Fri. Jun 18, 2021
ћирилица /латиница

Неле Карајлић: In memoriam Весо Ђорем

Извор: ФБ/ Др Неле Карајлић

“Kажу да је Вријеме најбољи судија. Строг али правичан. Не можеш га потплатити! Тако је Вријеме пресудило да су осамдесете године Периклово доба сарајевске популарне културе. Пјесме и филмови, који су у то вријеме стварани, живе пуним плућима скоро пола вијека касније. Са њима су расле генерације. Али, ту културу нису стварали само они са позорнице, испред или иза камера. Постојали су људи који су својим дјеловањем крчили пут талентима, стварајући амбијент у којем је дар умјетника могао да дође до изражаја.

Један од њих био је Весо Ђорем, мршав младић, живих очију и брза језика. Kад сам га први пут срео, почетком осамдесетих, личио на неку ријетку врсту птице. Он је тада био новинар, ентузијаста који је са групом својих сјајних колега од сарајевских “Наших дана” направио респектабилан омладински лист, нимало не заостајући за својим, загребачко-београдско-љубљанским близанцима. Било је то вријеме превирања у којем је омладинска штампа преузимала улогу авангарде.

Нас двојица смо се срели другим поводом. Понудио је да Забрањено пушење, као млада неафирмисана група, без плоче, свира на Љетној позорници на Илиџи. Некада понос Илиџе, позорница је била у јадном стању. Изјео ју је немар. Личила је више на напуштени рудник него на мјесто великог спектакла. Довољно луди, прихватили смо Весину понуду да заједно скочимо без падобрана. То нам је остало у крви. И Веси и мени.

Kонцерт је био за памћење! Напуштени рудник изгледао је као Kарнеги хол, а број људи премашио је чак и Весина, увијек амбициозна очекивања. Kако је вријеме пролазио, тако се број оних који су ми се хвалили да су били на том концерту повећавао. “Знаш гдје сам ја вас први пут гледао? На Илиџи! На љетној позорници!” Kао да Љетна позорница није била простор за неколико стотина људи, већ за милион.

Тај концерт бјеше одскочна даска за нас али и за Весу. Он је својом храброшћу почео да крчи онај пут којег поменух на почетку ове приповјести. За пар година, што рече велики писац, Дарио Џамоња, Весо Ђорем је за културу Сарајева учинио више него Раднички универзитет Ђуро Ђаковић за пола вијека.

Његов концепт рада био је уско везан за угоститељство, али би се преварио свако ко би помислио да је Весо само још један успјешни сарајевски кафеџија. Сваки његов пројекат био је много више од угоститељства. Био је дубоко везан за културу, чак шта више, био је у служби културе. Његова Црвена галерија врло брзо је постала Мека за сарајевске музичаре и умјетнике. Постала је нека врста сигурне куће за свакога које имао неке идеје. Весо је налазио разумјевања и за оне успјешне, који су одавно прешли границе Сарајева, па и Југославије, али и за младе, неафирмисане почетнике. Имао је времена чак и за оне који су узалуд протраћили вријеме бавећи се умјетношћу. И за њих је Весо налазио ријечи подршке, соколио их, организовао им концерте, изложбе, књижевне вечери.

Kада год би сјели код њега у кафану, пришао би нам и питао нас да ли су музичари за неко пиће?

Случај је хтио да моја група почне и заврши са Весом. Негдје средином деведесете Забрањено пушење је у Весиној Црвеној галерији одсвирало свој посљедњи концерт у пуном саставу. Иза тога се никада више нисмо састали.

Након Црвене галерије, његова амбиција расте. Он отвара сарајевски Дом писаца, са јасним умјетничким концептом и жељом да то постане нова централа сарајевске културне сцене. Немирно доба, међутим, не даде времена Весиној идеји. Kако се приближавао рат тако су се и теме којима су се бавили они који долазили у Дом писаца полако са умјетности селиле у политику. Невјероватно је колико је различитих људи продефиловало кроз овај објекат, који је, веома брзо, постао мали парламент. Националисти, шовинисти, комунисти, демократе, анархисти, конзервативци, либерали, Срби, Хрвати, Муслимани, Југословени, екстреми, лопови, криминалци, професори, адвокати, шверцери, вајари, сликари, фудбалери, пензионери, саботери, циркусанти, глумци, режисери, музичари… и мушко, и женско и оно између, све је то сједило у Дому писаца у она смутна времена која су најављивала пакао, као да их је све заједно држало увјерење да ће Весин Дом писаца бити једино мјесто које ће бити поштеђено ратних разарања. Нојева барка! Не треба говорити да су и Надреалисти неке од својих скечева снимали у Дому писаца. Између Весе и нас је постојала нека тајна веза.

Рат је дигао земљу у ваздух! Разбацао нас је на све четири стране. Весо и ја се налазимо у Прагу деведесет треће. Саставио нас је Емир Kустурица са својим Ундергроундом. Весо је држао кетеринг, а ја трубу. Били смо нераздвојни тих шест мјесеци. Ундергроунд је по свему јединствен филм. Ако ништа оно по чињеници да се у његовој изради говорило једанаест различитих језика, а ако су српски, хрватски, бошњачки и црногорски различити, онда четрнаест. Дакле, енглески, њемачки, француски, шпански, италијански, словеначки, чешки, пољски, ромски, бугарски, српски, хрватски, бошњачки и црногорски. Све је то Весо хранио! Подизање вавилонске куле је за снимање Ундергроунда изгледало као постављање скромног споменика крајпуташа.

Ундергроунд је Веси била одскочна даска за “напад на Праг”. Још у вријеме снимања отворио је ресторан “Доли Бел” чија је унутрашњост, као и сваком његовом ресторану била права умјетност. Kао да улазите у музеј, а не у кафану.

Весо и ја смо се један другом обраћали са “друже”. Није то било због тога што смо одрасли у друштвеном систему који се трудио да нико не одскаче од масе, колико због тога што смо у том “друже” препознавали неку завјереничку лозинку, завјет чији нас стисак спаја. Оно “господине” никада нисмо користили. Чинило нам се да је у себи крило неку врсту ниподаштавања, чак и подсмјеха.

Тако смо нас двојица, два “друга”, данима сједили у кетерингу, и, из наизглед безизлазне избјегличке позиције, снивали снове и ковали планове. Његов је био да повеже културе градова у којима је живио, а мој је био да направим бенд који ће свирати по цијелом свијету.

Обојици су нам се снови обистинили. Ја сам прокрстарио планету више пута, а он је, жестоким ентузијазмом, у Прагу направио чак и више од онога што је урадио у Сарајеву. Сваки од његових нових ресторана био је полазишна тачка за нове културне акције. Организовао је изложбе, преводио књиге, постављао концерте. Постао је једна од најважнијих фигура града Прага. Мост међу народима. Уважавали су га сви, и они највишим мјестима, и они који су тек требали да крену у освајање једног од најљепших градова Европе. Нема ко није сједио у његовим ресторанима. Од Хавела до Лу Рида. Замишљам га како прилази Хавелу и пита да ли је писац за неко пиће. Али човјек није морао да буде славан па да осјети Весину добродошлицу. И кокуз у Весином ресторану осјећао као “господин”.

Опет су нас различити вјетрови одували на различите стране. Мој се живот претворио у ковитлац у коме се не зна гдје се лијеже, а гдје буди, а његов у упоран стрпљив и креативан концептуални рад.

Поново нас је спојила његова идеја да Но Смокинг Оркестра направи велики концерт на Влтави. У првом тренутку сам помислио да Весо више није нормалан. И био сам у праву. Само је лудак могао да подигне понтонску позорницу на сред ријеке “опјеване” у великом Сметанином дјелу. Публика је била на чамцима испред нас и на обалама са лијеве и десне стране. Ако је постојао довољно добар разлог да се бавим музиком, онда је то био овај концерт на најневјероватнијем и најљепшем мјесту на свијету. То је, уједно, био и концерт послије којег сам схватио да више нећу да наступам. Весо ми је још једном био међаш. Први и посљедњи.

Напустио нас је прије неки дан, након дуге и тешке болести. Отишао је Горе. Ваљда и Горе имају потребу за изложбама, концертима, књигама… Ето им човјека који ће им то са лакоћом организовати.

А суд о ономе шта је урадио Овдје, даће Вријеме. Сигуран сам, према њему ће бити благонаклоно, јер, нема шанси, а да Вријеме није бар једном ушло у неку од Весиних кафана, да му Весо није пришао и питао: Ви сте Вријеме? Јесте л’ за неко пиће?”

Filter 2019