На челу СПЦ протеклих деценија увијек били људи високих моралних и државничких особина: Водили цркву, чували државу

Извор: Глас Српске

Осим чисто религијског, Србима њихова црква има прворазредни значај као заштитник државе коју је и сама стварала, она је чувар народног јединства, морала, традиције и достојанства нације. Зато је и избор патријарха увијек био веома важан догађај у нашој традицији, јер је Његова светост, послије владара, била најважнија личност у српској држави. Некад “док је Бог по земљи ходао”, патријарху се указивала почаст као врховном неприкосновеном ауторитету.

Историја подсјећа да је најмоћнији међу окруњеним српским главама – цар Душан Силни држао коња док српски патријарх узјахује и синовски покорно љубио његову часну десницу. Ти мудри старци у прошлости су често били поуздан ослонац владарима и јеванђеоски утицали на њихово кормиларење државним бродом. Као што дјеца желе имати благог и ваљаног оца, који се брижно стара о чељади и кући, чувајући њено достојанство својим ауторитетом, таквог архипастира увијек је желио наш вјерујући народ, али и већина Срба који себе и не сматрају вјерницима.

Ова тема је увијек заокупљала велику пажњу јавности, а ми ћемо се овај пут подсјетити како се то одвијало у периоду између два свјетска рата. Стварањем Краљевине СХС коначно је дошао дуго чекани тренутак за обнављање Пећке патријаршије, под чијом би се духовном управом нашле све епархије са српског етничког и националног простора. Први корак у том правцу значио је њихово издвајање из дотадашње канонске јурисдикције у корист СПЦ, прије свих Цариградске патријаршије, која је то и учинила 24. децембра 1919. године.

За ту милост влада Краљевине СХС јој је уплатила “симболичну таксу” од милион и по франака. На овоме питању се врло снажно и посвећено ангажовао лично регент Александар све до окончања тог процеса 12. септембра 1920, када је у Сремским Карловцима Архијерејски сабор свечано прогласио успостављање уједињене аутокефалне Српске православне цркве, која се диже на степен патријаршије.

Одмах, само неколико дана касније, 27. септембра Сабор је изабрао митрополита Димитрија за њеног првог патријарха. Међутим, влада је затражила да овај избор потврди и Изборни сабор, који би по њеној уредби био проширен једним бројем црквених, али и свјетовних лица из реда високих државних функционера. Тако формиран сабор се састао 12. новембра и потврдио претходни избор, што је својим указом дан касније учинио и регент Александар. Патријарх Димитрије је уживао велики углед у трагичним данима Великог рата, упркос болести и поодмаклим годинама, он је са својим народом и војском прошао албанску страдију.

По ослобођењу био је ревностан обновитељ порушених цркава и манастира у опустошеној отаџбини. Снажно се, као човјек књиге, заложио за унапређење црквене просвјете и отварање Богословског факултета у Београду. Упамћено је његово племенито и великодушно држање у прихвату и збрињавању око 100.000 “Бијелих Руса” и њиховог свештенства, избјеглих у нашу тада пострадалу земљу . Патријарх Димитрије се упокојио у Господу 6. априла 1930. Његов насљедник је биран по новој уредби, одмах 13. априла исте године. Сада је Изборни сабор тајним гласањем бирао тројицу архијереја, од којих је краљ својим указом потврђивао једног од њих за патријарха. Резултати ових избора били су сљедећи: митрополит Варнава Росић (45 гласова), митрополит Гаврило Дожић (36 гласова), митрополит Петар Зимоњић, потоњи свети Петар Сарајевски (34 гласа).

Краљ Александар је потврдио избор митрополита Варнаве на патријаршијски трон. Данас се олако потежу разне квалификације о недопустивом мијешању краља у искључиво црквена питања. Те критике губе на увјерљивости ако се зна да је то била уобичајена пракса у европским монархијама тог времена. Цар Франц Јозеф је без икаквих ограничења постављао и премјештао православне епископе, што је цариградски патријарх само формално потврђивао.

У земљи која је многима узор демократије кентерберијског надбискупа, поглавара енглеске цркве, и дан-данас бира ад хок формирана Краљевска комисија за именовања, чији избор формално у име краљице проглашава премијер. Иначе, унутар СПЦ влада неподијељено мишљење да Александар има велике заслуге за нашу цркву. О новоизабраном патријарху Варнави др Ђоко Слијепчевић ће, између осталог, рећи: “Био је личност од видика и замаха … борац, дубоко одан православљу и српству. Водио је цркву смело, дубоко поимајући смисао времена у коме је деловао”.

Погибија краља Александра 1934. снажно је уздрмала државу, али је и црква дуго осјећала губитак свог великог заштитника. И сам патријарх Варнава био је лично тешко погођен, остао је сам док се из темеља љуљала државна зграда. Управо он и краљ су тијесно сарађивали на њеној изградњи и учвршћивању. Варнава је био неуморни духовни прегалац на националној њиви, саградио је и садашњу зграду Патријаршије, а његовом иницијативом је започела градња Храма Светог Саве. Патријарх се упокојио 23. јула 1937, исто вече када је послије бурних догађаја Народна скупштина усвојила Конкордат са Ватиканом. Тек када су тензије око фамозног Конкордата спласнуле, 21. фебруара 1938. сазван је Изборни сабор, којом приликом су изабрана тројица кандидата: митрополит Гаврило Дожић (50 гласова), митрополит Петар Зимоњић (25 гласова), владика Георгије Зупковић (32 гласа).

Краљевско намјесништво (читај принц Павле) потврдило је избор Гаврила Дожића за патријарха српског. Нови архипастир је био дубоко свјестан унутрашње кризе у држави као и пријетњи извана. Видјевши како се на хоризонту гомилају тешки олујни облаци који се ваљају према нашој земљи, предузео је живу националну и пастирску активност. Стално обилази паству, држи бесједе, учвршћује јединство, упозорава на будност и свијест о скорој невољи коју је слутио.

У божићним и васкршњим посланицама износи забринутост због стања и код нас и у свијету. У једном говору ће рећи: “Неко се зове фашиста, неко комуниста, неко расиста, неко демократа, неко демагог. Ми видимо да доводе у опасност судбину народа и државе ти нови пророци, нови учитељи који увлаче свијет у хаос и несреће”. Патријарх Гаврило се оштро противио приступању земље Тројном пакту и био на страни пучиста 27. марта 1941. године. Нијемци му то нису опростили и одмах по окупацији био је заточен, прво у земљи, а потом у логору Дахау заједно са владиком Николајем Велимировићем. За њега ништа ново, и у претходном рату Аустроугарска га је хапсила и прогнала у Мађарску. По повратку у земљу крајем 1946. суочава се са тешким страдањем цркве које ни тада није престајало.

Међутим, и његове снаге су биле на измаку, своју мученичку душу предао је Господу 7. маја 1950. И каснији наши патријарси Герман, Павле и недавно упокојени Иринеј били су велике личности, патриоте и часни насљедници Светога Саве који могу служити на понос својој цркви и народу из ког су потекли. За који дан један од архијереја ће бити уведен у 800 година стар архипастирски трон наше цркве, на којем су сједили и њени потоњи светитељи. Ко може бити достојан овог највишег звања? Умјесто одговора на ово питање наводимо ријечи патријарха Павла када је изабран, иако то истински није желио: “Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити.”

Тако је говорио онај за кога Матија Бећковић каза: “Нико у овом бучном вијеку није говорио тише, а да се даље чуло и нико није говорио мање, а да је рекао више”.

Кад год су наступала судбоносна и смутна времена, Господ би нас погледао и на трон наше цркве би долазили ваљани управитељи, високих моралних, па и државничких особина, људи који су живјели скромним монашким животом. Црква је тврђава са које се не брани само вјера већ и држава без које би српски народ био изгубљен.

Filter 2019