Sun. Apr 11, 2021
ћирилица /латиница

Шта је “екранизам” и како га препознати код малишана

Извор: klix.ba

Нови услови живота промијенили су свакодневицу, па због пандемије већина људи проводи више времена у својим домовима уз екране паметних телефона, рачунара и телевизора. Међутим, то није добро нарочито за дјецу у раној животној доби.

У посљедњој деценији у психотерапијској терминологији појављује се нови израз тзв. “екранизам”, који се веже за негативан утицај екрана на мозак, нарочито код малишана. Гледање екрана директно или индиректно повезано с неурокогнитивним развојем дјеце.

Уколико ваше дијете не прихвата сарадњу и одбија престати користити мобител и друге видове технологије то је засигурно аларм и први симптом појаве овог стања код малишана.

Такође, један од знакова да ваше дијете превише користи технологију јесте одсутност и слаба концентрација на одређене активности. Дјеца се пребацују с једне активности на другу, претходно не завршивши започету.

“Екранизам” врло често може прерасти и у социјални поремећај, с обзиром да дјеца због прекомјерне употребе технологије одбијају интеракцијију с околином.

Правовремено дјеловање врло је важно да би дијете имало правилан раст и развој. Важно је да родитељи на вријеме примјете промјене на дјетету те да потраже помоћ.

Психолог-психотерапеут Анкица Баковић казала је да под “екранизмом” у стручном раду подразумијевамо све оне потешкоће које видимо код дјеце, а настале су због прекомјерене изложености дјеце екранима у раној животној доби.

“Уколико код дјетета примјетимо одређена одступања у развоју, а из разговора са родитељима дођемо до информација како су управо раније екранима била изложена сат времена (збирно у дану) или чак дуже тада већ посумњамо како је узрок потешкоћа управо екран. Наиме, нужно је о истоме поразговарати са родитељима и указати им на активну улогу родитељства која би била оптимални увијет за развој дјетета”, казала је.

Наставља да дијете које је више од сат времена дневно проводило испред екрана је, из угла стварања оптималних услова за здрав развој менталног здравља дјетета, запуштено дијете.

“По породичном закону у БиХ запуштање дјетета спада у казнено дјело те би у таквим случајевима када је немар родитеља довео до развоја патологије код дјетета могло бити отворено и питање сношења казнене одговорности”, додаје.

Нужно је у таквим случајевима родитеље укључити у психотерапију како би се ојачале њихове родитељске компетенције, како каже, жели вјеровати како је до немара дошло нехотично у незнању родитеља до којих посљедица излагање екранима код дјеце може довести.

“Kроз психотерапијски процес родитељи ојачавају себе те развијаја уједно другачије поимање улоге родитеља, дакле, не само онај ко је дијете родио и ко га храни већ, примарно, како је родитељ онај који се бави активно интеракцијом са својим дјететом потичући његов психомоторни развој да крене уредно”, казала је.

Таква дјеца се одмах по препознавању потешкоћа морају укључити у процес neurofeedback терапије која има за циљ покушати рад мозга вратити у баланс те припремити мозак да би стручњаци логопеди, дефектолози, окупацијски терапеути, терапеути сензорне интеграције и остали у краћем времену имали боља напредовања. За успјешност терапија одлучујућа је доб дјетета. Рана интервенција, рад до 3. године живота је кључан. Мозак дјетета је најосјетљивији у раној доби те самим тиме и негативни утјецај екрана је најјачи управо тада.

“Научници неуропедијатријске студије наводе како дјеца до 3. године живота никако не смију бити изложена екранима, од 3. године до 6. година по пола сата, те дјеца школског узраста корситити екране у пасивном гледању (фејсбук, инстаграм, ТВ и сл.) и игрању игрица укупно дневно би смјела проводити максимално један сат. Рад на рачунару, као онлине настава, је активан циљани ментални рад у интеракцији тако да он не спаде у ризике екранизма”, појашњава.

Занимало нас је колико се у Босни и Херцеговини посвећује пажње проблему “екранизма” код малишана. Психотерапеут каже да родитељи постају свјесни проблема тек након прегледа и разговора са стручним лицем.

“Задњих десетак година одржала сам више десетака трибина, предавања, гостованај на тему ‘екранизма’ и мишљења сам како се о опасностима екрана не говори довољно озбиљно. Родитељи који се јављају у моје Neurofeedback центре у Бања Луци, Мостару, Ливну, Зеници и Сарајеву тек кроз снимак потешкоћа у раду мозга код њиховог дјетета и разговор о изложености екранима успију повезати која је уистину штета настала. Потом радимо на осмишљавању терапије како бисмо стања побољшали”, додаје.

Психотерапеут наглашава да увијек родитеље упућује да посвједоче своје искуство другим родитељима који можда исто у незнању излажу своју дјецу опасностима без јасног увида који проблем у менталном здрављу дјетета тиме могу направити.

Filter 2019