Wed. Apr 21, 2021
ћирилица /латиница

Андрић, хроничар времена чије ријечи не блиједе

Извор: РТРС

Иво Андрић, великан писане ријечи, преминуо је на данашњи дан 1975. године у Београду. Његова дјела остала су као трајни печат, записи чија вриједност не блиједи, а његове ријечи настављају се преносити и 46 година након што је напустио овај свијет.

У матици рођених Цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику стоји да је 9. октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна и Катарине Андрић. Будући велики писац и хроничар времена на свијет је стицајем околности дошао у малом мјесту Долац, недалеко од Травника, док му је мајка била у гостима код родбине. Андрићеви родитељи били су Сарајлије – без оца је остао кад су му биле двије године, а мајка је, суочавајући се с беспарицом, била приморана да јединца да на чување мужевљевој сестри Ани и њеном мужу Ивану Матковшику у Вишеград. Био је то град који ће више него иједно друго мјесто обиљежити Ивино стваралаштво. Гледајући свакодневно витке стубове моста на Дрини, Андрић је завршио основну школу, а потом се вратио код мајке у Сарајево, гдје је 1903. године уписао Велику гимназију.

За вријеме гимназијских дана почео је писати поезију и 1911. године у часопису Босанска вила објавио прву пјесму “У сумрак”. У том периоду био је поборник интегралног југословенства и припадник покрета Млада Босна, али и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. Добијањем стипендије хрватског културно-просвјетног друштва Напредак, Иво је 1912. започео студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. У граду на Сави помало је учио, а помало посјећивао салоне дружећи се са загребачком интелигенцијом. Наредне године прешао је у Беч, гдје је слушао предавања из историје, филозофије и књижевности. Пошто му није пријала тамошња клима, био је приморан да затражи помоћ од свог гимназијског професора и добротвора Тугомира Алауповића, па је наредне године прешао на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. На Видовдан, 28. јуна 1914. године, послије вијести о Сарајевском атентату, Андрић је спаковао студентске кофере и напустио Краков. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, ухапсила га је аустријска полиција и одвела прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу, у којој је, као политички затвореник, остао до марта 1915. године.

По изласку из затвора оболио је од упале плућа, због чега је отишао на лијечење у загребачку Болницу милосрдних сестара, гдје се активно укључио у припреме првог броја часописа Књижевни југ. Истовремено, пажљиво је довршио књигу стихова у прози која је под називом “Еx Ponto” објављена у Загребу 1918. године. Ту је дочекао слом Аустроугарске монархије, а потом уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољан због атмосфере која је владала у Хрватској, Андрић је опет затражио помоћ Алауповића и већ почетком октобра 1919. године почео је да ради као чиновник у Министарству вјера у Београду. Судећи према писмима која је слао пријатељима, Београд га је срдачно прихватио и интензивно је учествовао у књижевном животу престонице, дружећи се с Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који су се окупљали у кафани Москва”

Већ почетком 1920. године Андрић је започео успјешну дипломатску каријеру постављењем у Посланству при Ватикану. Као веома надарен, способан и свестран, убрзо је постављен за вицеконзула у Грацу, а будући да није завршио факултет запријећено му је отказом у Министарству спољних послова. У јесен 1923. године уписао је Филозофски факултет у Грацу, а већ у јуну сљедеће године тамо је одбранио докторску тезу “Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”. Тиме је стекао право да се врати у дипломатску службу, а појавила се и његова прва збирка прича у издању Српске књижевне задруге. Недуго послије пословног успјеха суочио се с огромним губитком, кад је крајем 1925. године сазнао да је преминула његова вољена мајка.

Противтежа породичне трагедије био је напредак у професији – примљен је за члана Српске академије наука и умјетности, а постављен је и за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсељу. Потом је каријеру наставио у Конзулату у Паризу, затим је отишао у Брисел, па у Женеву. У Београду 1932. године објављена је и његова друга књига приповједака код Српске књижевне задруге у којој су, поред прича раније објављених у часописима, први пут у цјелини штампана “Аникина времена”. У марту 1933. године вратио се у Београд као савјетник у Министарству иностраних послова.

У Београду је у континуитету провео четири године, током којих је живио у хотелу интензивно пишући и објављујући приповијетке “Олујаци”, есеј “Разговор с Гојом”, један од својих значајнијих књижевно-историјских текстова “Његош као трагични јунак косовске мисли” и дјело “Јелена, жена које нема”, а његова дипломатска каријера током 1939. године доживјела је врхунац. Постављен је за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Дан послије бомбардовања Београда у Другом свјетском рату, 7. априла, он је с особљем Посланства напустио Берлин и изабрао повратак у окупирани Београд, а претходно је одбио понуду њемачких власти да иде у безбједну Швајцарску. По доласку у вољени Београд је пензионисан, али одбио је да прима пензију. Живио је повучено у Призренској улици, а у тишини изнајмљене собе писао је прво “Травничку хронику”. Крајем 1944. године окончао је и роман “На Дрини ћуприју”. Оба дјела објавио је у Београду неколико мјесеци по завршетку рата.

Прве послијератне године постао је предсједник Савеза књижевника Југославије, а у наредном периоду врло активно бавио се јавним пословима, држао је предавања, говорио на јавним скуповима, а као члан различитих делегација често је путовао. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије, а тад је штампано и његово дјело “Проклета авлија”.

Вијест да је добио Нобелову награду за књижевност 26. октобра 1961. године саопштили су му новинари који су га сачекали на улици испред стана кад се враћао из уобичајене шетње Калемегданом. Том приликом камере су забиљежиле тренутак кад је с Милицом Бабић, првом српском школованом костимографкињом, коју је у тајности волио двије деценије, први пут наздравио. У раскошној краљевски плавој балској хаљини са црном машном у сребрној коси, Милица му је била пратња кад је крочио у свечану салу Шведске краљевсдке академије у Стокхолму, гдје је одржала церемонија уручења награде 10. децембра 1961. године, а у моментима кад је краљ Густав предавао награду засвирала је севдалинка “Кад ја пођох на Бентбашу”.

Јавности није познато кад су се Иво и Милица заправо упознали, али се то највјероватније десило прије него што је чувени писац и тадашњи амбасадор у Берлину дао њеном супругу Ненаду Јовановићу посао у Амбасади.

С обзиром на то да је био нежења, Иво је Милицу замолио да буде домаћица на пријемима, а пријатељи су били од 1939. па све до Ненадове смрти. Андрић им је готово свакодневно слао писма и обраћао им се са “драги пријатељи”, а потписивао их је као “Мандарин”, јер је то надимак који му је Милица надјенула.

Након готово 20 година познанства, 1957. године Ненад је преминуо, а писац није знао како да крије наклоност према Милици. Годину дана касније њих двоје су се вјенчали, а Андрић је открио да је “Јелена, жена које нема” заправо Милица.

Недуго послије великог тријумфа у Стокхолму започела је дуга борба с Миличином болешћу. До посљедњег дана он јој се јављао са свих путовања ословљавајући је са “драго лепо”, а потписивао с “грли те нежно твој Иво Мандарин”, одајући на тај начин блискост коју су дијелили. Након Миличине смрти, Андрић је друштвене активности свео на минимум, много је читао и мало је писао. Здравље га је полако издавало, због чега је често боравио у болницама и бањама на лијечењу, а преминуо је 13. марта 1975. године. У Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду 24. априла 1975. године, недалеко од гроба супруге Милице, положена је урна с његовим пепелом, направљена од земље донесене из пишчевог босанског завичаја.

Записао је велики Андрић да смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже. И истина је – он је хроничар времена чија дјела и ријечи нису изблиједјели ни 46 година након његове смрти.

Filter 2019