Mon. Apr 12, 2021
ћирилица /латиница

Тушевљак: Сачињено 3.300 досијеа убијених Срба у Сарајеву

Извор: Срна

Главни инспектор Министарства унутрашњих послова Републике Српске за истраге кривичног дјела ратног злочина Симо Тушевљак наводи за Срну да је евидентирано и сачињено 3.300 досијеа убијених Срба у Сарајеву, жртава ратног злочина на подручју 10 сарајевских општина.

Тушевљак напомиње да МУП Српске истражује и доставља Тужилаштву своје извјештаје и да се сви ови убијени Срби налазе у неком од тих извјештаја.

– Када други говоре о жртвама рата, то је широк појам и стога долази до различитих бројки којима се оперише. Као жртва рата третира се и жена која је умрла од глади. Таквих случајева има на десетине. Затворе јој сина или убију сина или мужа, она је непокретна у стану, нико јој не донесе комад хљеба и она умре. Таквих и сличних примјера је пуно – појашњава Тушевљак.

Он додаје да постоје примјери гдје Србима није пружана адекватна медицинска помоћ и да су због тога страдали.

– Све су то жртве рата, а када ми говоримо о бројевима до којих је дошао МУП Републике Српске, имамо задокументованих 3.300 људи који су жртве ратних злочина, који су прошли одређену тортуру и убијени, погинули од гранате, снајпера или су убијени, затварани, тучени и све то као посљедицу је имало њихову смрт – наводи Тушевљак.

Злочини чињени и прије почетка и након рата

Тушевљак каже да се први злочин почињен над Србима у Сарајеву – убиство старог свата Николе Гардовића – догодио прије почетка рата и да су ти злочини трајали и након окончања сукоба.

– Гардовић је убијен у Сарајеву само зато што је носио српску тробојку. То је први злочин. Одмах послије тога, почетком априла 1992. године убијен је полицајац Перо Петровић у Полицијској станици у Новом Сарајеву – истиче Тушевљак.

Тушевљак наводи да су о злочинима над сарајевским Србима свједочили и Срби који су размјењивани из Сарајева, а већ 1992. године организоване су прве размјене заробљеника и цивила.

Размијењени Срби – живи лешеви

– Срби који су размијењени из Сарајева били су живи лешеви. Сви су били затворени у логорима `Сунце` на Добрињи, `Стела` на Алипашином пољу и осталим. Ти људи су били буквално пребијени, измасакрирани и већ у априлу и почетком маја 1992. године од њих смо сазнали шта се ради у Сарајеву – прича Тушевљак Срни.

Он истиче да су многе његове колега полицајци свједочиле о томе шта се дешава у просторијама Центра служби безбједности, МУП-а, штабовима Територијалне одбране и другим полицијским станицама гдје су људи малтретирани и убијани само зато што је њихова националност у том тренутку одређивала ко је непријатељ.

Добровољачка без судског епилога

Тушевљак подсјећа да за злочине над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици до данас нема судског епилога, нити завршене истраге иако је злочин евидентан. Он напомиње да је поступајући тужилац Филип Алкок, из њему познатих разлога, обуставио истрагу.

Тужилаштво БиХ је потом, на основу притужби оштећених и МУП-а Републике Српске, одлучило да поново отвори истрагу која се до данас води против свих осумњичених које је навео МУП Српске.

– Већ од априла 1992. године имамо и жртве од граната или снајпера на подручју Сарајева које је под контролом Срба. Гину жене и дјеца и о томе свједочи и документација Хашког трибунала, из које се види да се из подручја под контролом муслимана свјесно убијају цивили – наводи Тушевљак.

Он додаје да је МУП Српске 2006. године поднио извјештај против команданта Првог корпуса такозване Армије БиХ Вахида Каравелића и његових сарадника у којем је наведен низ издвојених случајева гдје се јасно види ко су жртве, на који су начин убијене, са материјалом са увиђаја и фотографијама.

– Међутим, до данас тај предмет стоји тамо гдје је био и првог дана, а јасно говори о почињеном злочину – констатује Тушевљак.

Логори плански формирани

Тушевљак истиче да је више од 160 сарајевских логора “било у систему државе” и да су плански формирани.

“Прво су Србе заробљавали водећи их у подруме зграде у којој су живјели или у подрум сусједне зграде. Та лица даље не остају у тим подрумима, него се након неколико дана воде у већи логор или сабиралиште, па потом у Централни затвор или `Виктор Бубањ`. То се ради системски, према добро уходаном шаблону. Затварани су без икаквог рјешења или истраге и без икаквог разлога”, наглашава Тушевљак.

Он додаје да су Срби затварани према наређењима.

– Сви ти логори су били у систему државе која је била под контролом и цивилних и војних власти у тадашњем Сарајеву, а то доказује пут логораша – од подрума зграде до званичних затвора, попут Централног затвора или касарне `Виктор Бубањ`- наводи Тушевљак.

Он напомиње да постоје документи у којима су се затворени Срби из “Виктора Бубња” налазили на списковима за размјену, а да се њихова тијела и данас траже или су нађена у гробницама по Сарајеву 1999. године или након 2000. на неким локацијама.

– Срби су затварани из чистог хира. Оптуживали су их да дају знакове из Сарајева огледалима, свјетлима и којечиме – наводи Тушевљак.

Он подсјећа да су Срби у Сарајеву страдали слично као и у Првом свјетском рату, када је српска војска дошла на обронке Требевића, па су их убијали зато што су окречили кућу, под оптужбама да се радују доласку српске војске и зато што су палили свијеће по прозорима.

– Сличну судбину, Срби су у Сарајеву доживјели и у 20. вијеку. Они су убијани систематично и планирано, са одлукама тадашњег Предсједништва и политичким одлукама – истиче Тушевљак.

Ни у једном дијелу ратног Сарајева Срби нису били заштићени

Тушевљак наводи да су се у Старом Граду, гдје су дјеловале Девета и Десета брдска бригада и командовали Мушан Топаловић Цацо и Рамиз Делалић Ћело, дешавали стравични злочини над Србима.

– У тадашњим извјештајима војне обавјештајне службе такозване Армије БиХ, наводи се да се ради о геноциду и о тешким ратним злочинима. У Новом Сарајеву, општини Центар, мјесним заједницама Храсно, Ново Сарајево… нема мјеста ни насеља у коме није постојао логор за Србе и гдје су Срби били безбједни – казује Тушевљак.

Он истиче да су од сарајевских Срба прављени живи штитови и да су тјерани да ископавају стотине километара ровова и траншеја, да раде тешке физичке послове гдје су малтерирани, пребијани и убијани.

– На одређеним линијама Срби су кориштени као живи штит и убијани с леђа. У Добрињи један су Србе слали везане за конопац, а жена и дјеца су им остављани у Сарајеву. Слали су их са запаљеним боцама бензина да иду на српске ровове, а потом су их убијали – наводи Тушевљак.

До тих сазнања су, наглашава он, долазили на основу изјава људи који су пуким случајем преживјели или видјели из својих кућа и станова такве сцене.

– Све то налази се у Тужилаштву, а да нико до данас није те ствари процесуирао – упозорава Тушевљак.

Он подсјећа на писмо Српског грађанског вијећа о стању у Храсници у коме се упозорава Предсједништво тадашње Републике БиХ да у радном воду има 150 или 160 Срба, међу којима је више од 50 одсто оних са високим образовањем, професора, инжењера, доктора, правника, економиста, а да су у општинским органима Илиџе, која је била под контролом муслимана, запослени средњошколци.

– То је само један примјер. У свакој мјесној заједници у Сарајеву били су радни водови у којима су били ангажовани Срби који су присилно тјерани на прве борбене линије да копају траншеје и ровове гдје су многи трагично завршили и никада се нису вратили својој кући – наводи Тушевљак у другом дијелу интервјуа за Срну, чији ће трећи дио бити објављен сутра.

Filter 2019