Fri. Jul 30, 2021
ћирилица /латиница

Починиоци злочина над Србима избјегли правду захваљујући СДА

Извор: Срна

У Сарајеву је током рата у БиХ убијено око 3.000 српских цивила, а око 1.700 их је тешко рањено, док су муслиманске снаге формирале 211 логора и мјеста заточења за Србе, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву између 1991. и 1995. године.

На хиљаде људи било је заточено без јасног повода, а затвореници су претрпјели најтеже насиље искључиво због своје националности. Двије трећине убијених и рањених Срба није имало везе са ратним дејствима, већ са злочиначким дјелима, пише у извештају.

Подаци о убијеним Србима у Сарајеву крећу се од 2.600 /Сипа/ до 3.300 /МУП Српске/, док је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица Републике Српске пописао око 3.000 убијених.

У Извјештају се наводи да је пријављено око 800 несталих Срба са подручја овог града, које је било под контролом СДА, а да до данас још није пронађено 260 Срба.

Број несталих Срба је вјероватно и већи јер су убијене читаве породице, а да они који су преживјели нису могли да пријаве нестанке, те ове нестале особе нису ни идентификоване нити пребројане, истичу из ове комисије.

Готово сви починиоци злочина над српским грађанима избјегли су правду уз активну помоћ бошњачких државних институција, а злочини над Србима никада нису оквалификовани као оно што јесу – ратни злочини и злочини против човјечности.

Институције предвођене бошњачким званичницима из СДА уложиле су огромне напоре да прикрију злочине почињене над српским грађанима.

Дефакто стављање ван закона српских грађана у дијелу града Сарајева под муслиманском контролом, што је проузроковало уништење српске елите, присилно премјештање Срба у логоре и друга притворска мјеста, масовно и систематско мучење, силовање и убиства, одузимање њихове имовине, отпуштање са посла и друге облике мучења резултирало је уништењем српске заједнице у овом граду у тоталитету, што је директно довело и до егзодуса.

Починиоци ратних злочина, злочина против човјечности и геноцидних дјела над Србима имали су користи од изузетне попустљивости судија, те су често пролазили потпуно некажњени, како у суђењима пред Хашким трибуналом /МКСЈ/ тако и пред судовима у БиХ.

Злочини над Србима никада нису оквалификовани као оно што јесу – ратни злочини и злочини против човјечности.

Препреке за реституцију незаконито одузете имовине /куће, фарме, станови, возила, драгоцјености и тако даље/ и недостатак накнаде за претрпљену озбиљну штету /попут физичког насиља, отпуштања, изложености осиромашеном уранијуму/ дио су овог ускраћивање правде.

Суђења за ратне злочине резултирала су ослобађајућим пресудама због повлачења, нестанка или убистава свједока оптужбе.

Многи свједоци које је тужилаштво позвало нису се усудили да наставе свједочење, плашећи се за свој живот и примијетивши немогућност суда да их заштити.

Многи осумњичени нису оптужени, док су неки ослобођени након жалбе или су им казне знатно умањене.

“Међутим, Срби су увијек кажњавани крајње строго, а само треба упоредити број оптужби и тежину казни против различитих страна у сукобу да бисмо били увјерени у пристрасност овог суда”, оцијенили су чланови комисије.

Ово ускраћивање правде је фактор који погоршава психолошке посљедице по жртве и одржава тензије међу заједницама.

На крају, српско становништво града који тврди да је толерантан и мултиетничан практично су елиминисали они који и даље тврде да су главне жртве овог сукоба, закључује се у извјештају Комисије.

Filter 2019