Fri. Jun 18, 2021
ћирилица /латиница

Прича о стварним мотивима (дуговима) за покретање Суперлиге

Извор: Недељник/У.Јовичић

Послије објаве 12 великих клубова да ће формирати Суперлигу навијачи су заиста изашли на улице само у Великој Британији. У међувремену се њихов број на улицама смањио на Острву и тек понеки изгред заљубљеника у Манчестер Јунајтед у ваздуху задржава онај мирис ватре који се осјећа далеко. Револуционарни пожар се није проширио, иако би попут других револуционарних прољећа и ово фудбалско прољеће могло да потраје, а чекање “шестог октобра” да се пролонгира годинама.

У међувремену, важно је да се говори и пише о томе зашто је идеја “суперлигаша” неправедна, а не да се у недостатку других идеја праве потези који никако не доприносе промјени статуса кво.

Велика финансијска анализа коју је објавио The Athletic пластично приказује колико су лоше вођење и недостатак квалитетног управљања финансијама уствари допринијели да Суперлига за најбогатије из Премијер лиге изгледа као примамљиво решење.

Колико су они заправо богатији од осталих на Острву? Зашто су и поред толиког броја нула запали у финансијске проблеме? И шта је то тачно мотивисало и борд лиге и британску владу да реагују и спријече додатно раслојавање, а самим тим и Суперлигу.

Јер без “велике шесторке” из Премијер лиге, Суперлиге нема.

The Athletic ову сезону гледа као наставак прошлогодишње корона сезоне, као два дијела исте приче. Тако у анализу улазе клубови који су прошле сезоне играли Премијер лигу, али не и они који су прошле сезоне обезбиједили промоцију из Чемпионшипа.

Премијерлигаши су у сезони 2018/19 зарадили 5,1 милијарду фунти, док су прошле сезоне зарадили 4,5 милијарди. Разлика од 600 милиона огледа се у томе што није било директних прихода од организације утакмица, али и од тога што касни исплата ТВ накнада за емитовање 92 утакмице. Неки клубови су због тог кашњења одлучили чак и да продуже свој обрачунски период.

Извјештаји клубова из Премијер лиге прилично су трезвени, приказују најважније ставке са приходне и расходне стране, али на свакој страници можете прочитати понеку синтагму попут “изазовна година”, “турбулентна година”, “година без преседана”.

Наредна табела приказује укупне приходе клубова у претходне две године.

“Велика шесторка”

Тај израз добио је своју основу 2007. године када је Тотенхем престигао Њукасл по свом билансу.

Шесторку чине три велика и најтрофејнија енглеска клуба Ливерпул, Манчестер Јунајтед и Арсенал, два клуба са великим приливом капитала од стране контроверзних власника, Челси и Манчестер Сити и Тотенхем.

Спурси нису имали ни огромну трофејну салу, ни огроман новац, али су паметним пословањем успјели да се домогну места у “великој шесторки”. А потом и у Суперлиги.

Данијел Леви, главни човјек и оперативац Тотенхема то објашњава једноставним питањем: “Кога је брига за трофеје када имамо овакав стадион? Ко је луд да клуб са оваквим стадионом не укључи у Суперлигу?”

Бизнис модел великих клубова и почива на огромној разлици у богатству која постоји, али они желе да тај џеп додатно продубе. То је, гледајући из њиховог угла и логично, с обзиром на то да велики дио вриједности ТВ права, која чине основу њихове зараде и зараде читаве лиге, лежи баш у популарности тих клубова.

Још од 2004. године мали број клубова генерише више од 50 одсто прихода читаве лиге, а у прошлој сезони је та лествица завршила на 58 одсто.

Новац од УЕФА је добар, али је новац од Лиге шампиона одличан. Није исто, ни приближно.

Мини табела “велике шесторке” врло је флуидна, па се клубови мијењају по количини профита, а кључну разлику у томе прави новац који стиже од Европске фудбалске уније.

На основу бонуса, још више по основу уговора о ТВ правима и захваљујући организацији европских утакмица, прави се значајна разлика.

Ипак, није сваки новац који УЕФА уплаћује на рачун исти. Ни због тога по ком основу се уплаћује, па логично, ни по цифрама које претходе нулама.

Најдрастичнију разлику осјетио је Арсенал који три сезоне заредом не игра Лигу шампиона, па је на мини-табели од шест најбогатијих енглеских клубова, склизнуо на последње место.

Још очигледнији пример види се у каси Манчестер Јунајтеда.

Када су Црвени ђаволи играли четвртфинале Лиге шампиона приходовали су 83 милиона фунти. Уласком у полуфинале Лиге Европе приходовали су “само” 17 милиона фунти.

И то је допринијело да Јунајтед падне са врха Дилоитове фудбалске лиге – гдје је био од 1997. до 2004. и од 2015. до 2017. године – на четврто мјесто.

То прво мјесто достигнуто је на рачун стратегије Еда Вудворда и тоне живаца навијача из црвеног дијела Манчестера. Та стратегија подразумијева да је стање на банковном рачуну важније од резултата на семафору.

Наш клуб живи од одржавања нивоа свог угледа и очувања свог бренда. И спортски резултати су важни у том контексту, како не бисмо довели до незадовољства навијача, до тога да почнемо да губимо пратиоце на друштвеним мрежама”, рекао је Џоел Глејзер.

Док су Глејзери бројали пратиоце, њихови играчи – у складу са том стратегијом – много су краће бројали плате од својих колега из других топ клубова.

Плате

Играчи су од почетка пандемије, тачније од повратка на терен, у убитачном ритму који доводи до премора, повреда, ризика, карантина и овај би период у коначници могао да утиче и на дужину њихових каријера.

Због тога је важно да буду добро и редовно плаћени.

Ипак, ако наредну табелу упоредите са табелом из првог дела ове приче, видећете једну математичку нелогичност. Клубови који су остварили знатно мање приходе, редом су повећали трошкове плата свих запослених у клубу. Исти они који су због недостатка новца редом отпуштали велики број запослених током локдауна.

Када је 1992. године нова Премијер лига направила договор са телевизијом Sky, на плате су највише новца трошили Манчестер Јунајтед и Ливерпул – по 8 милиона фунти оба клуба.

Нови телевизијски уговор донио је повећање плата па је Ливерпул у сезони 1997/98 подијелио кроз плате 30 милиона фунти и те године био на врху, док је Јунајтед био доминантан у свим осталим сезонама. Све док Роман Обрамович, а затим и власници Ситија нису почели да претварају петро-долар у фудбалско оруђе.

Како год пословали и шта год им навијачи замјерали, ових шест клубова послује у свом свијету. Разлика између прихода које је генерисао шестопласирани Арсенал и седмопласирани Евертон је 157 милиона фунти. Толико је укупно приходовао деветопласирани Лестер.

Свијет ван Велике шесторке

Највише новца и прије него што је просуо пола милијарде у пројекат новог стадиона трошио је Евертон како би смањио заостатак за највећима. Они су чак 89 одсто прихода трошили на плате у клубу, иако је УЕФА издала препоруку да се у те сврхе користи 70 одсто прихода.

Они су за двије сезоне изгубили 250 милиона фунти.

Саутемптон је изгубио 125 милиона, Вест Хем близу 100, Брајтон и Лестер по 90.

Коначно, табела која приказује однос профита пре опорезивања и губитка, јасно приказује који су клубови пословали у плусу, а који нису.

Суперлига и лекција

Ливерпулов случај је важна лекција за све остале клубове. Редси су послије 30 година освојили шампионски пехар, изборили се против те негативне традиције и “лузерпулског менталитета”, дуго играли најбољи фудбал на свијету, али је њихов власник више пута након освајања титуле шампиона говорио о “постојању материјалне неизвјесности”.

И поред свих прихода које је клуб генерисао. И поред титуле првака Европе, а затим и титуле енглеског шампиона.

“Постојање материјалне неизвјесности” је довело до тога да шампион Енглеске нема могућност да доведе пристојно појачање и да у клубу влада негативна, лузерска атмосфера и поред великих успјеха у претходним сезонама.

Поврх свега, власници Редса покушали су разним неспретним покушајима да стање у каси поправе, а последњи у низу је Суперлига.

Само што су у случају Суперлиге схватили да су legacy fans, они прави, традиционални навијачи и даље важни. А они не воле када неко лоше послује, шкрт је и то онда жели да надомјести преко њихове грбаче.

Filter 2019