничког у биографији. Револуционари, робијаши, политичке избеглице, људи који успон на положај постижу, између осталог, и неком врстом издаје сабораца, људи који су лако одбацивали начела ради политичке пробитачности.

Оба државника су имала проблема не само са говором већ и са језиком, пошто су обојица долазила са рубних језичких подручја. Обојица су почели као руски (совјетски) људи, да би их касније прихватиле западне силе. Обојици је неко време дувао у леђа незапамћени ветар благонаклоности сила победница у светским ратовима. А то је за мале народе и државе ретка срећа. Присетимо се како на Берлинском конгресу нико није хтео ни да саслуша паметног, речитог и образованог Јована Ристића.

И Тито и Пашић су били много мање успешни у унутрашњој политици. Обојица су стварали велике државе, али државе које су правили нису много наџивеле ни једног ни другог. Ни Тито ни Пашић нису могли да превазиђу своја ограничења – Пашић национално, Тито идеолошко. Пашић, као ни већина србијанских политичара његовог нараштаја, није могао да прихвати да у сложеној држави СХС не важе правила политичке игре као у хомогеној преткумановској Србијици. Тито никада није могао да спроведе доследне реформе које би угрозиле његов лични и партијски монопол.

Али има и великих разлика. Пашић је своју државничку каријеру градио у каквом- таквом демократском друштву. Његове врлине и мане су биле слободно и јавно разматране. Његова личност и дело нису били предмет култа. Он свакако није био светски државник Титовог формата, мада га је италијански дипломата и публициста Карло Сфорца уврстио у десет неимара савремене Европе. Огроман напор разних делова државног апарата правио је од Тита живог бога. Велики део тих напора био је усмерен на иностранство. Међутим, у Титу је било материјала од којег се граде митови. Доказ за то је међународни успех и трајање Титовог култа.

У 20. веку било је више покушаја да се владари малих држава (условно речено, у односу на велике силе), представе као дивови, па чак и божанства. Рецимо, Хајле Селасије, Енвер Хоџа и Ататурк. Хајле Селасије је био велика звезда светског антифашизма, постао је личност године магазина Тајм. Постоји читава једна вера, растафаријанци, која га сматра за божанство. У њега је веровао и Боб Марли. Било би занимљиво упоредити његову и Титову међународну славу у 21. веку.

Енвер Хоџа се у међународној јавности не види од свог покровитеља, а потом и архинепријатеља Тита. При чему је Енвер Хоџа заиста ујединио језички, верски и племенски раздвојене Албанце, а Титова Југославија је пропала. Историјски гледано, он је успешнији од Тита, као и Ататурк који је од остатка Отоманске царевине на коленима, направио моћну светску силу. Њега данас истовремено величају и садашњи антисекуларни режим, додуше прилично формално, и секуларна интелектуална опозиција, с обзиром на то да је створио секуларну и модерну Турску. Не знамо колико се купују његови сувенири, мада је његова слика на свакој турској новчаници.

Југославија и њен владар Тито нису никада били онакви како их посматрају југоносталгичари и титосталгичари. За њих је Титова Југославија утопијска симулација и бајковита земља дембелија, алтернатива савременом суровом свету варварског балканског и источноевропског капитализма. А што се странаца тиче, њих Титу привлачи мит о борцу за права малих народа, о Давиду који је победио хитлеровске и стаљинистичке Голијате. У књизи утисака на Титовом гробу честе су антиглобалистичке и антикапиталистичке оцене посетилаца из иностранства.

А шта је са Пашићем? Између осталог, он дели судбину људи своје епохе. Вероватно сте приметили занимљиву чињеницу да у свести, па и историјском памћењу савремених људи господаре визуелни садржаји. Ако бисмо бројали препознатљиве историјске ликове и призоре, они пре ере покретних слика чине мањину. Још једна предност за фотогеничног и камерогеничног Тита. Ако занемаримо ту разлику у опажању, остаје питање о величини, визији, доследности. На почетку текста изразили смо сумњу у то да су ово честе појаве међу државницима.

Сада морамо да изразимо и следећу сумњу: коме су уопште потребни “велики” државници? Тачније речено, да ли су успешније оне земље које предводе стварни или набеђени великани и визионари? Нико у свету не зна творце јапанског, јужнокорејског, или скорашњег индијског привредног чуда. Зна се за кинеског Денга, али мање за његове наследнике. У Европи имамо успон Француске под снажним печатом Де Гола, али и успон скандинавских земаља са мање-више чиновничким владама. Ту негде лежи и објашњење успеха и неуспеха. Никаква дипломатска виртуозност, никаква стратегија имиџа, никакав велики вођа не могу да надоместе добру државну администрацију, добре школе и довољан број правих предузетника. И Тито и Пашић су створили (или макар присвојили стварање) држава које су чак у почетку уживале велики међународни углед. Међутим, ни један ни други нису успели да створе одрживу политичку заједницу и привреду. Дакле, да ли су Тито и Пашић великани? Можда, али то није битно.

Какву улогу имају носталгија за социјализмом и титосталгија у данашњем и будућем животу? Слажем се са Великоњом да носталгија може бити непродуктиван, ако не и опасан избор. Она је лажно уточиште и инфантилна регресија. Део људи доживљава маршала Тита као симболичног оца, а Партију – Државу као симболичку мајку. Људи се заваравају санарењем о бољој прошлости уместо да се суоче са стварношћу садашњице. Са таквим ставом, лакше постају жртве мегаломаније, претераних обећања и нерационалних демагошких парола.

Вера у могућност да неко строг али праведан, оштар и на равној нози са светским моћницима, али благ према сиротињи – како Тито изгледа у најнаивнијој верзији свог мита – реши све проблеме, може да има опасне последице. Таква вера је у ствари изнедрила многе погрешне изборе деведесетих година. На пример, Милошевић, а и његови следбеници, чврсто су веровали у овакво, митолошки схваћено “титовско” понашање у политици.

Да ли има стварног позитивног Титовог наслеђа, осим сна о светском значају земље и мудром и добром владару који решава све проблеме? Можда је најбољи део Титовог деловања био његов осећај за токове светске политике. Сем пар мањих грешака, успевао је, као добар шахиста, да на “великој шаховској табли” светске политике (како би је назвао Збигњев Бжежински) предвиди неколико потеза унапред, да предупреди скоро сваки потез својих супарника. У свету Хладног рата, у коме је већи део дипломатије био вешта манипулација и обмана, овај наш Феликс Крул обмањивао је боље од других.

Не могу да одговорим зашто није имао такав непогрешиви осећај у унутрашњој политици. Многи гамбит у унутрашњој политици, на крају партије се показао као узалудно жртвована фигура. А можда је у питању била и сасвим друга врста игре са другачијим циљем и правилима.

Моја ћерка Миона је као мала девојчица волела да пита је ли нека историјска или књижевна личност добра или лоша. Сада је већ превазишла такав црно-бели поглед. Пола људи које срећем, имају јасан и непоколебљив црно-бели став према свету, историји, а поготово према Титу, комунизму, Србима и осталима. Такви људи крећу у разговор са мном реченицом “да вам ја кажем какав је био Тито” (шта су Срби, шта су хтели Енглези, итд.)

На крају овог есеја, не могу да вам тако одлучно кажем ко је и какав је био Јосип Броз Тито. Он као да је саставио више судбина и више људи у свом пустоловном животу. А његов век је био састављен од различитих доба, тако бурних, тако различитих. Ако сам у нешто сигуран, то је да је његов историјски лик јединствен и непоновљив, као и његово време.

Filter 2019