Mon. Apr 12, 2021
ћирилица /латиница

Прича Јулијане Пандуревић из Канаде: Борила сам се и борим се за “Дару из Јасеновца”

Извор: nasiusvetu.com

Она је млада, паметна, храбра и лијепа. Зове се Јулијана Пандуревић. Књижевница је са дипломом Универзитета Торонто и студент новинарства у Канади. Она је млада Српкиња која је задала ударац правде листу “Тhе Los Angeles Times”. Ово је њена исповијест на српском језику са канадским примјесама:

“Радила сам на својој књизи о српском народу, када је пуштен филм “Дара из Јасеновца”. Била сам тако поносна што сам видјела филм на глобалној сцени, који приказује то стравично и трагично поглавље историје човјечанства. Наишла сам на критику филма у листу “Тhе Los Angeles Times”, коју је написао Роберт Абеле. У рецензији он оптужује филм да историјски није тачан. Пориче да су у НДХ постојали кампови за дјецу и оптужује директора филма да има скривене, националистичке мотиве. Била сам ван себе.

Нисам могла да вјерујем да ће “Los Angeles Times” имати потребу да пљује на наше мртве малишане. Борила сам се за “Дару из Јасеновца”, јер је Дара наше српство и наш народ. Написала сам текст петиције против Роберта Абела, уз помоћ професора др Јована Милојевића, тражећи да “LA Times” повуче свој чланак историјског ревизионизма и порицања геноцида. За двије недјеље, петиција је прикупила скоро 30.000 потписа. Била сам шокирана. Била сам толико узбуђена да је велики колективни напор постао заштита и одбрана наше историје”.

Јулијана Пандуревић са дедом, братом и Теслином медаљом

Одакле овој младој дами из туђине српство у карактеру. Открива нам ту загонетку:

“Рођена сам и одрасла у Торонту. За то је била “крива” моја мајка, (девојачки Мрђа) рођена у Вршцу. Њена мајка (девојачки Кљуковница) била је из села Радоња, надомак Војнића. Њен отац је био из села Рашиновац, надомак Босанског Петровца. Његов отац, мој прадеда, Вид, преселио се у Војводину након што је тамо добио земљу за допринос у Првом свјетском рату.

Моја мајка је у Канаду дошла као дјевојчица седамдесетих година. Када је избио рат у СФРЈ 1990. године, одлетјела је у Босну и добровољно се пријавила на Палама на првим линијама као преводилац. Тамо је упознала мог оца, који је радио као новинар за агенције “Associated Press”. Мој отац је рођен у Сарајеву. Породица му је са Требевића. Обоје су се вратили у Канаду да одгајају мог брата Николу и мене. Вратили бисмо се у завичај мог оца да посјетимо породицу. Родитељи су ме крстили у цркви на Палама.

У Канади смо ми Пандуревићи живјели са оцем моје мајке, дедом Миланом Мрђа, који је радио као механичар и столар. Деда и ја смо били нераздвојни. Заједно бисмо слушали Торонто српски радио програм, шетали пса и кували сарме, ваљушке и правили палачинке. Деда Милан ме је чак научио како да плетем косу за фолклорне наступе. Увек би ми причао приче из детињства, како су он и његове сестре били гладни током рата и како су му оца убили нацисти.

Деда Милан Мрђа је живео веома тешко и његове приче су имале велики утицај на мене. Увек је био мост који ме је држао повезаним са мајчиним завичајем и мојим корјенима. Када су 2014. године биле поплаве у Босни и Србији, била сам дио тима који је организовао центар за помоћ (локација је било All Saints Serbian Ortodox Church у Мисисаги.) Прикупили смо око 20 тона помоћи (вода, пелене, ћебад) за слање породицама погођеним поплавама.

Јулијана Пандуревић у хуманитарној акцији

После наших 12 дугих радних дана, долазила бих кући и показивала деди слике екипе и свега што је великодушно донирано. Био је поносан и срећан што је свједок наше иницијативе. Толико је узбуђен када сам изабрана за предсједника Српског савјета студената Универзитета Торонто.

Након дедине смрти прије 4 године, у мени се настанио тежак осјећај одговорности да сачувам његово и наше српско наслеђе. Питање је било како. Кроз разговоре с блиским пријатељима схватила сам да сви дијелимо исто – љубав према нашим бакама и декама. И да имамо жељу да подијелимо приче из њихових живота.

Била сам приповједач као дијете. Моји родитељи су ме охрабривали да читам и пишем. Велики утицај на мене су оставила дјела Јована Дучића, Михаила Бугакова, а понајвише мемоари Холокауста “Ноћ” од Ели Визела. Читајући мемоаре увидјела сам снагу и моћ писане ријечи у очувању историје и истине.

Прошле године, док сам размишљала о дедином животу, указала ми се  визија књиге – скуп прича из нашег народа широм свијета о страдањима, патњама, отпору наших предака у рату. Прилика да почнем озбиљан рад појавила се са доласком пандемије”.

На питање зашто жели да пише о свом народу, иако је доста тога већ написано, Јулијана Пандуревић искрено нам признаје:

“ Знам да је наш народ лако подјелити, али верујем да смо сви Срби сложни у жељи и дужности да заједно дијелимо наш невјероватни пут кроз историју као једна нација. У томе је циљ моје књиге. Надам се да ћу једног дана и достигнути тај циљ у каријери. Вјерујем да наши људи, нарочито ветерани, заслужују да им се глас чује. То би био још један корак ка зацељењу дубоких рана, које старији  преносе из генерације на генерацију.

Прикупила сам стотине прича наших људи широм свијета. Провела сам последњу годину дана интервјуирајући породице кроз Zoom платформу, снимајући њихове приче, њихове фотографије, у нади да ћу их све заједно саставити да бих их једног дана објавила као антологију српских прича са радним насловом “Српска Голгота”.

Звездана Стојановић Скот из Теслине научне фондације (Tesla Science Foundation/Теслин Народ) контактирала ме и позвала ме да говорим о мојом петицији на конференцији “Матица и Дијаспора на заједничком путу”. Била ми је част да се представим људима као што су, Никола Лончар или Радомир Јовановић. По завршетку конференције, била сам дубоко дирнута одлуком председника ТСФ Николе Лончара да ме награди медаљом Теслин Народ. И да ми понуди мјесто директора за омладину и односе са дијаспором (Youth and Diaspora Relations) у Теслиној научној фондацији, то сам радо прихватила”.

Њена младост и њен патриотизам дају јој за право да сања:

“Мој сан је да помогнем у стварању модерног свјета у коме се границе Србије не завршавају на ријеци Дунав. Верујем да би се границе Србије требале проширити тамо где живе сви наши људи: од брда Новог Зеланда и пустиња Аустралије преко Азије, Африке, три Америке до планина на Аљасци.

Ја сам као српско дијете у Канади, али и као и сви други Срби на Западу, била због свог имена, поријекла и наслијеђа, подвргнута великој мржњи и дискриминацији. Искрено вјерујем да мој деда Милан Мрђа није ризиковао све да дође у ову земљу. И није ломио телу радећи 70 сати недељно само да бих ја могла да живим лагодним животом. Вјерујем да је сво његово жртвовање и сво жртвовање мојих родитеља било да бих ја могла да поштујем њихове животе и њихове традиције привилегијом којом сам благословена.

Српкиња сам исто колико и неко ко је рођен у Србији. Ја сам неко ко је Србин треће генерације у Сјеверној Америци, ко се труди да кува нашу храну. И да лобира да споменике Николе Тесле поставе широм земље, који је као ја подеднако био Србин као и неко ко је рођен у Србији.

Дубоко поштујем и волим наш народ и надам се да ћемо током свог живота оставрити уједињење дијаспоре и матице, како бисмо могли да заједно оснажимо глас и присуство наших људи  широм свијета”, открила нам је Јулијана Пандуревић, која ће да настави да подржава филм “Дара у Јасеновцу” да свијету покаже лице српског народа.

Filter 2019